Gušti su gušti

 

- Lipa li vrimena danas! Ante,mogli smo otić malo na more.

- Na more? Jes ti normalna? Viš one oblake,za pola ure će kiša – ljutito će Ante. Gleda u Darinku i sve klima glavon ka da je ova skroz pošempijala.

- Antiša,majketi di vidiš oblake? Vrime je ka stvoreno za kupanje.

- Kupanje na kiši prije bi reka – podrugljivo će Ante.

- Nema ode kiše do kraja miseca,garant! – Odriza Darinka oštro.

- Hahaha, past će za koji sat,garant! – Ljutito će on.

- Da nebi !

- Bi,bi Darinka,bi…viš one oblake desno,eee ti iđu od Španjolske vamo. A znaš da je kod nji bilo poplava,je li tako?! A ovi livo,ti iđu od Indije. Tamo su ti ove godine najveće poplave. Zadnji 50 godina nije bilo takva užasa. Pa kad ti se sve to lipo spoji ode u nas, ovi desno i ovi livo,Španjolska i Indija…pa sve udri na nas! Neš moć vanka noson povirit od nevrimena,jedino ako se nebi tila kupat na kiši – podrugljivo završi Ante svoju pripovid.

- Ti to ozbiljno?

- Dakako nego ozbiljno – uvriđeno će Ante.

- Ti majke mi nisi normalan. Ma koja Indija! Ovo je Rvatska zemlja,nema ode uragana ni potopa. Ti nisi cili Ante moj. Tebi triba dotur. Tribaju ti oćale pod hitno – viče Darinka da su je i susidi u ciloj ulici mogli čut. A onda se opet primiri,jer zna da neće kod Ante takvin tonon ništa postić. Obazrivo mu se približi,uvati ga za mišicu i okrenu prema moru govoreći tiho i nježno na njegovo uho.

- Nu nebo,pogledaj. Plavi se ka sukno. Ni oblačka biloga,a kamoli crnoga. A nu kakvo je more, Antiša moj! Ka uje – slatkim glasom će Darinka svom Antiši blaženo se smješkajući pritom.

- Ooooo lude ženske glave…ka uje,je li? Za koji sat će to bit vrilo uje. I ti bi se u tome kupala? - - Neš ti meni jube moja ,u uzbibano more. Nebi te tija još izgubit – počeja je tepat Antiša,nebi li bilo po njegovu.

- Aa lipo je u uzbibanu moru Antiša moj! Sjeti se oni lita kad smo bili mlađi,pa tamo u Valama među onin kamenin škarapama punim uzbibanoga mora – mazno će ona,prislonivši obraz uz njegovo rame. Ruka joj polako krene od maljavih grudi niže prema trbuhu…

- Biž ća, vraže ženski! – Ko oparen skoči Ante, otresajuć sa sebe Darinkine ruke ka da goni zmije.

- Nema danas mora Darinka. Nevrime će – bija je uporan Ante.

- Ma koje nevrime, Antiša moj?! Baš je lipo zagrijalo. Nema ode nevrimena. Amo malo se bućnut. Vidit ćeš da će ti prijat. Proće ti i ta glavobolja što si je dobija gledajuć Hajduka – pričala je i pričala Darinka. Već je mislila da je uspila u naumu, dok nije spominila onog nesritnog Hajduka.

- Nesrićo jedna! Di mi Hajduk spomene,majko moja mila. Evo,evooooo odma mi glava puca. Ajiiii što boli! Aaaa tutnji,tutnji... spašavaj Darinka ako Boga znaš. Daj brzo obloge – skoro je plaka Ante držeć se za glavu i sve na onom balkonu šeta ukrug ko pseto u kavezu.

Darinka se naslonila na ogradu balkona,tamnim pogledom polako prati liniju obale,a u očima joj se vidi silna želja. Ko dite je provela puno lita na moru. Silno joj je falio njegov zagrljaj. Antino naricanje prekine je u razmišljanju,pa baci nehajno pogled preko ramena govoreći…

- Boli je li Antiša moj? E tako boli i mene nesrićo moja.

- Darinka srce ti je od kamena – kuka Ante držeć se za glavu.

- I tvoje Antiša, i tvoje – tužno će ona.

Ante teturajuć ode u kupatilo i vrati se za par minuta sa peškiron na glavi,a voda mu se cidi niz lice. Kapa peškir ko slapovi Nijagara.

- Bolje? – Pita ga Darinka suzdržavajući se da ne prasne u smij.

- Bolje! Ne zahvaljujuć tebi, vraže ženski – ljuto odvraća Ante.

Darinka mu se približi,opet ga uvati za mišicu,te se nasloni na njegovo rame i maznim glasom počne iznova svoju priču.

- Antiša, amo malo na more. Prijat će ti. Voda će te okripit i proće te glavobolja,a ja ću ti izličit tilo poljupcima – tepala je Darinka.

- A je li? – Nepovjerljivo će Ante.

- Je, je …radit ću ti sve što poželiš – udarila je Darinka u drugu sviralu,nebi li potoćala noge danas bar malo.

- Hmmm – zabrunda nepovjerljivo.

Darinka mu nježno poljubi vrat,pa mu gricne rame dajući mu na znanje da tamo na moru neće stat samo na tome.

- Aj bit će nam lipo. Ne tribaš se oblačit. Možemo i bez kostima. Nać ćemo neku uvalicu kao nekada – ljubeći ga šaptala je Darinka.

- Uuu vraže – već toplijin glason će Ante. Darinka mu mazi dlanovima leđa,pa bokove. Nemirne ruke kliznu niz čvrste butine.

- Ma šta ti je ovo? Šta se ovo trese – šokirano vikne Darinka. Ćapala je rukon Antin đep i nepušta.

- Ništa draga,ništa. Samo ti nastavi – pokušava se izvuć Ante.

- A neš ti mene ovako mazat. Neš! Daj vamo – poteže ona na jednu stranu,a on na drugu držeć joj ruku.

Ljutnja u Darinki proključa i da joj nadnaravnu snagu,te uspije iščupat ruku iz đepa. Na dlanu se ukaza mobitel.

- Šta je ovo?

- Mobitel Darinka – skrušeno će Ante.

- Vidin,nisam ćorava! Imaš poruku Antiša moj – prividno tepajući obrati mu se Darinka.

Ante uzme mobitel i spremi ga u đep ka da nije njegova posla.

- Neš pročitat – uporna je ona.

- Neću. Biće opet banka. Ne žuri mi se vidit koliko san u minusu.

- A je li? Čini mi se Antiša, da nije banka. More bit oni tvoji sa balota,žuri in se. Aj odgovori in da te ne čekaju – u glasu joj se osjeća nadolazeći tornado. Ante ne trza ni malo. Sve onin zelenin očima gleda put neba.

- Aj piši,šta čekaš. Lipo in reci da iđeš  vodit ženu na more i da balote mogu pričekat – pili i dalje Darinka. Ante ka da nečuje. Darinka ljutito zamršira priko kuće i uleti u spavaću sobu.

Ante iskoristi priliku i otipka poruku : eto me za pet minuta…pripremi mi pivu.

Darinka se vrati noseć priko ruke  torbu za plažu. Kraj peškira viri vanka. Od brzine nije ni vidila šta je ubacila u torbu.

- Iđemo – obrat se Anti.

- Ma jesi li ti poludila ženska glavu? Zar ne vidiš kakvo je vrime? Kiša samo što nije počela. More se već mriška,još malo i udarit će valovi  od dva metra. Ko more na takvo more izać? – Uskomeša se Ante na balkonu. Sve oda sa jedne na drug stranu.

- Ante, vrime je lipo. Amo – tiho će Darinka.

- Vraga lipo! Oš da poginemo namoru? – Viče Ante mašuć rukama po zraku.

- Odo dat kokošima ist dok nije udarila kiša. I zatvorit patke da mi i ne pobije nevrime – odriza Ante i prije nego se Darinka osvistila već je nesta priko vrata.

Od ljutine zdimi ona onu torbu priko balkona. Uđe u kuhinju i stane prat sude. Ostalo par čaša od ručka neoprani.

- Antina čaša – šapće ona mazajuć je praškon i vodon.

- Hahahaha, e sad ćemo lipi moj vidit iz čega ćeš pit kad se vratiš – šapće Darinka ljutito. A Antiša je pija samo iz jedni čaša i bija bi ka lud kada nebi ima svoju čašu za pit. Zato je Darinkin gušt bija još veći.

- Neš na more,je li? – šapće otvarajuć šaku a čaša zveknu u sudoper i razbi se u sto komada.

- A gušta – veli ona sama za sebe.

- Da vidin koliko i još ima – priča i dalje. Otvara ormarić i broji.

- Tri,četiri…aj vanka sve četiri – govori in kada će same izać.

Tras jednon,dvaput,triput…tras i četvrti put…Darinka se smije na sav glas.

- Gušt je gušt! Bolje one nego tvoja glava Antiša moj – zaključi Darinka vezajuć kesu za smeće.

 

Auroraisa