Jutros sam došao u Ashram, seo na svoje omiljeno mesto za meditaciju u Shrine Ramane (to je prostorija gde je Ramanina figura u mermeru u prirodnoj veličini.).

U takvom ambijentu u blizini Arunachale, koja je udaljena jedva 50-ak metara od hrama, je lako utonuti u laganu, opuštenu, divnu meditaciju. Iz takvog stanja bez misli i osećaja, vratili su me u stvarnost zvuci zvona u hramu - počela je pooja.

Kada se pooja završila, tišinu hrama je prekinulo pevanje dečijeg hora.To u Ashramu nije uobičajeno. Neka deca su došla, posedala ispred oltara Ramane i počela je pesma za pesmom: Bahjani, Mantre, Molitve....

Napustio sam prostoriju gde sam meditirao i došao da vidim ko to peva. Njih tridesetak, dečaka i devojčica, pretežno devojčica, u dobi od 7 do 14 godina, sa troje odraslih, je sa puno ljubavi i devocije pevalo.

Gledao sam ih - tako su bili predani, tako srećni i nevini a lica su im blistala, pa sam poželeo da imam puno, puno cveća, pa da ga pospem po njima, njihovim glavicama,stopalama..

Hodao sam oko oltara (to je uobičajeni način iskazivanja poštovanja i i ljubavi prema Bagavanu) i o tome razmišljao. Oltar je ograđen kamenom ogradom i na toj ogradi je stajala korpa sa puno cveća. U momentu kada sam se ja približio korpi korpa je ispred mene pala i svo cveće se prosulo preda mnom! Bilo je na stotine cvetova jasmina, magnolije, tulsia, lilia i mnogih drugih tropskih cvetova.

Zahvatio sam koliko god sam mogao cvetova, prišao deci koja su sedela i pevala, i posipao te latice po njima, glavama, po stopalima. To cveće je bilo pripremljeno za nolitvu, poojari njime posipaju oltar.

Kada je korpa pala pred mene, za mene je to bilo potpuno normalno i bilo mi je normalno da to cveće ne vratim u korpu, kao što su to drugi uradili, već mi je bilo potpuno normalno da njime obaspem decu.

Sve se to događalo pred očima mnogih, koji su bili u Mandiru i niko nije reagovao (bilo je tu i poojara).

Uskoro, deca su otpevala zadnju pesmu i završila sa SAMASTA LOKA SUKINO BAVANTU!
Sigurno znate, da se u celoj Indiji peva LOKA SAMASTA SUKINO BAVANTU, a gde se peva SUKINO....Naravno, u Puttapartiu!

Prišao sam čoveku koji vodi ovu decu i pitao odakle su.

Šta mslite odakle?

"Mi smo iz Puttapartija. Deca su mladi delikventi, bez ikoga svoga i sada žive u sirotištu u Puttapartiju. Ima nas 48-o. Ovde smo gosti Ramanashrama nas 30." rekao mi je dobri čovek, koji se brine o njima.

Na ove reći, podigla mi se kosa na glavi, sav sam se bio naježio, počela je da me trese kao neka groznica, neka silna energija mi je prožimala telo, imao sam osećaj da ću da počnem da plačem i da s smejem i da vičem. Nikad nisam poželeo da se iz sveg glasa razderem JEY!

Ovih dana sam imao jako mnogo pitanja na koja nisam mogao sam sebi da odgovorim. Bio sam pun sumnji, prepun misli o iluzornosti dolazaka u Indiju, o dilemama zašto trošiti vreme, snagu, zdravlje, pa i novac, kad ista saznanja, ista osećanja i reakcije mogu doživeti u Beogradu.

I onda,kad sam bio u najdubljem besmislu, dođe mi tako potreban odgovor. Odgovor je OVDE SI DA NA SAMOM SEBI ISKUSIŠ BOŽANSKU SVEMOĆ - POŽELEO SI DA OBASPEŠ DEČIJE DUŠE - ŽELJA SE MATERIJALIZOVALA.

To je SAI, to je ON, to je BOG.

Budite u miru,
Budite u ljubavi
Bog vas blagoslovio!
Voli vas Zlatko