Eto, danas kažem sebi, da si ozvučim, da si dokumentiram, da upamtim... Da se prestanem kritizirati i čačkati po manama koje to nisu... I da prestanem u drugima tražiti greške... Kao u ogledalu... A radosna sam i zbog toga što ipak nisam morala ubiti miša.... Da, jednog malog sivog miša, nepozvanog gosta u mom stanu... Veseli me i činjenica da sam u stanju priznati sebi da ne podnosim te male nedužne životinjice u prostoru gdje stanujem i spavam, i da ni mrvicu nisam tolerantna kad su u pitanju podstanari te vrste. Ipak sam se suočila s takvim naoko banalnim iskustvom. Za mene nije banalno.
S obzirom da jadničak nije imao puno mogućnosti za sakriti se osim iza kauča ili jedne vitrine, njegovo jurenje po mojoj dnevnoj sobi postalo je vidljivo istog trena. I priznajem da sam bila ljuta... Ej, pa otkud ti, glupa beštijice, provociraš me da te smaknem samo tako i roknem u kanalizaciju... A onda nisam imala hrabrosti ubiti ga. Tako mali i bespomoćan... Iako mi je tlak skočio na ne znam koliko... Otišla sam u potragu za mišolovkom. I ko za vraga, nigdje nema kupiti ona u kojoj bi se siroče ulovio pa ostao živ... Ništa, pokušat ću metlom, mojom blesavom vriskom i lupanjem istjerati ga van kroz balkon... A ako mi ne uspije, onda ima ona brutalna mišolovka... I vidim da sam spremna ubiti, postaviti zamku koja ubija... I mirim se s tim, da sam dobra i ako ne budem imala drugog izbora... Jurim s metlom i vrištim... Ne znam tko se koga više boji, on mene ili ja njega... Vidio je i sam da mu nema spasa, nego trk van kroz vrata od balkona... A ja odahnula... Mogla sam ubiti miša, a nisam morala... Koje olakšanje... A uvijek kad nastupi olakšanje, onda sam dobra skroz... :-)