Ne bojim se smrti....
Volim misliti da sam spremna, u svakom trenu otići, ako nebeski splavar dođe po mene..., ali....?
Dogodi se tako, da u hipu, možda već u polusnu doleti do mene misao:
Šta ako je noćas ta noć?
Šta ako se sutra probudim na drugoj obali, u drugačijem svijetu?
Kažem sama sebi i Nebu: Spremna sam!
No, jesam li doista spremna?
Pri tome ne mislim šta sve još, možda, trebam obaviti.
Ne brinu me nedovršene stvari i poslovi...
Ne mislim ni šta će moji najmiliji bez mene?
Nema ni tuge, ni žaljenja....
Samo se pitam: Jesam li doista spremna?
bglavac
edin.kecanovic
