Helmut von Kügelgen:

Vaspitni ciljevi kod slikanja vodenim bojama

Smisao umetničkog vaspitavanja u školama nije da se školuje budući umetnik, budući slikar, već da se svako dete podstiče u njegovom sopstvenom razvoju. Kada se na izložbama pokazuju dečiji radovi, pa još prodaju gde god je to moguće, onda se time ukazuje jedino na to da odrasli nemaju više ispravno shvatanje umetnosti i ispravan odnos prema detetu. O "umetnosti" može biti govora tek kada majstorstvo vlada umetničkim sredstvima. U školi se radi samo o tome da se slika na način koji omogućava da dete faze svog razvoja do-živi, a ne da ih iz-živi. Iživljavanje, koje Englezi s pravom i tačno nazivaju "selfexpression", iscrpljuje dečiju nadarenost, pušta je da se razlije. Vaspitavanje, vođenje ka novim stvaralačkim sposobnostima, uspostavlja se tek tamo gde se, umesto neposrednog ispoljavanja sa umetničkim sredstvima, u nastavu uvodi rad koji dopušta da dete sa pojačanom budnošću za umetnička sredstva doživi prafenomene boje i oblika. Deca postaju kreativna tek kada nauče da odrede suštinu boje i različite tehnike, odnosno kada postanu svesna njihove primene.

Ako hoćemo konsekventno da idemo ovim putem umetničkog vaspitavanja, kao što njime ide pedagogija Rudolfa Štajnera, nasuprot pokretu "Selfexpression", mora se imati, promišljeno i doživljeno, temeljno razjašnjenje pojma "umetnost". Umetničko vaspitanje "selfexpression" doživljava umetnost kao stvaralački trag nekog unutrašnjeg doživljaja, neke vizije. Kada postavljam zadatak u tom smislu, polazim od postavljanja teme (ostrvo u moru, motiv iz bajke, slikanje priče). Postupam li tako, onda u rad uvodim ono više, naime ideju, u niže, naime u materiju umetničkog sredstva. Tradicionalna estetika, koja se još uvek nalazi u osećanjima mnogih ljudi, izlazi u susret ovom shvatanju. Ali, lepo nije lepo time što se u nekoj čulnoj slici i u tvarnosti stvaralačkog sredstva pojavljuje ideja ili božansko.

Rudolf Štajner je u svojoj knjizi "Gete kao otac nove estetike" ideju lepog shvatio upravo suprotno. Mnogi moderni umetnici su tragali u sličnom pravcu, a kreativno vaspitavanje Rudolf Štajner-škola (Waldorf-škola) gradi na ovoj modernoj estetici. Iznošenje ideje nije zadatak umetnosti, već zadatak nauke. Umetnost ima jedan drugi zadatak u obrazovanju i u doživljaju čoveka: njen zadatak je da čulno, tvarno obradi tako da ono bude uzdignuto u sferu ideje. Ideja ili božansko-duhovno prikazuje se nauci u formi neposrednog mišljenja, a umetnost diže čulno, opažljivo naviše u sferu božansko-duhovnog, u sferu ideje. U sredini između umetnosti i nauke stoji priroda, u uobičanom smislu reči "stvarno". Stvarnost prirode odnosi se ravnodušno spram ideje ili božansko-duhovnog. Naučnik prodire kroz ovaj veo ravnodušnosti, da bi otkrio ideje i zakone koji se tu nalaze utemeljeni, da bi formom misli uhvatio ideju. Umetnik nasuprot prihvata stvarnost s ljubavlju, sa svojim bistrim čulima živi u čulnom, tvarnom. On se može zaljubiti u neki materijal, u neki ritam, a da još ne zna kakva će slika ili tvorevina iz toga da nastane. U svom radu on kreće od tvarnog, od materijala. Ali, kako on radi na

čulno-tvarnom? Šta tu odgovara formi misli kod izlaganja naučnika? On radi tako da njegova umetnička tehnika, ono Kako njegove obrade, pripada području ideje, da se način njegovog rada pojavljuje kao ono što ispunjava zakonitost, kao ono što je neminovno. U tom smislu je Gete uzviknuo pred jednim grčkim hramom: "Ovde je neminovnost, ovde je Bog!" Tek sa tim dobija umetnost naspram nauke njenu sopstvenu, drugačiju oblast, u kojoj se pojavljuje "čulno u ruhu božanskog".

Ako, dakle, deci iznosim ideju milosrđa, ili raspoloženje proleće, ili reči Tvorca "Da bude svetlost", i ove ideje, ovo božansko dajem kao temu za slikanje, kao podsticaj za stvaranje slike, istupam iz sfere umetničkog i decu navodim da čine nešto što protivreči pravcu ljudskog stremljenja: navodim ih da nešto uzvišeno svode na jedan niži stupanj.

Neka rezultat našeg dosadašnjeg istraživanja bude sažet u sledeću shemu:

1.      Nauka prikazuje ideju.

Sadržaj: idejno; forma ili Kako prikazivanja: idejno

2.      Priroda ili realno prikazuju čulno.

Sadržaj: čulno; forma ili Kako prikazivanja: čulno

3.      Umetnost prikazuje čulno u ruhu ideje, božansko-duhovnog.

Sadržaj: čulno; forma ili Kako prikazivanja: idejno.

Ovo što je rečeno može da se pojasni sa dva primera. Čovek, umetnik koji stvara, kleše neki kamen iz carstva prirode, dakle iz carstva čulno-stvarnog. Njegovom stvaralačkom aktivnošću nastaje jedna statua. To dovršeno umetničko delo tada nije ni "kamen", a ni "čovek", ono je nešto novonastalo, što ne pripada prvobitnoj stvarnosti. Idejno ne živi najpre u sadržaju, već u formi ili Kako prikazivanja, tj. živi od stvaralačkih snaga čoveka. Tek naknadno doživljavanje umetničkog stvaranja vodi ka mogućnosti da se prosuđuje umetničko delo. U posmatranju umetničkog dela posmatrač izvodi naknadno stvaranje, on doživljava kako je čulno - kamen - uzdignuto na jednu drugu ravan: čulno-stvarno se pojavljuje obučeno u ideju.

Ili: dete se upućuje da obradi plavo ili žuto, tako da je plavo ono što obuhvata, opkoljava, a da žuto dobija u sredini prostor za zračenje. Posmatrač, takođe i dete kao posmatrač svog sopstvenog rada, može sada da doživi da način obrade plave i žute boje deluje kao sunce usred plavog neba. Zadatak je postavljen polazeći od čulno-stvarnog, od materijala i tehnike njegove obrade; tema, naslov, idejno proizilazi tek na kraju, kao ono poslednje, naime pri posmatranju slike.

Priroda je u potpunosti carstvo čulnog. Ako hoću da je opažam, ako hoću da je shvatim, onda je to vežbanje ljudska aktivnost: posmatram je svojim zdravim čulima. - Nauka je u potpunosti carstvo idejnog. Stvarnost ovog carstva primam preko aktivnosti mišljenja. - Umetnost je carstvo čulno-idejnog. Njenu stvarnost ne nalazim ni posmatranjem, ni umovanjem, nju moram prvo da stvorim. U tom smislu carstvo umetnosti, dakle, uopšte nije stvarnost: čovekovo stvaranje dopušta da nastane estetski

privid! Možemo reći, koristeći formulaciju Rudolfa Štajnera: "Estetski privid je ono čulno koje je stvaralački duh čoveka prožeo božanskim."

U pedagogiji idemo za  ciljem da  decu uvedemo u aktivnost  koja  je istinsko umetničko stvaranje. Deca ne treba da slikaju neku kuću, brod ili Sunce, već boje. U estetskom životu bojom se zatim može prikazati nešto što se pojavljuje kao kuća, brod ili Sunce. Građevinari grade kuću, Bog je stvorio Sunce - dete je stvaralačko sa bojama, ali pri tom ne nastaje nikakva kuća, nego izdifirencirane boje koje oživljavaju privid kuće. Ovakva razlikovanja su važnija nego što se misli, ako slikanjem hoćemo da radimo na osećju za stvarnost i ako želimo da im se vremenom usadi svest o tome šta je zaista carstvo umetnosti. Kada dete pođe u školu, ono sa sobom donosi jedno pričajuće crtanje, jedno crtajuće pričanje (ein erzälendes Zeichnen, ein zeichnendes Erzälen), ako je dobilo drvene bojice. Ono odraslima može puno da ispriča o svojim slikama. Ono slika ili crta svojim bojicama ilustracije za priče ili za druge sadržaje događanja i predstava. Struja ove aktivnosti,  često korišćena  u  potpunosti po modelu "selfexpression", teče dalje. Slikanje i crtanje, boje i linije nisu u ovoj aktivnosti još uvek, naivno, nešto razdvojivo; obojene površine i konture pojavljuje se, a da to nije neophodno, jedne pored drugih i jedne preko drugih.

Crtanje je dinamičko zbivanje. Linija je uvek trag pokreta i može se naknadno doživeti kao forma preko pokreta oka. Na obojenoj površini oko može da miruje. Ove dve oblasti se u prvim školskim godinama ne mogu dovoljno jasno držati razdvojene. Crtajuće-slikajuća drvena bojica pomeša ove dve oblasti; ako se ona koristi, mora biti jasna ova pomešanost i angažovati je jedino tamo gde postoji želja da se pusti odjek struje slikajućeg pričanja ili pričajućeg slikanja koje dete donosi sa sobom. Ono novo što budi razlikovanje i time svesnost i proziva još nepostojeće sposobnosti jeste razdvajanje ove dve oblasti, koje se mogu ponovo podsticati i dopunjavati tek onda kada su u svakoj oblasti ponaosob bili sakupljeni doživljaji i saznanja i stekle sposobnosti. U tim prvim školskim godinama uz ovo pridolazi i treća stvaralačka oblast: plasticiranje u vosku ili glini; ovde se opet stiču drugačija iskustva i drugačije sposobnosti.

Uvod u čas slikanja u prve tri školske godine potpuno je usmeren na to da zažari interesovanje dece za "tehničku" stranu rada. Sadržaj i/ili materijal za obradu su boje, voda, papir. Široka četkica sprečava zapadanje u linearni element tipičan za crtež. Na bojama, na skladu dve ili tri boje, deca doživljavaju ponešto od bića (suštine) same boje, njeno "čulno-moralno dejstvo", kako je to naznačio Gete u svojoj nauci o bojama. U toku stvaranja se deca sve više oduševljavaju mogućnostima: kako da boje diferenciraju, posvetle, potamne, oslabe, koncentrišu. Žuto hoće da zrači, a plavo da zaogrne. Stari slikari su znali zašto je Marijin ogrtač plav kao nebo, ali i zašto njena haljina mora biti jarko crvena, ako se suština boje izražava služeći prizoru koji treba da pobudi osećanje Bogorodice.

Motiv su, dakle, same boje, ne priča ili predstava. Učitelj govori o bojama kao da one postupaju i osećaju: hladno plavo pokušava da nadvlada žuto koje svesrdno zrači, a

radosno crveno mu dolazi u pomoć. Obrada materijala i tehničko ovladavanje ovim zadatkom je pravi sadržaj časa - šta pri tom i iz toga izađe kao "slika" manje je važno od samog procesa stvaranja. Prekidanje ovog procesa i gledanje i mirno posmatranje, kako do sada naslikano deluje, služi buđenju svesti o onome šta je zaista postavljeni zadatak i uči svim onim iskustvima koja se mogu imati sa bićem boje.

Narednih dana učitelj u potpunosti prelazi na tu stranu posmatranja, sakupljanja iskustava, kada gotove slike gleda zajedno sa razredom. I na uspelim i na neuspelim slikama može se postepeno osvestiti kako stvaralački proces, tako i govor boje. Posmatranje može uzeti za polazište postavljeni zadatak. Međutim, pronicljivo, živo posmatranje podstiču takođe i sledeća pitanja: na kojoj slici je plavo najlepše, najhladnije, najjače? Gde se žuto nikako ne oseća dobro? Ili: ko na nekoj slici otkriva životinje - ili biljke, ili oblike - ili neki predeo? Sa oživljenom fantazijom deca otkrivaju da njihov predani rad na "materijalu boje" sve to menja i oplemenjuje tako, da to postaje "čulno u odeći božanskog" - da je uzdignuto i da iznosi na videlo bića, rasploženja i ideje. Poređenje naslikanog sa raspoloženjima, motivima priča, ljudskim postupcima, čini posmatranje naročito plodonosnim. Deca postaju svesna govora boja, biće boja im se otkriva - i ona postižu "tehničku sposobnost" da tom govoru boja omoguće da se sve jasnije iskaže.

Čas slikanja može otprilike ovako da počne: najpre se listovi papira brižljivo zategnu (nakvase i pažljivo izravnaju malim sunđerom). Pošto se deci prizove u sećanje da sa vodom, plavom, crvenom i žutom dobijaju mnoštvo boja, pred zategnutim listovima papira im se postavlja zadatak - na primer: danas slikamo žuto koje se od jedne guste fleke širi preko lista papira sve nežnije, providnije, obazrivije. Ako se sad nova boja, plava, u više navrata nanosi, onda se ona zgušnjava i u donjem delu lista papira postaje jedna noseća, teška plava. Ona sa radoznalošću teži ka žutom. Brižljivo, obazrivo puštam da se jedan plavi dašak uspinje prema žutom. No, žuto se sada osmelilo. Ne ide samo u susret plavoj, ono prelazi preko nje - pazi šta pri tome nastje ! - Sve više žute ide preko plave. Ona se propinje; nežno, ne pokrivajući žuto u potpunosti, približava se ona u talasima zasićenom središtu žute, pa se crvena zove u pomoć. Sada između zračeće žute i formativne plave još mnogo toga hoće da se uobliči u novoj boji...

Kada opisujem kako plavo i žuto deluju jedno na drugo, kako se pri tome boje obrađuju, kako se koriste četkica i voda, imam na raspolaganju postizanje najraznovrsnijih motiva, koji međutim detetu ostaju skriveni iza boje i tehničkog procesa stvaranja. Kasnije, prilikom posmatranja, mogu se opet prepoznavati doživljaji boje, kao i motivi (pejzažni, atmosferski, biljne forme itd.).

Šta se postiže sa ovakvim načinom rada koji se orijentiše ka ispravnom razlikovanju prirode, nauke i umetnosti? Dete uči da se ne radi o tome da posredstvom boje izrazi samo sebe, svoju fantaziju, već da se nesebično potrudi oko objekta, oko materijala, da bi time moglo da se izrazi nešto više, oživljavajuće za fantaziju. Rad sa puno ljubavi, u predanosti objektu, to se vežba u umetničkom stvaralačkom procesu.

"Šta je na objektu samo prirodno, to treba da bude uklonjeno, prevladano i predstavljeno tako kao da je božansko". Rudolf Štajner kaže: "Umetnost je stalni proces oslobađanja čovekovog duha i istovremeno vaspitačica čovečanstva za delanje iz ljubavi". U školi, dakle, vežbanje umetnosti - ili bolje: umetnički čin - pripada najvitalnijim faktorima u obrazovanju čoveka.

Ako se postigne da se deca dovedu do predanog rada na oplemenjivanju materijala, ako nauče da se osećajno užive u zakone boja, ako preobražaj prirodnog postane njihov svesno negovan zadatak, tada su ona ovladala unutrašnjom disciplinom i bez mog opominjanja. Učitelju će onda biti lako da im postavi kao zadatak i uživljavanje u druge ljude. Pažljivost, odnosno kako se deca odnose među sobom ili prema odraslima, obrazuje se kao socijalna sposobnost kroz umetničke vežbe. Tako se na pitanje o disciplini u razredu i o jačanju socijalnih snaga u njemu daje odgovor sa jedne neočekivane strane. - A kada, nasuprot ovome, umetničko vaspitavanje polazi od ideje (zadate teme) koja treba da se utisne u tvarno (materiju), tada vežbam decu da uobličavaju i ispoljavaju njihove samovoljne dosetke i predstave. Ona se tada, takođe i na drugim područjima, neće zapitati šta potražuje okolina, šta objekat, šta neka data situacija, već pre kako mogu da dobiju na važnosti oni sami i njihova sopstvena volja. Sposobnost koja proizilazi iz takve aktivnosti pri umetničkim vežbama razlabavljuje, nosi sa sobom opasnost nepostojanja discipline. U ideji vladajuće božansko se zaista svlači nadole - u umetničkom činu "Selfexpression", kao i u ponašanju dece - i odražava se u samovolji i haotičnosti na nižem nivou. Kod takvog slikarskog podučavanja mogu iz dece biti izmamljene najinteresantnije slike. To je nevažno spram dejstva ovakvog stvaralačkog procesa, koji je razoran sam po sebi.

I kada dete u oblikovanju slike iz sebe izbacuje opsesije (fiks ideje) ili unutrašnje komplekse - o čemu govore selfexpression i psihoterapija - važi kao istinska pomoć ono, po Rudolfu Štajneru prikazano, shvatanje "umetnosti kao neprekidnog procesa oslobađanja čovekovog duha i istovremeno kao vaspitačice čovečanstva za delanje iz ljubavi". Nova pažljivost, nove sposobnosti, nova interesovanja vode dete preko njegovih teškoća iz prošlosti u buduće mogućnosti individualiteta.

Izgradnja takvog detetovog odnosa prema umetničkoj aktivnosti, kao što je onaj u duhu pedagogije Rudolfa Štajnera, stoji takođe i u saglasju sa stremljenjem koje je saobrazno duhu moderne umetnosti. Moderno slikarstvo se odriče uvijenosti u duševne ovoje i ponavljanja prirodnog. Ja shvatam takva umetnička dela jedino ako u meni mogu ponovo da izvedem nešto iz stvaralačkog procesa umetnika. Sposobnost da prosuđujem o delima apstraktne umetnosti zadobijam zapravo jedino sopstvenim umetničkim trudom. Kada sam ja sam aktivno doživeo oplemenjivanje ili produhovljavanje materije - pa ma koliko to bilo početnički - tek onda mogu pred umetničkim delom, naknadno ga izvodeći, da doživim proces stvaranja. Takozvane ružne ili besmislene slike dobijajau potpuno novi smisao. Bespomoćnost pred modernom umetnošću, bilo da je odbijamo neshvatajući je, bilo da nasedamo na njene

senzacije i igrarije ništa ne sluteći o njima, nastala je zato što je tako malo bilo rađeno na vaspitavanju za nesebičnu umetnost.

Posle napunjene devete godine, u IV razredu Waldorf-škole, učitelj će preći na to da za zoologiju, biologiju, geografiju itd., koristi iskustva i sposobnosti koje su stečene na "čistim vežbama boja",  koje su  bile posvećene samo bojama,  a  ne novelističkim temama. Da se do tada stečeno ne bi poništilo, učitelj mora da postupa vrlo oprezno. On mora računati sa tim da se crtanje pored slikanja razvijalo na svom sopstvenom putu. Čistoću u razdvajanju umetničkih oblasti označili smo kao sposobnost razlikovanja, kao red u duhovnom. Ali, sposobnost zadobijenu na crtanju formi, sposobnost da se forma vidi, ona sada ide u korist slikarskom uobličavanju. Celo biljno carstvo, celo životinjsko carstvo se može u prikazivanju razviti iz vežbi sa bojama i iz obrade boja u smislu četiri elementa: zemlje, vode, vazduha i vatre.

Ako je dete, sa jedne strane, putem crtanja egzaktno shvatilo metamorfozu oblika lista biljke, a sa druge strane doživelo nastajanje oblika biljke iz slikarskih principa vežbajući sa bojama, tada mogu da zadam temu "Ruža". Tema postaje materijal, dobija vrednost od boje, papira, vode, tj. od "tehničkog" rešenja postavljenog zadatka. "Ruža" onda pripada materijalu koji se jasno opaža, koji se obrađuje u umetničkom procesu. I ja onda ne slikam ružu, već obrađujem boju i papir tako da se kroz boje pojavljuje nešto što na posmatrača deluje kao ruža. Na takvoj slici ne nastaje oslikana ruža ili oslikana predstava ruže, već jedna slobodno stvorena, estetska tvorevina. I tako ostaje da je pravi cilj slikanja slike: ne gotova slika, nego delatnost koja preinačava materijalno, tako da se ono može pojaviti u ruhu jedne ideje.

(prevod sa nemačkog Anica Milović)