"Neki od vas vele: "Radost je veća od žalosti", a drugi kažu: "Ne, žalost je veća".

A ja vam kažem da su nerazdvojne.

Zajedno dolaze, i kad vam jedna sjedi za stolom, zapamtite da vam je druga zaspala na postelji."

Khalil Gibran

 

   Oni koji me poznaju, opisat će me kao vedru i uvijek nasmijanu osobu. Uglavnom govore o meni u superlativima. No, nisam tu došla da se hvalim. Nitko nije savršen, pa ni ja! Priznajem to i stojim iza toga. Nisam savršena! Nipošto! Nisam.

   Malo me zateklo pitanje: „Zašto ti patiš?“ Mislim se: „Ma, tko pati? Ja?“ Pa, meni je dobro. Sve mi je ok. Život mi je med i mlijeko. Bilo bi jako bezobrazno od mene da kažem da nije, jer je. Imam sve što želim. Dobijem skoro sve što poželim. I svi, više – manje titraju oko mene i ugađaju mi… a ja sam im neizmjerno zahvalna… i odužujem im se… na neki svoj (ponekad čudan) način…

   Kako sam najčešće ne sretna, nego euforična, primijetim ponekad da me ona tuga gleda preko oka. Ponekad mi priđe i ja joj se prepustim.

   Najčešće tugujem kad meni dragi ljudi tuguju… i ne mogu si pomoći. Nekako mi se čini da ja to mogu podnijeti bez problema, pa uzmem dio njihove tuge na sebe… čisto da im bude lakše… da ne pate toliko. I bude mi bolje kad vidim da je nekom bolje. I opet sam sretna.

   Moja, samo moja patnja… i njoj sam našla uzrok. Uzrok su bile moje želje – one koje su mi oblikovale misli i osjećaje, pisale pjesme… moje neostvarene želje. Zato sada zazirem od svojih pjesama. Željama pisane, vraćaju me natrag, a ja opet bježim… Ako me i stignu, nema veze! Preživjet ću! A to što su neke želje ostale neispunjene, nije važno! „Bog zna za kaj je to dobro!“, rekli bi Zagorci.

   Sad, kad sam pronašla uzrok svoje patnje, gledat ću da što manje patim. Ma, što mi to treba? Ja volim osmijeh… i na svom licu… i na svim ostalim licima. I zato više ništa neću željeti. Bit će sve kako bude. Neka sve ide svojim tokom. Ne želim ništa.

   Polariteti života. Sve je to potpuno ljudski – i radost i žalost. I ova euforična radost koju sad osjećam… nije božanska. Ljudska je. I za nju ću, znam, dobiti barem još malo tuge, al' šta ćeš… tako to ide.

   Za razliku od ljudske radosti, božanska je radost tiha i niti na tren ne izaziva tugu ni patnju. Iskusila sam… i znam. Svako malo otrčim joj u zagrljaj. I u sekundi nestanu svi moji strahovi, nemiri, sve moje želje…

   Dakle, zašto patim? Ili, bolje rečeno, zašto sam patila? Zbog neispunjenih želja! Hvala na postavljenom pitanju! Natjeralo me da pronađem odgovor. I sad se osjećam bolje. Sada. No, primijetim li opet patnju, bez razmišljanja ću je opet, barem pola, uzeti na sebe…

Mogu ja to…

 

P.S. Čudno! Kad god uključim radio, Toni pjeva „Kad žena zavoli“. Da… kad žena zavoli… je li to božanski ili ljudski? Jedno je sigurno. To je neka druga tema. Hm… a možda i nije… više nisam sigurna. Bolje da prestanem. Tko je vidio da je post scriptum veći od prethodnog teksta! J