Moj se otac već dugi niz godina bori s rakom debelog crijeva.  Redovan na kontrolama, lako  je eskivira liječenje, jer je još prije jedno 5-6 godina rekao da se neće operirat. Nakon svakog pregleda uplatio bi sebi krstarenje i tako je obišao cijeli svijet.

Bilo je tu svega i svačega… transfuzija krvi da bi ga se uopće moglo gastroskopski pregledat …uglavnom smo znali da  nije šala …ali on se nije dao!

Problem je nastao kad moja mama više nije mogla ić na krstarenja … onda je sjeo u auto odvezao je u Zagreb na operaciju… vozio u Makarsku na rehabilitaciju … njemu nije nikad ništa bilo, osim što smo znali da ga čeka idući pregled…. sve dok doktor nije rekao: „Stop! Ovo se mora kidat. Gotovo je.“

-          Ne idem na operaciju ako prije toga ne odem do Francuske!

-          Tko će s tobom sad na put? – pitali smo ga zabrinuto

-          Ja ću! – skočio je moj sin i počeo zvat okolo šefove objašnjavajući da mu hitno treba godišnji jer da mu dida ima rak debelog crijeva. Naravno, kolege su se organizirale da mu omoguće godišnji, ali nitko nije znao da oni idu u Cannes i Monte Carlo

…tata je došao u Cannes i nazvao svog starog prijatelja u Parizu da mu se pohvali kako  s unukom šeta po Francuskoj …a zatim su otišli u Monte Carlo …

-          Alo mama! Kurbin sin je dobio 350 € u kockarnici

-          A ti?

-          Ja sam izgubio 50 €!

-          Hehehehe…oće dida…hoće to njega

….u nedjelju u 2 ujutro su bili kući, u ponedjeljak je otišao u bolnicu, a utorak u 2 sata je izašao iz operacione sale. Bili smo u šok sobi dok se budio iz narkoze…. rumen u licu …kao da je sad došao s rive …osim što sam držala u ruci posudu da ima gdje povratit narkozu….

…dva dana poslije morala sam ić na razgovor s doktorom…. On je gledao u pod…bilo mu je neugodno… izvinjavao se što mu je morao stavit stomu (kesu) … to uopće nije jednostavno za muškarca …ni psihički….a ni fizički… i treba imat uvijek nekog kraj sebe tko će brinut o njemu…

-          Recite mi doktore hoće li on moći putovat?

-          Zašto ne bi mogao? – sad me doktor iznenađeno pogledao

-          Pa ako može kvalitetno živit i putovat bar 3 godine, onda se nemate što ispričavat! Znate, on Vam je bio kockat u Monte Carlo da bi uopće pristao na operaciju!

…tada me doktor pogledao u oči…objasnio što je sve radio …što je sve napravio … i zašto nije mogao izbjeć stomu…. Zainteresirao se za njegov način života i promrmljao

-          Koja životna filozofija! Koja dobra životna filozofija! Znate, nalaz će bit grozan, ali nemojte se brinit. Siguran sam da sam sve dobro očistio!

-          Onda ga otpustite i nemojte ga više liječit….

-          Ne ide to baš tako….

…ovo je malo duža priča s jako zabavnim detaljima…ali je to predugo za sve napisat… uglavnom, doktor je često boravio kod njega u sobi, pričali su gluposti, o Casablanci…mene su obučili da se brinem o njemu (mene koja ne znam ni tabletu za glavu popit)

-          A bidan moj tata, na koga si spao da se brine o tebi!

-          Meni je već svega dosta – rekao je negdje već 10-ti dan nakon operacije

-          Ma šta ti je dosta? Nije neugodno, samo meni malo smrdi!

-          Znam, ali mi je sve dosadilo

-          A da izađemo malo vanka?

-          Na teracu?

-          Ne! Na rivu!

…mama mi se izbezumila! Otac se pokušao sam obuć (al to baš i nije lako sa šavovima preko cijelog stomaka) ….samo sam ih sve prostrijelila pogledom… niti par minuta poslije nas dva smo polako krenuli put rive …na kavu … pobjedonosno smo sjeli u kafić i sjetili se da on ne smije ništa ni jest ni pit …. Ali da je u bolnici pio neku bijelu kavu…

-          Slušaj me dobro dida! Ti si friško s operacije i kad se umoriš moraš sjest istog trena. Nije to zbog dijagnoze, već zbog višesatne operacije. I dobro pazi da nisi na propuhu. Ne smiš mi se prahladit.

…kad je sutradan došla patronažna sestra da mu previje zavoje, on je bio u kafiću…. A kad bi mu ja došla prominit zvoje i stomu….dok bi vidila što mami treba…on bi već pobiga van….

(25 dan od operacije)

…životne probleme ne smijemo preuveličavat….onda oni zavladaju nama, a mi postajemo njihovo roblje…

…životne probleme ne smijemo ni zanemarit …treba im dat upravo onoliko pažnje koliko zaslužuju (ako ne i pinkicu manje)...

…i to je sva životna filozofija mog oca… a meni, svo moje  znanje  o medicini … a priznajem bilo me je jako strah …. cijelih 3 minute ….