...pošaljem ja mail u kojem piše "Ne znam za tebe, ali ja ne želim propustit današnje sunce. Idem se šetat uz more!"

...odgovor je stigao momentalno...i preko fejsa i preko SMS-a i poziv.....sve u 2 min....

....ipak kad mi je čula glas ....tad se pojavila i sumnja

- čujem te kako govoriš. Da li je dobro da tako bolesna izađeš van? 
- meni treba kisika i ja idem samo da mogu udisat svježi zrak!
- ali takvu će te i sunce ošamutit
- ošamućena sam od ove groznice koja me trese, ne može mi sunce ništa napravit što ova viroza već nije.

...i tako sam došla na Bačvice pola sata prije vremena.... i samo sam stala i čekala... niti sam šetala... niti sam s ikim pričala...jednostavno sam stajala i disala.....

normalno....odmah su me uočili paparazzi i slikali....a ja sam slikala i njih...

 

...ona je došla i krenemo nas dvije šetat ...ali pri tom smo tražili i neki kolačić za u ruku....11,30 sati je, a ona nije ništa doručkovala.... na Ovčicama, u kafiću 100 ljudi....a u viltrini stoje 2 štrudela od jabuka. Zamolili smo da nam ih prodaju...ali oni su rekli da čekamo konobara.... sjednem ja u kafić i tješim ju

- i tako ćemo popit kavu! Možemo mi popit kavu prije šetnje. Pojest ćemo štrudel, popit kavu i idemo dalje uz more.... nakon više od pola sata... nakon što je ona dva pita uzaludno odlazila za šank pitat kavu i štrudele ....ja se demonstrativno dignem i kažem joj

- diži se! Idemo natrag na Bačvice u restoran!
- pa nećemo ručat?
- dok konobar bit će taman vrijeme za ručak!

...ona pogleda na sat....12,38 sati....a učinile smo manje od 100 m.

...uđemo u restoran, sjednemo na stol uz more i dotrči konobar

- ja ću kafu sa šlagom, čokoladnu tortu...a kad sve to pojedem, mislim da bi mi dobro došlo malo juhe!
- nemojte tako gospođo, idemo mi polako sve po redu. Stići ćete sve - odgovori konobar i donese kavu

....sjedile smo tako...pričale...pijuckale kavicu....restoran se punio, on je tjerao goste da su stolovi rezervirani i da nema mjesta....dok se nas dvi nismo odlučile nešto i pojest..

 

...donese on njoj ružu na tanjuru....a meni ne....malo sam grintala....ali smo se tako smijale da me nije bilo briga za njenu ružu (kažem ja s nosom u zraku)

...Ivica je skijao....mi smo ušli u restoran pogledat TV....odmah je dotrčao konobar i rekao da sjednemo tamo gdje možemo i zapalit (mislim da se nigdje nije moglo)....al nas dvi s čašama i cigaretama odmah smo se počele smijat i navijat.... dođe meni moj kolač

...3 ruže..... brzo poziranje za Fejs.... ljudi prolaze....a mi se valjamo od smijeha jer nam uljeću u kadar .... i ne znam kako smo shvatile da smo tu već satima.... pa smo pitale za račun

- kako plaćate? gotovinom ili karticom?
- hahahahahahaha ko će dat novac? zavisi koliki je račun! Ja imam 200 kn
- a ja 140 - doda frendica
- evo vam popust i sve skupa je 307
- ludilo brale....ajde odnesite račun onom konobaru koji nam nije tio donjet štrudel i kavu
- hahahahahaha

....i odosmo mi kad će ona odjednom
- nemam za platit parking
- hahahahahaha. nema nam sad doma....

... tako sam stala na izlazu od parkinga i gledala hoće li ju pustit van.... 4 sata šetnje po suncu.... učinjenih 200 m ... velik je to napor....jer svi trbušni mišići bole od smijeha

 

 

...ovo je možda ispao skuplji način druženja s onima s kojima nam se drago družit.... nije krenilo tako....al je ispalo tako....

...ipak....ponekad se treba malo "pustit od kraja" ....kako bi to rekao naš narod...

....dan poslije ovog imala sam isto zadovoljstvo i još ljepšu priču...a utrošen novac je bio 0,00 kn.... al o tome nekom drugom prilikom