Bio sam na moru ove godine. Ma svake godine idem. Fakat sam bogat. Koliko ih nema tu privilegiju.
Da ne govorim o ovom što se trenutno dešava u Pakistanu. I svim drugim Pakistanima širom planete.

Al šta mi je tema.

Aha. Gledaš sve te ljude koji besramno uživaju u tim materijalnim blazima :-)

Igraju se u ovom blatu ko veseli prasci. I čovjeku baš nekako dođe milo zbog toga. Nit brige nit pameti. Osim da'l će dobro privezat jahturinu. Il dal će mu neka fukara ogrebat Ferarija. Oće'l se šampanjac stić oladit.
Golišava mačka na palubi bije solarnu bitku za dobar ten. U boj u boj za izgled svoj. Uspoređuje se s drugim mačkama jer macanima nije svejedno.

E jesam ih djetinje iskarikiro. Ja sam fukara koja grebe, šta ćete.
Jer i bogati plaču. Kad se dobro ne privežu il ih nešto ogrebe. Il ak oni oko njih više pocrne jer crno je IN.

Dosta nas im vjerojatno nekad pozavidimo. Ne na imovini dakako. Dobro, neki i na tom, big deal.
U krajnjem slučaju, i jahta je manifestacija Božanskog kao i šta ja znam, Shamballa.

Al pozavidim(o) im na nemovini. Onom čeg nemaju.

Onog čeznutljivog pogleda prema gore. I vječitih pitanja od kojih ne dobivaju sva odgovore. Ponekad mi dođe da promijenim poziciju glave. Hebi ga, nekad mi se ukoči vrat.

I nije da ne bi pomoglo par golih Šveđanki s jednom finom masažicom. Na palubi jahte uz svijeće dok u pozadini galebovi stražari nadgledaju dal zalazak Sunca ide po proceduri.

Brzo me to prođe al znakovito je da mi se uopće događa. Kao da nisam prošao sve te škole..

Me jesam prošao. Jesi prošao Tavriče.
Bio si recimo u starom Rimu i orgijao naravno. Što bi patricij drugo radio tamo. Dobro, bilo je tamo i nekih kreativnih.
U svoju obranu mogu reć da nije bilo Magicusa u ono vrijeme pa sam za utjehu moro bit praseusenaseipodase.

A bio si i bogati indijski trgovac. Bogato tele koje je štovalo ono drugo Zlatno.

Ovo sve pišem u 3. licu ne zato što sam prolupo ko moj gradonačelnik.
Nego zato jer to jesam i nisam bio ja.

Svi mi u svojim počecima prolazimo materijalističku kuru.
Bolje rečeno, upoznajemo se sa sirovinom prije nego je počnemo obrađivati.

I ovi s jahtama će kad tad okrenut kormilo prema nečem više eteričnom. Do tad, mirno im more. Al od srca.
Nije ovo pisano iz zavisti. Morate mi vjerovat :-)
Plava kaciga mi je na glavi.
 „Ja samo posmatram taj svet“ reko bi Popaj iz mog prethodnog članka. Ma i ja kolega.

A duhovnjaci. Ili ti ga kasta broj 2 ove pregrube podjele.
Nekad sam u vakuumu. A nekad si utvaram (Ćirinim riječima) da se približavam ovoj kasti. Spontano dakako makar je istina da čovjek i voli bit dio nečega. Pa nekad ubrza korak kad oni oko njega brzo hodaju.

U svakom slučaju, ta kasta ima puno veću težinu mjerenu nekom kozmičkom vagom.
U tom nekom vremenu i prostoru ipak su dosta stepenica iznad Iluzera.
Ali ta stepenica donosi i veću odgovornost. Da ne velim da je stepenište prilično sklisko.

Onog trenutka kad duhovnjaci počnu smatrat da su iznad, oni su debelo ispod.

U biti, negdje otprilike kod propelera jahte. I nije baš da ne bi mogli ozbiljnije stradat. Kad se kormilo karme zavrti ima mrtvih. Dobro, ne zapravo mrtvih.

Volim ih sve. Volim duhovnjake. Volim jahtaše. Naftaše malo manje jer su počeli ispuštat svoj blago. A ekosustav baš i nije tim blagom oduševljen. No to je neka druga, tužnija priča.

Svoje zrno prašine vidim za sad kao negdje između. Otkad sam prvi put ugledao svijet bilo je to između maminih nogica. I ostalo je to prokletstvo bivanja uvijek između negdje. Neba i zemlje.

Pravi čardaklija..