Razum (misli) je taj koji čoveka najčešće vodi kroz dan. Razgovara sam sa sobom, špekulira,... neprestani monolog.

Duša, ona ne razgovara sa čovekom, ne kalkulira, ne misli.. ona je čist osećaj. Duša nakaže čoveku kada da se raduje i kada da tuguje. Ona zna šta mu je potrebno.

Kada misli nisu u ravnoteži sa dušom (osećajima) dolazi do neraspoloženja. To je onda kada se u nešto sili da bi se ostvarilo.

Duša zna i tiho poručuje kada nije ono pravo, "ono nešto".. poručuje šta je.. i šta nije potrebno. Ako je se ne posluša i silom nešto ostvari, na koncu se zaključi, da to uopšte nije bilo ni potrebno, da se je bespotrebo trudilo i trošilo vreme..a za to vreme....

Usaglasiti misli, (razum) sa osećajima (dušom) je sva mudrost. Jednostavno nije a dostižno je i vredno truda.

Potrebno je zapažati, osetiti, biti skoncentriran na osećaje. Duša poručuje milinom...kada se ugleda lep cvet, želja po molitvi, prvi srk kavice, dečiji smeh, partnerov pogled, lep poklon, lepa glazba, pa bez razmišljanja pojača radio..

Poručuje duša i žalosti, a njih je mnogo manje. Misli su te koje produžavaju patnju.

Duša jedina i najbolje zna šta je čoveku potrebno. Preko osećaja i vrlina poručuje neprestano, treba je samo poslušati.

Ako se često oseća nezadovoljstvo, neugoda, znači da se zanemaruje..ne oseća poruka duše, a daje porednost mislima.

Usaglasiti dušu i razum pa će se većinu dana ići sunčanom stranom ulice, a kada se naiđe na njen senčni deo i tada duši prisluhnuti, jer ona zna zašto.