Jedne veceri razgovaraju deda i unuk o aktuelnim dogadajima.

Najednom unuk upita dedu:

- Deda, koliko ti imaš godina?

Deda odgovori:

- Da razmislim, roden sam pre televizije, vakcine za decju paralizu, fotokopir aparata, kontaktnih leca i kontracepcijskih tableta.

Nije bilo policijskih radara, kreditnih kartica, laserskih zraka.

Nisu još izumili klima uredaje, perilice, sušilice (rublje su jednostavno prali i obesili sušiti na sveži zrak).

Covek nije bio na mesecu, nisu postojali mlazni avioni.

Vencao sam se s tvojom bakom i živeli zajedno, a u svakoj obitelji su bili tata i mama.

Rec "gay" je bila poštovanja vredna engleska rec, koja je znacila veselog, simpaticnog, zadovoljnog coveka, a ne homoseksualca.

O lezbejkama nismo uopce culi, muškarci nisu nosili naušnice.

Roden sam pre racunala, paralelnog studija i grupne terapije. Ljudi nisu odlazili na preglede, nego ih je doktor slao prema potrebi na preglede krvi i mokrace.

Do 25. godine starosti sam svakoga muškarca oslovljavao s gospodine, a žene s gospodo ili gospodice.

Kada je u moje vreme gospoda stupila u tramvaj ili autobus, deca i mladi su požurili ustupiti  mjesto . Ako je bila trudnica, dopratili su je do sedišta i ako je bilo potrebno išli za nju kupiti kartu i doneli joj.

Na stepenicama je ženamabila prepuštena strana do ograde, njih se prve propuštalo u lift i iz njega, muškarci su im uvek primaknuli sto kada bi sedale.

Muškarci nisu nikada pozdravljali žene, a da ne bi ustali ako su sedeli.

Ustali bi svaki puta kada bi žena ustala pa i samo za trenutak. Muškarci su otvarali vrata automobila ili koja god druga vrata i ženama pomagali skinuti ogrtac.

U moje vreme devicanstvo nije prouzrokovalo rak i takve devojke su predstavljale krepost obitelji i cistocu za svoje muževe.

Naš život je bio odreden s 10 zapovesti, trezvenim rasudivanjem, poštovanjem starijih, ponašanje prema zakonu te se ispunjavalo plodnim suživotom s bližnjima i odgovornoj slobodi.

Naucili su nas razlikovati dobro od lošeg, a i da smo odgovorni za svoje postupke i njihove posledice.

Za brzu hranu smo mislili da je namenjena ljudima u žurbi.

Ozbiljna veza je znacilo da smo u dobrim odnosima s bracom, sestrama i ostalom daljnjom i bližom rodbinom, prijateljima i prijateljicama.

Time sharing je znacilo da porodica letuje s drugim porodicama, a ne da deli prostor s neznancima.

Nismo znali za bežicni telefon, o mobilnom da i ne govorimo.

Nismo slušali stereo snimke, UKV radio, kasete, CD - e, DVD - e, elektronske pisace strojeve, racunala, prenosna racunala.

Notebook je bila beležnica.

Satove smo navijali svaki dan. Ništa nije bilo digitalno, satovi, kucni aparati, nisu imali svetlecih prikazivaca. Kada vec govorimo o strojevima, nije bilo bankomata, mikrotalasnih pecnica, radio - budlnika. O videorekorderima i videokamerama da ne govorimo..

Nije bilo instant fotografija u boji, samo crno - bele, a za razvijanje je trebalo pricekati barem 3 dana. Fotografija u boji takode nije bilo.

Kada je na nekom proizvodu pisalo Made in Japan, to je znacilo  da je loše kvalitete, a proizvoda s natpisom Made in Korea, Taiwan ili Thailand, a pogotovo Made in China nije niti bilo.

Nismo culi za Pizza - cut ili McDonald's niti za instant kafu, veštačke zasladjivače. U trgovini je bilo moguce kupiti nešto za 5 do 10 centi.

Sladoled, vozna karta ili osvežavajuce piće stajalo je 10 centi.

Novi automobil je stajao 1.000 $, ali ko je imao toliko novaca?

U moje vreme, trava je bila nešto što smo kosili, a ne pušili.

Mi smo bili poslednji koji su bili uvereni da žena treba muža da bi imala dete..

Sada mi reci koliko ti misliš da sam star?

- E., deda... Više od 200 godina!? Odgovori unuk.

Ne, dragi moj, samo pedeset pet !