Ponekad me pritisne toliko da me moje pogrbljeno držanje
ili umoran hod počnu opominjati...Ej, uspravi se... nema ništa... umislila si...
Natovarena nevidljivim teretom...
Opterećena nekakvim, bogapitaj, strukturama...
Iako znam da istog trena mogu odbaciti sve, ali ne...
Nastavljam dalje tako, natovarena...
Spremna ponijeti barem još toliko...
Uspravno, bez muke, moj teret nositi...