Treba li podsećati da duhovno-psihološki mehanizam, tj. igru, koja je opisana u drugom delu ovog teksta, povremeno zaigramo i ovde, u našoj komunikaciji? (To su one situacije sa varničenjima.) O realnom svetu i da ne govorimo, jer nemamo vremena za to! Treba li podsećati? Ne, ne treba. „Život ide dalje, a i mi sa njim“ (originalni citat iz pismenog zadatka), izvlačimo pouke, neko manje, neko više, neko češće, neko ređe...

 

Mače Mićko pred ogledalom.

Možda i nije Mićko, možda je Milijana. Ja nemam mačke u stanu (a na mene naleću svakakve u dvorištu iza zgrade, pa, kada dođe februar, diže mi se kosa na glavi kada treba da izađem u dvorište), te ne znam kakav je običaj pri davanju imena im. Nadam se da „Mićko“ nije nepodobno u mačjem svetu.

Dakle, mače Mićko - pred ogledalom.

Osmatra li, osmatra. Učini mu se da je Alter Mićko pred njim nešto ljut. Počne i Mićko da se mršti, sve jače, da reži (u stvari, i ne znam da li mačke reže kada prete, ali - nešto svakako rade!), pomalo krene u napad, ali ustukne kad vidi da i Alter Mićko kreće u napad.

Pobegne iza stalaže. Na kojoj je kineska vaza. Pretpostavimo da se radnja dešava u stanu sa kineskom vazom i sa prostranom terasom. (Doduše, terasa za ovu fabulu nije bitna, ali - nek’ se nađe.)

Postane Mićko ljubazan, jer mu Alter Mićko zapretio, a on je pomalo kukavica po prirodi (tj. obojica su). Tako ljubazan, spreman na pomirenje, pomoli se Mićko iza stalaže.
Za divno čudo, i Alter Mićko se odbrovoljio!

Počne Mićko da se raduje Alter Mićku.

Ovaj takođe!

Polete oni jedan drugome u zagrljaj. Doduše, površina ogledala im je malo smetala u realizaciji vizije zagrljaja, ali - važna je namera.

 

Na drugoj strani, u kineskoj provinciji (tj. to nije samo na drugoj strani planete, već i u drugoj vremenskoj dimenziji) King Gold Čing je pre 5 500 godina postojao je jedan običaj, koji se vremenom izgubio, dok su gradili Kineski zid. Normalno. I kad gradiš kuću, ne znaš gde ti je glava, a gde... drugi delovi tela, a kamoli kad gradiš Kineski zid!

Imali su maske, slične današnjim ronilačkim maskama, sa onim ravnim staklenim delom kroz koji se gleda. S tim što je na kineskim maskama taj deo prekrivao celo lice. Dakle, zamislimo, ako smo popili večernju kafu i raspoloženi smo za zamišljanje, kako je ronilačka maska sva od onog staklenog dela, da prekriva celo lice - ravna ploča ovalnog oblika.

Ako smo već to zamislili, onda otidimo još korak dalje, i zamislimo da je na tim maskama umesto providnog stakla - staklo koje je prema spolja ogledalo, a onaj ko nosi masku ipak može da vidi onoga ko mu priđe. To staklo-ogledalo bilo je prototip današnjih stakala na nekim solidnim automobilima, koji se mogu kupiti, a mogu se i samo razgledati, ukoliko neko žuri, pa nema vremena da svraća i kupuje ih.

Dakle, time smo stekli pravu sliku o kineskim maskama iz doba dinastije... neke dinastije u kineskoj provinciji King Gold Čing. „Stekli sliku“, ukoliko sam uopšte mogao da je prenesem. Jer ja se sa maskama slabo snalazim.

Igra se sastojala u sledećem...

Jedan igrač stavi masku, drugi mu priđe bez maske.

U prvom paru (jer svaki par ima svoje posebno početno emocionalno zaduženje) ovaj sa maskom treba da oseća neku bezvoljnost, kao kada se ustane na levu nogu u 6:05, pa na brzinu mora da se skocka za posao.

Onaj drugi, bez maske, treba da oseća bes. Treba da priđe, da ugleda sebe besnog na masci svog saigrača i da ga pita: „Zašto si ti ljut na mene?“ i onda započinje dijalog koji nije propisan pravilima, zavisi od improvizacije saigrača.

Drugi par krene sa drugačijim emocijama.

Jedan, bez maske, ugleda na masci saigrača podmuklost, a ovaj treba da oseća tugu.Itd. Kombinacije su bezbrojne.

Kroz njihov razgovor dozvoljeno im je bilo da se svađaju, da se vređaju, da se zagrle, da se ljube...

Igra traje sve dok imaju emocije koje prepoznaju po izrazu lica na masci saigrača. Kada jedan na  drugom počne da primećuje samo dosadno smireno lice, oni ispadaju iz igre. Ostali nastavljaju.

A to može da potraje do prvih petlova. Do zore. Do buđenja. Par, kojem se desi zora, ispada iz igre, ustaje, svako iz svog kreveta, iz svog mesta u kojem živi, iz svoje pozicije, iz svoje životne pozicije (a mogu biti i vrlo blizu jedan drugome, to nije ograničeno pravilima igre), sprema se, doručkuje i odlazi na svoj dnevni posao.

Odlazi - budan.

 

Možda je zaista postojala kineska provincija King Gold Čing. A možda i nije postojala. Ako je postojala, možda je u njoj zaista postojala ovakva igra, a možda nije.

Ako nije postojala - onda sam je možda izmislio.

Ako sam je izmislio - onda ne znam zašto sam je izmislio.

Ali, šta bi - bi!

Idem da pritisnem: „dodaj novi članak“, pa onda gumb „“novi editor“.

Ako mi priču primi - primi. Ako je ne primi - onda moram da smislim šta dalje da radim.