Svjetla u daljini lampionima sliče
što bacaju potmule tragove po moru u noći.
I čini se… drhti mi čitavo biće
dok govoriš: Kako si lijepa kada spustiš oči…
Neka se toplina provlači kroz zrak…
U ogledalu plešu naši odrazi.
Po licu me štipa mrak.
Crveni su obrazi…
Isprepliću se dodiri, mekoća, toplina…
Mjesec ti posipa srebro po kosi
pa otpije gutljaj iz tvoje čaše vina
i pobježe… kud ga ona nožica nosi.
Prstima tražim… gdje mi je čaša?
Jel ovo tvoja, moja il' naša?
Kažeš… ako je bez okusa, mirisa i boje,
to piće… sigurno je tvoje.
I šapćeš… da samo znaš koliko te volim...
Ne znam… trebam par dokaza…
Izađi na čas van, eto to te molim…
uberi ružu crveniju od mojih obraza.