To se naročito odnosi na autostruku i elektrostruku. Komisija, bez obzira od koga je imenovana, neće niti razmatrat mogućnost da učenik polaže maturu u školi, a kamo li pomoćnički ispit. Oni su spremni obići sve radionice u kojima ima naučnika.

I kako to onda izgleda u praksi?

Komisija dođe u obrtničku radionicu gdje ih već čeka automobil na kojem će naučnik polagat pomoćnički ispit. Na automobilu ili oko njega poslagana je literatura. Osoblje obrtničke radione iako poznaju članove komisije, ništa ne komentiraju poštujući funkciju koju komisija sad predstavlja. I dok se s naučnikom raspravlja o kvaru, o onome što radi, radnici u radioni stoje sa strane, nitko ne prilazi, nitko ništa ne komentira, u bučnoj radionici je muk, svi se prave da nešto rade ali ispod oka motre na naučnika koji polaže ispit. Čuje se samo njegov glas koji tumači o tolarancama motora:

- zašto si sve naučio napamet? Znaš li pogledat u knjizi ili na kompjuter gdje se to nalazi? – pita ga jedan član komisije
- znam!
- pa di ćeš sve tolarence svih auta naučit napamet? Falit ćeš tako! Bolje je svaki put pogledat u knjige. Manja je mogućnost greške – i dalje mu tumači obrtnik iz komisije
- pustite Meštre malog, ovo mu je ispit. Samo se dobro pripremio – upliće se u razgovor profesor iz škole.

Tek na zvuk motora popravljenog auta u radioni nastane žamor. Svi se približavaju naučniku tapšu po ramenima. Tada dođe i obrtnik:
- da li je bio dobar?
- odličan je!
- koliko je odličan?
- ma odličan je – ubacuje se sad i drugi član komisije

vlasnik se okrene prema radnicima u radioni i vikne:
- bacite meso na gradela, mali Vam je položio!

…i nema te autoradionice u kojoj se marendom ili bar nekakvom zakuskom ne proslavi uspješno položen ispit. I vlasniku radione je jednom davno njegov meštar napravio marendu za njegovu maturu.
Najgore je tad komisiji, oni se ispričavaju da moraju dalje, samo popiju malo soka jer ih već u idućoj radionici čeka još njih, a dan je kratak, a naučnika je puno.
Ipak, ne odustaju. Čast je bit u takvoj komisiji. Čast je imat takvog naučnika i onda im nije žao izgubljenog vremena.

Ti ljudi ostave svoje radione i krenu u obilazak naučnika. Ispituju ih, gledaju što su napravili i navijaju za njih da polože ispit. Nema tu nikakvog „gledanja kroz prste“, nikakvog popuštanja. „Rad se pošteno obavit mora i sutra kad se sretnemo na ulici moći ćemo se čista srca pogledat u oči“ – rekao je jedan stari obrtnik. Istovremeno obrtnici jako cijene ovako vanjsko vrednovanje znanja njihovih naučnika.

.


Dogodi se svašta na tim ispitima. Dogode se i nenadane situacije, ali nikad nije bilo problema s naučnicima. Tada proradi zajedništvo radione u kojoj su se oni školovali. Problemi su nekako rezervirani za naučnike u školskim radionicama.

Kad god mogu idem s njima. I ja sam tad ponosna na tu djecu kojoj smo pomogli da postanu ljudi. Ovo je vrijeme u kojem vidimo rezultate svog rada, a to je da smo stvorili čovjeka. To je doba godine u kojem su svi ponosni: škola na svoje đake, obrtnici na svoje naučnike, a komisiji za pomoćničke ispite što je sudjelovala u svemu tome.

Prema analizama koje radi škola, ovi se naučnici odmah zaposle. Oni sami niti ne trebaju tražit posao, obrtnici traže njih.

(prenešeno iz jednih novina...autorski članak)