U ovo dugo i nijemo zimsko veče
dok se magle po dolovima vuku
umirućih snova,daleko od sreće
poput ogoljelih stabala stojim mrzlih ruku
Željezne ure na starom tornju biju
sporo,u meni bat njihov odzvanja
znam,vani ledeni vjetrovi briju
i hlade mi srce prepuno sanja
Kuda krenuti u te večeri duge
kad kiša ispire nade moje
koraka teška,puna neke tuge
ja pružam promrzle ruke svoje
A vani je noć raskrilila crna svoja krila
nadamnom,i potajno ko da vreba
dok tihi otkucaj slušam svojega bila
želje se vinule visoko,do neba
I sve tiše oko mene biva
u san je utonula trava žuta
kiša niz krov,polako se sliva
i kaljuge blatne stvara duž puta