I baš pre neki dan idem ja ka gradu. Izašla iz autobusa i krećem se prolazom koji vodi do centra grada. Nenormalna gužva.. Hodam usporeno i odjednom zastanem, jer se dečko ispred mene pozdravlja sa dečkom koji nam dolazi u susret. Nisam ni stigla da ga zaobiđem, već sam čula dosta. Razgovor: -Ej tebra gde si? šta ima? -Ej evo . . . KRAJ, već se mimoišli! Brz grad, brzi ljudi, brzi razgovori, sve brzo. I na šta se to svelo ? Da prijatelji ne mogu stati sa strane i progovoriti nekoliko reči, ako su se već slučajno sreli. Da jedan sačeka drugog da ispriča šta ima, kako je i gde je!! VEĆ SU TA PITANJA POSTALA SAMO FRAZE. Fraze koje naravno imaju izgubljen smisao u odnosu na to da su to ipak rečenice sa znakom pitanja! Ako me razumete...