Evo me nakon nekog vremena ponovno s vama. Baš se zabavljam duelom Vajrana i Manua. Ja sam djevojka sa sela. Takve su mi i usporedbe; kad nešto čitam, moja desna polutka to pretvori u slike sa seoskog imanja, dvorišta, štale, kokošinjca...makar bi se odnos mogao tumačiti i herojima iz neke antičke drame. Ali, kokošinjac mi je draži. Bliži. Ljudskiji. Na primjer, kokošinjac moje susjede koju zovu Kranjica, a nitko ne zna zašto. Nema ona puno koka, pet-šest njih i pijetao. Baš kao gore na slici. Šepuri li se šepuri po dvorištu, a kokice oko njega kokoda kokoko da, koko da, da, da... Kad, prolazeći neki dan pored Kranjičinog dvorišta, primijetih nešto čudno. Koke kao da su se grupirale oko dva pola. Čista polarizacija plus i minus. Pogledam malo bolje i primijetim da svaka grupica ima SVOG pijetla! "Kaj bute mali dva jata kokoš kad ste dopeljali novog pevca?" pitam. "A ne. Jeden je za v lonec." odgovara Kranjica. "A koji bu završil v loncu?" "Onaj koj bu slabše popeval!" Pijetao i pjetlić. U lonac ide onaj koji bude slabije pjevao. Kukurikukuuu!