U zadnje vreme primećujem da deca, a sada već odrasli ljudi, za svoje neuspehe u životu pripisuju sve svojim roditeljima. 

Odigrati ulogu roditelja, nije lako ni bilo, niti će biti. Recept za roditeljstvo smo dobili od svojih roditelja, a oni od naših baka i deka. Nebrojeno puta, pa još i dan danas zateknem sebe u razgovoru: tako je i moja mama....

Odgajali su nas po nekom uzorku, sa traumama koje su i oni doživljavali u svom detinjstvu, a boreći se sami sa sobom i sa nama da nam omoguće bolji život. Koliko puta sam samo čula od mnogih roditelja: ako mi nismo imali neka imaju  oni. Dete ne može da razume, ili teško, razume ili neće, da se nešto ne može, da se nema sredstava, da mu se ne može ispuniti svaka želja. Često su nas i poštedeli mnogih problema koje su imali, a za koje smo bili premladi da bi shvatili. I tek sada kada smo odrasli ljudi i imamo svoje probleme, kapiramo zašto su tako a ne onako.

Odricali su se puno toga, da bi nam omogućili bolji život, školovanje, izlete, ekskurzije, nove cipela. Nismo primetili, da je mama puno puta zato što nije mogla pružiti nešto što je ćerkica ili sin želeo bila tužna. Nismo mislili kada smo izlazili sa svojim vršnjacima da celu noć nisu spavali i razmišljali gde smo, dali nas je neko napao, dali smo se napili, drogirali itd. Nismo to primećivali, jer smo bili mladi i u glavama su nam bile samo želje. Ponekada smo bili i svesni, a želja je bila prevelika, jer mladost traži svoje.

Neki roditelji su se odricali svega, samo iz želje da sagrade kuće, kupe stanove i ostave svojoj deci, pri tom ne razmišljajući dali su to i njihove želje, a iz razloga da se sa tom osnovnom potrebom, prostor za život, ne muče na začetku svog puta. Da, vezali su nas za sebe, vole nas, a mi to tumačimo kao egoizam. Tražimo bezuslovnu ljubav od njih. Halo! To ne postoji. To može samo Bog. Malo je roditelja koje ne bi svom detetu pružio "sve". Zaštitnički su do nas iz ljubavi koja je neizmerna do deteta, boje se za nas, drhte nad našom srećom i pri tom naprave greške. Nije im za zameriti. Ko god ima decu neka razmisli.

Nisu ni oni znali kako treba i pitanje je kako o nama razmišljaju naša deca, koja imaju veću "slobodu", jer vreme ide napred i mi sa njim. Ko zna kakve će probleme imati naša deca koju smo vaspitavali po nekim "savremnim" metodama, sa našim unucima. Sukob generacija je neminovnost.

Kada su nam omogućili da vidimo more, planine, jezera, sa svojim vršnjacima, nikada se nismo zapitali kako su uspeli, ako je situacija bila, da se je jedva krpio kraj sa krajem. Uživali smo na tim izletima i sretni vratili kući pričajući utiske. Skupa sa nama su se i oni radovali. A i oni su u to vreme bili mladi ljudi, željni dopusta, željni gledanja zalaska sunca na moru sa našim očevima.

Pripisati svoje nezadovoljstvo, svaki svoj neuspeh roditeljima i da nas nisu razumeli je nespoštljivo. Deca uglavnom misle da su oni na prvom mestu, što i jesu, ali čim nije bilo onako kako je zamišljeno dolazilo je do durenja, cepetanja nogama. Svaki savet koji je bio u suprotnosti sa našim mišljenjem se je doživljavao kao solenje pameti, i kada nam nisu mogli dokazati lepim, upotrebljavali su i viku i kažnjavanje, sve sa dobrim namerama, a sa možda pogrešnom metodom. Nisu znali. Nisu mogli dokazati svoje pravo, koje smo tek kasnije ukapirali.

(Neki nisu imali sredstava da školuju decu, da završe fakultete, neki su im to omogućili, na jedvite jade odricajući se mnogo toga za sebe, neka deca su radila za vreme raspusta i zaradila sebi za dopust).

No kada smo stupili u "zrelost", kada smo postali punoletni, tada smo im to dali do znanja, da nemaju više šta da nam sole pamet, ali još uvek smo želeli ostati pri koritu, u toplom gnjezdu, a voditi svoj život u zabavi bez obaveza i odgovornosti. Razumeli su oni to, razumeli su mladost, ali to ne može u nedogled.

I kada su videli, da zanemarujemo fakultet, da više vremena provodimo po kafićima nego u klupama, a stisnuti sa vremenom i sredstvima, pribegavali su i metodama "zastrašivanja",  "isterivanja" iz kuće, zapošljavanjem itd.

Naravno da takva metoda nije dobra, ali da nas nisu voleli, sigurno je da bismo danas bili klošari, na ulici, kako na žalost imamo priliku videti decu o kojoj roditelji ne brinu, jer su alkoholičari, agresivneži, neodgovorni. E to su slabi roditelji. A to je druga priča.

Svaki mladi čovek ima pravo na vlastiti život i da ga vodi onako kako želi. No ako je situacija već takva, da se zbog nekih razloga treba živeti sa roditeljima, treba se prilagoditi, biti zahvalan za stan, kuću, auto, vikendicu i mudro prilagoditi život Sreća nije ovisna od naših roditelja, niti život sa njima ili bez njih. Usmerili su nas kako su znali i umeli. Iz toga se treba izvući sve ono što je bilo  pozitivno i primeniti u svom životu, a negativno popravljati. Tako će i naša deca.

Poštujmo roditelje, i budimo im zahvalni za njihovu odgovornost a greške im oprostimo.

Život nije lak! Život nije med i mleko! Nešto se mora i potrpeti.

Ne kriviti roditelje i za njihove pogreške i za ono što je naša odgovornost a iz nekih razloga se donela pogrešna odluka. Ne zato što su nas pogrešno usmerili, već zbog nepredvidljivosti života i neminovnih grešaka.