Još pamtim to jutro, hladno, maglovito, popraćeno vlagom koja ti se uvlačila u sve pore bića poput ljepljive meduze. Moja jutarnja meditacija počinjala je u autobusu prepunom ljudi, pospanih baš poput mene, zavučenih u ljušturu svojih misli. Naslonjene glave na prozoru, moje oči su promatrale svoj odraz u njemu. Susret sa vlastitom zjenicom oka učinio je da odlutam daleko, daleko u prošlost a to nisam rado učinila, što li mi je došlo da sam je upravo sad izvukla iz dubine svoga bića. U ovom gradu nitko je nije znao, željela sam da tako i ostane. U ovom gradu nije bilo mjesta za greške iz mladosti. U ovom gradu sam upoznala svoga muža, dobila djecu, posao. U ovom gradu sve je bilo baš onako kako sam zamišljala da bi trebalo biti. Povremeno, znala sam to jako dobro, kad god bih pomislila da sam je zaboravila ona je pronalazila načina da dođe do mene.

U jednom trenutku oči su mi kao po nečijoj naredbi kliznule preko naslona stolice, sitnim slovima nešto je pisalo na njoj. Napregnula sam se da to i pročitam…….„ U svakom čovjeku nalazi se usnuli div. Kad se div probudi čuda se događaju“….

Ostala sam zatečena tim riječima u ovo rano jutro, nespremna za ovakva filozofska razmatranja jer znala sam samo jedno, ako itko spava u ovom trenutku to sam ja i nitko drugi, nema u meni nikakvih usnulih divova, nisam ja stvorena za velika djela, ja sam tek jedna mala duša s teškim bremenom prošlosti na svojim plećima.

Autobus je iznenada zakočio pa sam se trgnula iz sanjarenja ili sam možda tek onda zapala u sanjarenje, zaista više ne bih znala, jer kraj mojeg sjedala kao čudom stvorena iz ovog maglovitog jutra stajala je malena djevojčica. Zurila je u mene svojim plavim očima i kao da je nešto od mene očekivala. Nije ništa govorila pa sam pomislila, možda želi novac, možda se izgubila. A da ju samo ja vidim, shvatila sam u trenutku kada je došlo do smjene ljudi u autobusu koji su kroz nju počeli prolaziti baš kao da je duh ili sjenka. Sva je sjajila i titrala svojom eteričnom i lelujavom pojavom. Ne znam zašto, ali nisam se prepala i baš sam se pitala što da joj kažem a da nitko ne pomisli da pričam sama sa  sobom kad li mi se ona obratila u mislima:

-         Na sljedećoj stanici sići ćeš sa mnom, neobično je važno i za mene i za tebe. Znam da do tvoga posla imaš još stanica ali ovo je važnije od toga.

I čim je autobus stao pružila mi je svoju malu dječju ručicu i tako smo skupa zakoračile u to sumorno jutro. Što sam je više držala za ruku znala sam da taj mali duh, anđelak ili što god bio drugo, ima neke vez sa mnom, bila mi je tako poznata sa tim svojim plavim očima i lepršavim uvojcima kose. Budila je nešto u meni, i tada sa se sjetila one rečenice iza autobusa….da baš kao da je budila zaspalog diva u meni. Moja ruka u njenoj kao spojena na izvoru pozaspali sjećanja prošlosti. Dok joj je bijela haljinica šuškala oko nogu i dok je ubrzano hvatala korak sa mnom, upitala me iznenada:

- Koliko imaš djece?

- Dvoje -, izgovorila sam kao iz topa.

-Želiš li imati još jedno?

-Ne pada mi napamet. I dvoje je previše. Da me ne bi krivo razumjela, nije to zbog materijalnih razloga već zbog neke svoje osobne slobode ali i zbog trenutne karijere, jako volim svoj posao a on ne bi trpio puno djece, zapravo trpjela bi djeca a to ne bi bilo dobro. Ni muž ne želi više djece, tako samo stali na dvoje….navila sam se ja sve u nekom opravdavajućem tonu, kad li me je ona opet prekinula.

-A koliko si djece rodila?

-Zašto me pitaš opet isto pitanje, zar ti nisam odgovorila, dvoje.

-Pitam ponovno zato što lažeš. Ono što ja znam je da imaš dvoje djece koje voliš ali rodila si troje. Gdje ti je treće, zašto ga ne voliš, zašto si ga se odrekla.

Valjda sam tek tada shvatila da imam posla sa nadnaravnim biće, anđelom. I da njemu ne mogu lagati. Odjednom, noge su mi se odrvenjele, jezik zapleo, misli postale zbrkane, znala sam ako ubrzo ne sjednem, srušiti ću se kao klada. I dok se svijet okretao oko mene poput vrtuljka u Luna-parku pomislila sam – umrijet ću. Iz mene je trenutačno provalila bujica plača. Moj mali anđelak povukao me na stranu da me nitko ne bi vidio i posjeo na obližnju klupicu. Dugo sam plakala, a mala djevojčica pustila me neko vrijeme a onda mi je rekla:

-Pričaj mi, želim čuti iz tvoji usta, želim znati kako je to bilo i zašto si ostavila svoje prvo dijete.