Vrlo ozbiljna stvar je u pitanju. Ne bi čovjek vjerovao sudeći po naslovu.

 

Sprd je nešto genijalno. U suštini.

Forma sprda je doduše sprd sam po sebi. Jer je nema. Unaprijed zadane.

Sušta sprd od čiste kreacije kreativnog sprda.

Sprd svim uokvirivačima, potkivačima konja, ljudi i umjetnosti. Slobode. Enciklopedijskim buba švabama i njihovim mentalnim galofag obrascima.

 

Pitam se, čemu uopće arene i gladijatori kad postoji sprd.

Sprd isto relaksira svari. A nema krvi.

OK, možda poneki egobalon prokrvari kad ga pikneš. Al za njega je to, općenito govoreći, zdravo.

Analogno povremenom davanju krvi. Stvara se nova i čišća.

 

Ma sprdaj se brate mili.

Skidaj krune s glava i pojase nevinosti. Zato carevi i carice, junferi i djevice u konačnici i služe.

 

Kad ti je recimo nečiji izričaj izrazito smiješan, sprdni ga Blaž. Osjeti prethodno dal je OK. Uglavnom jest jer taj netko obično podsvjesno i želi da ga sprdneš. Skreneš iz putanje il mu bar prodrmaš tu hermetičku kapsulu. Žrtva i krvnik su dogovorni ljubavnici. Al ko što rekoh, nema tu nekih žrtava fašizma. Nisi mu odfikario tintaru. Samo si se sprdnuo poškakljat ga po istoj. Netko ovdje spomenuše terapiju škakljanjem. Ma to je to.

 

Sprd je možebitno bolji i od tolko proklamiranog sexa. Govorim o prosječno posprdnom sexu prosječnog Zemljanina.

Sprd i efekti istog traju puno duže. I dublje i šire mogu zahvatit.

 

Javno puknut dobar sprd to je kao da si traktorom zaoro po zajedničkoj erogenoj zoni.

 

Il ga uvalio kolektivnoj usidjelici, s oproštenjem.

Nek promijeni više taj dosadni izraz lica.

 

Nadalje.

Di ćeš bolji predmet sprdnje od onih koji se nikad ne sprdaju.

Recimo one izučene, dresirane glave, a ispod njih kravata i bezbojno odijelo.

Ma i subotom ujutro kad je i dragi Bog u trenirci.

Spreman u svakom trenutku za kamere dnevnika. On je ful ozbiljan. Iznad nečeg degutantno trivijalnog kao što je sprd.

Čisti Mister sprd ak mene tašpi.

 

E a Samosprd? Najjači trik.

Ih, da samo znate kolko se ja sprdam sa samim sobom. Nema bolje terapije.

Ma koji self-help-shit-head.

Bolje bi nam nekad bilo da se sprdnemo sa sobom i situacijom situacije.

 

Najobičniji samosprd vulgaris ex machina..

 

Oko čeg se ja živciram? Škrgućem zubima, uh ovaj-onaj-ovo-ono i dsz. Utapam se u emocionalnoj nafti svoje percepcije.

 

Ma daj molim te.

Budi ozbiljan i sprdni se, šta čekaš!

 

Il ko zavraga pomisliš da si faca.

Mali netjak ufatio striku Boga za jaja.

Uh, zreo si za opaki samosprd. Il nečiji tuđi na svoj račun.

 

Nego, super je ak moš pogledat svijet iz druge perpektive. One stvarnije stvarnosti, nimalo metaforički rečeno. 

Skontaš da meso uopće nije tako stvarno mesnato. Zgusnuta energija koja samo mijenja gustoću, oblik etc.

Zar i to nije svojevrsni sprd?

Cijeli taj zapetljanac u Copperfieldovsku priču. Koju mi siroti često tako ozbiljno shvaćamo.

 

Poželjno bi dakle bilo prihvatit tezu da sve ono što nas jako, jako opterećuje uopće ne mora bit tako mesnato.

 

Ma u sekundi ti se desi da te (ko fol slučajno) zgazi auto. I gdje to meso završi?

A nafilo si um s tolikim katastrofama i problemima da ti pamet stane. I stane doista. A i srce ti splašeno sve teže kuca.

 

Presjeci gordijski čvor. Usudi se. Sprdni se. Prvo sa sobom, a kad ojačaš i s drugima. Pa opet sobom. Sprd u krug. Jedino pazi da ti se ne zavrti u glavi.

Pa ti život postane sprdingišpil.

A sprd ipak nije smisao sam sebi. I previše sprda nema smisla. To je tek sprd na kvadrat.

 

Moje je skromno mišljenje da se nismo tu došli sprdat sa životom nego svim onim što ga spriječava da se autentično pokaže u svojoj punoj snazi.

 

Eto.

Neću posprdno završit s tekstom. Biću ful ozbiljan kako sprdu i priliči.

 

Kak god sprdneš, sprd pomiče te neke umjetne granice. Razvaljuje ograde naših umišljenih (u svakom smislu) korala. Pa mustanzi našeg neuništivog duha slobodno odjašu u preriju. Gdje im je i mjesto.

 

Njihaaaa...

 

Za sprd

Spreman..