Težak je život
na lice moje bake
usjekao duboke bore.
Nikad nije snagu gubila,
ni kad je muža pokopala
ni kad je mlada kćerka umrla.
Puno je suza prolila,
ali je glavu digla,
s krunicom u rukama
i molitvom na usnama
dalje je kroz život kročila.
Kad se već ponadala
da će sve biti dobro
i da je sve nevolje prebrodila,
da joj više ne može biti gore,
već se opet novi problem stvorio
i lice moje bake postarao.
Voljela je život ratarski, slavonski.
Male kućarke u svojoj ulici,
jutarnje kave sa snašama.
Puno je puta pričala o svojoj unučici
i kako je lijepo bilo dok su se družili na pašama.
Sad više nema kuda,
snagu joj zemlja iscrpila.
Ruke joj žuljave, suhe, kvrgave,
nemaju ni malo snage.
Na čelo se duboka bora usjekla
zbog žalosti i tuge
jer umjesto unučice drage
uz nju su osobe druge.
Svatko je otišao putem svojim.
Tako sam i ja previše daleko,
iako je jako volim,
ne mogu drugo
osim da na nju mislim
i za nju, uvečer,
po koji Oče naš izmolim.