Rudolf Štajner

 

Arhangel Mihael, Kralj Artur i Sveti Gral

 

(GA 240)

Iz Ezoterna promatranja karmičkih veza VI

Torquay, 21. August 1924.

 

Slika 1.

Slika na podu, Arhangel Mihael se bori protiv Zmaja, Kajzer Vilhem Memorijalna Crkva.

Arhangel Mihael je prema jevrejskim spisima najbliži Gospodu, a njegovo ime znači “Nalik Bogu.”

U Knjizi Otkrovenja se kaže da će u završnoj bici Mihael predvoditi Božije trupe protiv Zmaja i njegovih Anđela.

… Predavanja koja su ovde izložena jasno stavljaju do znanja da je u našoj epohi impuls bića​​ poznat u hrišćanskoj terminologiji kao Arhangel Mihael odgovoran za duhovno vođstvo civilizacije. Vođstvo duhovnog života Mihaela – ako ga možemo tako nazvati – počelo je 1870. godine, a njemu je prethodilo, kao što sam već ranije pominjao, doba Gabriela. Sada ću reći nekoliko reči o aspektima Mihaelovog vladarstva.

Kad god Mihael šalje svoje impulse u ljudsku zemaljsku evoluciju, donosilac je Sunčevih snaga, duhovnih snaga Sunca. Ovo se povezuje s činjenicom da tokom budne svesti ljudska bića primaju ove Sunčeve–snage u svoje fizičko i etersko telo. Mihaelovo vladarstvo – koje je počelo ne baš tako davno i koje će trajati još tri do četiri veka – označava da kosmičke sile Sunca prodiru pravo u ljudsko fizičko i etersko telo. Ovde se moramo pitati: kakve vrste snage, kakve vrste impulsa su ove kosmičke Sunčeve–snage?

Mihael je u suštini Sunčev Duh. To je Duh koji ima zadatak da u našoj epohi dovede do dubljeg, više ezoterijskoj razumevanja hrišćanskih istina. Hrist dolazi sa Sunca. Hristos, Sunčevo Biće, prebivao je na Zemlji u telu Isusa i od tada živi u natčulnoj zajednici sveta ljudskih bića, ali pre nego što se celokupna Misterija povezana s Hristom bude mogla otkriti duši, čovečanstvo mora postati dovoljno zrelo. Ovo neophodno produbljivanje volje u velikoj meri mora biti postignuto tokom sadašnjeg Mihaelovog doba.

Dok Sunčeve snage deluju na Zemlji one su uvek povezane s impulsom koji teče u zemaljsku civilizaciju kao ulivajući talas intelektualnosti, jer u našoj oblasti postojanja svako ljudsko biće i svet u celini na putu svog razvoja poseduje intelektualnost ili inteligenciju koja ima svoje poreklo na Suncu. Sunce je izvor intelektualnog života koji deluje u službi Duha.

Danas, izgovaranje ove istine može izazvati određeni unutrašnji otpor, jer ljudi s pravom ne cene previše intelekt u sadašnjem obliku. Oni što imaju bilo kakvo stvarno razumevanje duhovnog života neće smatrati dragocenim intelektualnost koja preovlađuje u savremenom dobu. Današnji čovek gomila apstraktne i formalne ideje i koncepe u svom umu koje su potpuno udaljene od stvarnog života. U poređenju sa toplim, blistavim pulsirajućim životom koji teče kroz svet i čoveka, ove ideje su hladne, suve i jalove.

Što se tiče inteligencije, ovo se odnosi samo na sadašnje vreme, jer živimo u veoma ranom periodu Mihaelovog doba, a ono što trenutno posedujemo kao inteligenciju se tek počelo razvijati u opštoj ljudskoj svesti. Vremenom će ova inteligencija zadobiti sasvim drugačiji karakter. Da bi shvatili kako se priroda inteligencije menja tokom ljudske evolucije, podsetimo se srednjovekovne hrišćanske filosofije i Tome Akvinskog koji i dalje govori o Bićima, “Inteligencijama” što naseljavaju zvezde. Za razliku od materijalističkog pogleda koji danas vlada u svetu, mi takođe smatramo da su zvezde kolonije duhovnih Bića. Ovo izgleda čudno i udaljeno, daleko od shvatanja modernog ljudskog bića koji ni izdaleka nema nagoveštaj da gledajući u zvezde gleda u Bića koja su na određeni način povezana s njegovim životom i da ona naseljavaju zvezde baš kao što mi naseljavamo našu Zemlju. U trinaestom veku, kada je Toma Akvinski govorio o Bićima u zvezdama on je dodelio svakoj zvezdi jedno Biće, u istom smislu, kao što se čitavo zemaljsko čovečanstvo može posmatrati kao jedna celina ako bi se Zemlja posmatrala s nekog udaljenog nebeskog tela. Takođe, znamo da bi se zvezde trebalo posmatrati kao kolonije Bića u kosmosu. Toma Akvinski nije govorio o specifičnim Bićima ili brojevima Bića koja nastanjuju zvezde, ali kada se pozvao na “Inteligencije” zvezda ovaj autoritet srednjovekovne hrišćanske doktrine je nastavio tradiciju koja je u to vreme već odumirala. Ovo je pokazatelj da je ono što se danas smatra pojmom “Inteligencija”, nekada bilo nešto sasvim drugo.

U vrlo davna vremena ljudska bića nisu proizvodila misli sama od sebe, kada su mislili o stvarima sveta njihove misli nisu bile proizvod sopstvenih unutrašnjih aktivnosti. Sposobnost mišljenja, kao sopstvena aktivnost formiranja misli se u potpunosti razvila u petnaestom veku, od vremena stupanja Duše Svesti u evoluciju čovečanstva. U starijim, pre–hrišćanskim vremenima, ljudima nikada ne bi palo na pamet da veruju da sami stvaraju sopstvene misli, oni nisu osećali da sami oblikuju sopstvene misli, već su radije verovali da su njihove misli otkrovenja – potekla od stvari sveta. Osećali su: Inteligencija je univerzalna, kosmička, sadržana je u stvarima sveta, Inteligentni–sadržaj, misaoni–sadržaj stvari se opaža, kao što se opažaju boje, svet je pun Inteligencije, prožet je Inteligencijom. Tokom svoje evolucije, čovečanstvo je steklo kapljicu Inteligencije koja se širila duž širokog univerzuma. Takva je bila koncepcija Inteligencije u drevnim vremenima.

I tako, ljudska bića su sve vreme bila svesna da su im misli bile otkrovenje, u njima su bile inspiracija. Ljudi su Inteligenciju pripisivali samom univerzumu, a nikako sebi. Kroz vekove, namesnik Kosmičke Inteligencije koja kao svetlost struji po vaskolikom svetu postao je Duh po imenu Mihael. Mihael je Vladar Kosmičke Inteligencije. Ali nakon Golgotskog Misterija nešto od dubokog značaja, što je zauzimalo mesto u Mihaelovom upravljanju Kosmičkom Inteligencijom, postepeno je otpalo od njega. Od početka Zemljinog perioda Mihael je upravljao Kosmičkom Inteligencijom. Pa i u vreme Aleksandra Velikog i Aristotela dok su ljudska bića bila svesna misli – to jest, sadržaja Inteligencije unutar njih – oni nisu smatrali ove misli svojim, samostvorenim mislima: već su osećali da su im misli bile otkrivene kroz Mihaelove moći, iako je u paganskom dobu Mihaelovo Biće bilo poznato pod drugim imenom. Ovaj misaoni–sadržaj je postepeno otpao od Mihaela. Ako pogledamo u duhovni svet tada možemo videti da se oko osmog veka nove ere dogodilo spuštanje Inteligencije sa Sunca na Zemlju. U devetom veku ljudi su već počeli kao preteče onih koji će doći kasnije, razvijati sopstvenu, ličnu inteligenciju. Tada je Inteligencija počela puštati svoje korene unutar duše individualnog ljudskog bića. Gledajući dole sa Sunca na Zemlju, Mihael i njegovi domaćini su mogli reći: “Ono što smo sprovodili kroz eone vremenom je palo daleko od nas, strujalo je naniže i sada se može naći u ljudskim dušama na Zemlji”. Takav osećaj i raspoloženje preovlađuje u Mihaelovoj zajednici na Suncu.

 

Slika 2.

Arhangel Mihael i Đavo u centralnom delu fontane Svetog Mihaela, sa strane su dva Zmaja koja bljuju Vatrenu–Vodu, Pariz. Ova fontana je izgrađena između 1858–1860. godine tokom Drugog Francuskog Carstva, njen arhitekta je bio Žan Antoan Gabriel Devo.

U doba Aleksandra Velikog i nekoliko vekova ranije, Mihael je vršio svoju prethodnu zemaljsku vlast. U vreme Golgotskog Misterija, Mihael i njegova vojska bili su u sunčevoj sferi odakle su bili svedoci Hristovog odlaska sa Sunca na Zemlju, oni nisu bili, ta se tako izrazimo, kao oni što su bili dole, svedoci Hristovog dolaska na Zemlju. Mihael i njegovi domaćini bili su svedoci Hristovog odlaska sa Sunca i istovremeno su videli da je njihova vlast nad Inteligencijom postepeno počela ispadati iz njihovih ruku. Nakon Golgotskog Misterija tok razvoja je kao što sledi: Hristos je došao na Zemlju i živi ujedinjen s njom. Do osmog ili devetog veka Inteligencija je postepeno tonula dole na Zemlju, a ljudi su počeli pripisivati ono što se zove znanje – ono što se odvija u njihovim mislima – sopstvenoj, ličnoj inteligenciji.

Mihael je video da se ono što je bilo pod upravom Eona sada može pronaći u ljudskim dušama. I tako je Mihaelova zajednica shvatila: “Tokom našeg sledećeg vladarstva – koje će početi u poslednjoj trećini devetnaestog veka – kada će se naši impulsi još jednom preliti u zemaljsku civilizaciju, moraćemo na Zemlji potražiti Inteligenciju koja potiče s Nebesa, tako da ćemo još jednom moći upravljati – ali sada u ljudskim srcima i dušama – onim, što smo Eonima upravljali sa Sunca.” Na ovaj se način Mihaelova zajednica spremala da pronađe u ljudskim srcima ono što je otpalo iz njihovih ruku i što je pod uticajem Golgotskog Misterija krenulo putem, mada postepeno, s Nebesa na Zemlju.

 

Slika 3.

Arhangel Mihael nadgleda karmu čovečanstva. Nosilac Kosmičke Inteligencije.

Sada ću ukratko ukazati na to kako su Mihael i njegovi domaćini težili da počev od sadašnjeg Mihaelovog doba, ponovo uhvate Inteligenciju koja je pala daleko od njih s Nebesa. Od sada pa na dalje, Mihael koji se sa Sunca borio za one na Zemlji što su videli Duhovno u kosmosu želi uspostaviti svoju tvrđavu u srcima i u dušama zemaljskih, ljudskih bića. Ovo počinje u našem dobu. Hrišćanstvo će biti vođeno u oblast dubljih istina pošto će se razumevanje Hrista kao Sunčevog Bića pojaviti u čovečanstvu uz pomoć Mihaela, Sunčevog Duha, koji je uvek vladao matricom Inteligencije, kojom sada više ne može upravljati u kosmosu, ali želi, da u budućnosti, njome ponovo upravlja kroz srca ljudskih bića.

U potrazi da otkriju poreklo i izvor Inteligencije u kakvom god obliku ona može biti otkrivena, ljudi danas gledaju na ljudske glave, jer pošto je sišla s Nebesa na Zemlju, Inteligencija tka unutar ljudskih duša a manifestuje se kroz glavu. Ovo nije bio slučaj u vreme kada su ljudska bića težila za Inteligencijom ili suštinom Inteligencije kao za otkrovenjem iz Kosmosa. U ranijim epohama ljudi su težili Inteligenciji, ne putem razvijanja sposobnosti glave, već potragom za Inspiracijom koju su im davale kosmičke snage.

Primer kako je čovečanstvo u ranijim vremenima tražilo kosmičku Inteligenciju na način kojim se to danas više ne traži može se naći kada se stoji, kao što smo mi bili u stanju da to učinimo prošle nedelje, na tom mestu u Tintagelu koje je nekada bilo mesto Dvorca kralja Artura, na mestu gde Artur i njegovih dvanaest saputnika ostvaruju snagu od dalekosežnog značaja za Evropu.

 

Slika 4.

Dvorac Kralja Artura na Tintangel brdu, Kornvel, autor slike je Tomas Moran, odbjavljena je 1910. godine.

“Nakon što smo stigli u hotel, dugi sumrak mi je omogućio da razmišljam o čudesnoj lepoti okoline i da istražujem ruševine

dvorca, čuvenog u pesmama i pričama. Spuštali smo se niz visoki rt, iznad koga stoji hotel na nivou plavičastog morskog ulaza.

Ova scena oličena je na majstorski način na slici gospodina Morana, gde su veoma visoke hridi krunisane ostacima fragmentarnih ruševina koje se naziru daleko iznad nas. Odsečen put na ivici litice vodi do nesigurnog visećeg mosta – što vodi preko provalije,

 još uži i strmiji put grli lice provalije na suprotnoj strani i vodi do teških hrastovih vrata. Ova vrata, za koja mi je stari domar u

vikendici ispod dao ključ, otvara pretpostavljenu lokaciju dvorca Kralja Artura. U dvorcu je ostalo samo nekoliko usamljenih

znakova Masonerije, i to pre iz kasnijeg perioda, nego iz vremena rane Britanije. Mesto je usamljeno i prilično neplodno,

na strminama ima malo busenja na kojima mirno pase stado ovaca. Bio sam sasvim sam i nije bilo drugih posetilaca do kasno,

jer su moji saputnici odustali od puta pre nego što je počeo proklizavajući uspon, a ja sam tada u svojoj Imaginaciji nastojao

 da rekonstruišem dvorac onako kako je tamo stajao u danima Kralja Artura. U mojoj svesti su počele bujno da oživljavaju stare

priče u tom usamljenom sumračnom satu! Legenda izjavljuje: ovde je nekada bio dvor mudrog i besprekornog Kralja Artura

koji je okupio oko sebe cvet Viteštva, ovde je bio nepobediv za sve napade spolja, ali je njegova vlast slomljena

nevernošću i sramotom njegovih sopstvenih sledbenika – vitezova…”

Iz brojnih istorijskih dokumenata nije lako oformiti pravu sliku o zadatku i misiji kralja Artura i njegovog okruglog stola. Ovo međutim, postaje moguće, kada se stoji na stvarnoj lokaciji dvorca i kad se okom duha zagleda nad potezom mora što stoji između hridina koje kao da su rascepljene na dva dela. Tu se u relativno kratkom vremenskom periodu može zapaziti sjajna igra svetlosti i vazduha, igra elementalnih duhova koji žive u svetlosti i vazduhu. Može se videti kako duhovna bića struje na zemlju u Sunčevim zracima, može se videti kako se ogledaju u blistavim kišnim kapima, može se videti da se ono što potpada pod uticaj zemaljske gravitacije pojavljuje u vazduhu kao gusta duhovna bića vazduha. Pa ipak, kada kiša prestane i sunčevi zraci počnu strujati kroz čist vazduh, tada se vidi povezanost elementalnih duhova na sasvim drugačiji način. Postoji svedok delovanja Sunca u zemaljskoj supstanci, koji vidi sve to sa mesta kao što je ovo, ispunjeno nekom vrstom paganske “pobožnosti”– ne hrišćanske, već paganske pobožnosti, što je nešto sasvim drugo. Paganska pobožnost je predaja srca brojnim spiritualnim bićima koja rade u procesima prirode.

U uslovima savremenog društvenog života ljudi uopšteno govoreći nisu u mogućnosti da shvate smisao procesa što dolaze do izražaja u igri prirodnih sila. U te stvari može se prodreti isključivo intiutivnim znanjem, ali morate razumeti da svako duhovno dostignuće zavisi od nekih suštinskih i temeljnih uslova. U primeru koje sam dao jutros da bi ilustrovao način kako znanje o materijalnim fenomenina mora biti unapređeno i prošireno, govorio sam o prožimanju, samo–usklađivanju karme dva ljudska bića kao jednog od neophodnih faktora. (Pogledajte Štajnerovo delo, Istinit i lažni put Duhovnog Istraživanja, predavanje X.) U tim danima, Kralju Arturu i onima okolo njega bili su potrebni posebni uslovi da bi se duhovnost tako čudesno otkrila i rodila i da bi pomoću mora mogla teći u njihove misije i njihove zadatke.

Uzajamna igra između osunčanog vazduha i žuborastih, penastih talasa nastavlja se do današnjih dana. Preko mora i stenovitih hridina na ovom mestu priroda je i dalje na poseban način oživljena duhom. U prirodi, održavanje rada duhovnih sila je izvan snaga bilo kog pojedinca. Za to je neophodna grupa. Jedan od njih je sebe osećao predstavnikom Sunca, centrom, čiji su dvanaest drugova obučeni tako da po svom temperamentu, sklonostima i manirima, svi zajedno formiraju dvanaestostruku celinu: dvanaest pojedinaca su grupisani okolo centra, kao što su zodijačka sazvežđa grupisana oko Sunca. Takav je bio okrugli sto: Kralj Artur je bio u sredini, okružen dvanaestoricom, a iznad svakog od njih je prikazan zodijački simbol, što ukazuje na poseban kosmički uticaj s kojim je svaki od njih bio povezan. S ovog mesta izviru civilizacijske sile i teku u Evropu. Ovde su Kralj Artur i njegovih Dvanaest Vitezova uvukli u sebe snagu iz Sunca da bi ih ta snaga nosila na njihovim moćnim ekspedicijama kroz Evropu u borbi s divljim demonskin silama koje i dalje dominiraju u velikoj masi stanovništva, i pomogla im da ih proteraju od ljudskih bića. Pod vođstvom Kralja Artura, njih Dvanaest su se borili za spoljašnju civilizaciju.

Da bi se razumelo šta su dvanaestorica mislili o sebi i svojoj misiji morali bi imati na umu da u drevnim vremenima ljudi nisu tvrdili da je inteligencija njihova. Oni nisu govorili: Ja sam formiram svoje misli, moje misli koje su pune inteligencije su moje. Ljudi su doživljavali Inteligenciju kao Inteligenciju otkrovenja i tragali su za otkrovenjem formirajući grupu poput one koju sam opisao – grupu od dvanaest ili trinaest, a upravo na ovom mestu su upijali inteligenciju koja im je omogućila da daju pravac i definiciju impulsu što treba da se ulije u civilizaciju. Ova grupa je osećala da treba da izvede dela u službi Moći poznatoj u hrišćansko–jevrejskoj terminologiji kao Mihael. Celokupna konfiguracija dvorca u Tintagelu ukazuje da su dvanaestorica pod vođstvom Kralja Artura u svojoj suštini bila Mihaelova zajednica koja je pripadala dobu kada je Mihael još uvek upravljao Kosmičkom Inteligencijom.

 

Ova zajednica je delovala duže od bilo koje druge da bi osigurala da Mihael zadrži svoju vlast nad Kosmičkom Inteligencijom. Čak i danas u ruševinama Dvorca Kralja Artura, Akaša Hronika i dalje čuva sliku kamenja koje je palo sa te, jednom silne kapije, a to palo kamenje postaje slika pada Kosmičke Inteligencije, onako kako je ona ispala iz Mihaelovih ruku u umove i srca ljudskih bića.

Arturovsko Mihaelova struja ima svoj polarički kontrast u Gralskoj struji o kome govori Legenda o Parsifalu. (Rudolf Štajner, Hristos i duhovna Reč. Potraga za svetim Gralom.) Ova druga struja nastaje tamo, gde je unutrašnjiji oblik hrišćanstva našao svoje mesto. I u Gralskoj struji takođe imamo dvanaestoricu oko jednog, ali se sada uzima u obzir činjenica da Inteligencija – Inteligencijom ispunjene misli – više ne teku kao otkrovenje s Nebesa na Zemlju. Ono što sada teče dole izgleda, kada uporedimo sa zemaljskim mislima, kao “čista luda”, Parsifal. Gralska Struja shvata da se Inteligencija sada mora tražiti samo u zemaljskoj sferi. Tu na severu, stoji Dvorac Kralja Artura, na mestu gde su ljudska bića još uvek bila okrenuta Kosmičkoj Inteligenciji i nastojala da Inteligenciju koja pripada univerzumu usade u zemaljsku civilizaciju. A dalje na jugu, stoji drugi dvorac, Gralski Dvorac, tamo gde Inteligencija više nije izvučena iz Nebesa, tamo gde se shvata da ono što je mudrost pred čovečanstvom je ludost pred Bogom i da je ono što je mudrost pred Bogom ludost pred ljudima. Impuls koji polazi iz ovog drugog zamka na jugu, nastoji da prožme Inteligenciju koja više nije Kosmička Inteligencija.

 

 

Slika 5.

Poznat kao artefakt “Vinčesterski okrugli sto”, u Engleskoj, veliki sto visi na Vinčester Dvorcu na kome su ispisana

 imena vitezova s dvora Artura, ovaj sto je verovatno bio napravljen za potrebe turnira Okruglog Stola. Postojeće oslikavanje stola

 je iz kasnijeg perioda, učinjeno po nalogu Henrija VIII, kralja Engleske, za prijem Svetog Rimskog Imperatorskog Cara Karla V koji

je bio u poseti 1522. godine. U središtu na Arturovom mestu, iznad Tudorove ruže, prikazan je Henri. “Gravura zapadnog fronta Katedrale Laon u Francuskoj, Katrinin–Točak ili ruža, prozor, ima dvanaest stubova ili radijusa koji predstavljaju znake Zodijaka i potomci su proslavljenog centra ili otvarajuće ruže – Sunca, početka svih stvari. Okrugli Sto Kralja Artura u svome centru prikazuje razapetu Ružu. U tablicama, naizmenično sa vezivanjem čvorova Reda Podvezice – “Najplemenitijeg Reda”, koji je prvobitno bio posvećen, koliko je upamćeno, Devici Mariji – mikrokosmička, minijatura Okruglog Stola Kralja Artura postaje pojedinačni ženski disk ili organ,

uvećavajući ili nestajući, negativan ili u cvetanju, pozitivan ili prirodan, naizmenično crveni i beli, kao Ruža Sveta: Rosamond,

Rosa mundi. Kao opravdanje za ovo naše objašnjenje o poreklu Reda Podvezice ovde ćemo izneti sam moto ovog prinčevskog Reda:

“Yoni soit qui mal y pense!”” – “Rozenkrojceri, njihovi Rituali i Misterije”, Hargrejv Dženings. “Izvorni simbol Rozekrojcerskog

Bratstva je hijeroglif ruže razapete na krstu. Krst je često postavljen na tro–stepenovanu Kalvariju. Simbol krsta koji se uzdiže iz

ruže povremeno je bio korišćen u vezi s njihovim aktivnostima. Rozekrojcerska ruža je nacrtana na Okruglom Stolu Kralja Artura

i ona je centralni motiv za vezu formirajućeg lanca iz koga je “Veliki Džordž” privremeno udaljen među draguljima Reda Podvezice. Hargrejv Dženings sumnja da ovaj Red ima neke veze sa Rozenkrojcerima.”– Menli Palmer Hol. Rudolf Štajner je rekao da bi

Vitezove Kralja Artura trebali zvati “Vitezove Mača”, a Vitezove Svetog Grala “Vitezove Reči.”

“Hristos ne posla mene da krstim, nego da propovedam Jevanđelje, i to ne premudrim rečima da se ne bi krst Hristov upraznio. Jer je reč krstova ludost onima koji propadaju, ali je ona nama, koji se spasavamo, sila Božija. Jer je pisano: “Uništiću mudrost mudrih, i razumnih razum ukinuću.” Gde je mudri? Gde je književnik? Gde je prepirač ovog veka? Nije li Bog pokazao da je mudrost ovog sveta ludost? Jer pošto mudrošću svojom svet ne pozna Boga u Božijoj mudrosti, bila je Božija volja da ludošću propovedanja spasi one koji veruju. Judeji znake ištu a Grci traže mudrost, a mi propovedamo Hrista razapeta, Judejima dakle sablazan, a paganima ludost, ali onima koji su pozvani, i Judejima i Grcima, Božiju silu i Božiju mudrost. Jer je ludost Božija mudrija od ljudi, i slabost Božija jača od ljudi. Posmatrajte braćo, da među vama koji ste pozvani nema mnogo mudrih po puti, ni mnogo moćnih, ni mnogo imenitih. Ali je Bog izabrao ono što je ludo pred svetom da time zbuni mudre, a ono što je slabo pred svetom izabrao je Bog, da time zbuni ono što je jako, i neznatne i prezrene stvari pred bogom izabrao je Bog, pa i ono što nije ništa, da time uprazni ono što jeste nešto, da se ni jedna put pred Bogom ne hvali.” – Prva Pavlova poslanica Korinćanima 1:17–29.

I tako, u davna vremena i nastavljajući kroz doba kada se u Aziji desio Golgotski Misterij, u Arturovskoj struji pronalazimo jaku težnju da se obezbedi Mihaelova vlast nad Inteligencijom, dok u Gralskoj struji koja izvire iz Španije vidimo težnju koja uzima u obzir činjenicu da se Inteligencija u budućnosti mora naći na Zemlji, jer više ne teče dole s Nebesa. Dozvolite da ovo što sam vam upravo opisao diše kroz celokupnu gralsku legendu. Proučavanje ove dve struje iznosi na svetlo veliki problem koji proizilazi iz istorijske pozadine tih vremena. Ljudska bića su suočena sa posledicama – naknadnim efektima – Arturovskog–principa i Gralskog–principa.

Problem je: Kako Mihael, ne ljudsko biće poput Parsifala, već lično Mihael, može pronaći put koji vodi od njegovih, Arturovskih vitezova, koji nastoje da osiguraju njegovu kosmičku suverenost, do njegovih Gralskih vitezova koji nastoje da pripreme put za njega u srcima i umovima ljudskih bića kako bi u njima opet mogao držati Inteligenciju? Sada se pred nama otvara veliki problem koji dobija svoju definiciju: Kako može Mihaelova vladavina dovesti do dubljeg razumevanja hrišćanstva? Ovaj problem pred nas nadmoćno suprotstavlja zapaženi kontrast dva zamka: jedan, čije se ruševine i danas mogu videti na Tintagelu, i drugi, koji nije ljudskim očima lako vidljiv, pošto je u duhovnom carstvu okružen, takoreći, šumom kroz koju se ne može pratiti trag, koja je sa svake svoje strane duboka šezdeset milja. Između ova dva dvorca pomalja se veliko pitanje: Kako Mihael može postati davalac impulsa koji će dovesti do dubljeg razumevanja istine hrišćanstva? Ne bi bilo ispravno reći da se Vitezovi Kralja Artura nisu borili za Hrista i istinski Hristov Impuls. Jednostavno, oni su unutar sebe nosili potrebu da traže Hrista u Suncu i nisu hteli napustiti svoje uverenje da je Sunce izvor hrišćanstva. Otuda njihov osećaj da su oni doneli Nebesa na Zemlju, da su se njihove Mihaelove bitke vodile za Hrista koji deluje sa zracima Sunca. Ali unutar Gralske struje, Hristov Impuls je izražen na drugačiji način. Ovde su ljudi svesni da Hristov Impuls, došavši na Zemlju, sada mora biti uspešno izgrađen kroz ljudska srca. Jer su bili ubeđeni da je duhovna suština Sunca sada sjedinjena sa zemaljskom evolucijom.

Govorio sam u ranijim predavanjima (Pogledajte Štajnerovo delo, Istinit i lažni put Duhovnog Istraživanja, predavanje IV) o individualitetima koji su u dvadesetom veku učili i radili u školi u Šartru, gde su učenja još uvek inspirisana dostojanstvenom i uzvišenom duhovnošću. Govorio sam posebno o učiteljima u školi u Šartru, a među njima i o Bernardu Silvestrisu, Bernardu od Šartra, Alanusu Ab Insulisu, a bilo je i drugih, koji su takođe bili okruženi velikim brojem učenika.

Setimo se naročitih osobina učitelja u Šartru, za koje možemo reći: U izvesnoj meri, oni u sebi još uvek čuvaju stare tradicije prirode koja vrvi životom, umesto današnje apstraktne materijalističke prirode. I to je razlog zašto nad školom u Šartru još uvek lebde elementi Sunčevog–hrišćanstva, heroja Arturovog Okruglog Stola, koje je Vitez Mihael imao težnju da ugradi kao impuls u svet.

Škola u Šartru na izuzetan način stoji na pola puta između Arturovskog–principa na severu i Gralskog–principa na jugu. I kao senke koju bacaju na dvorac Kralja Artura i dvorac Grala, natčulni i nevidljivi impulsi prave svoj put, ne toliko stvarnim sadržajem učenja, koliko svojim uticajem na celinu odnosa i raspoloženja duše učenika koji su se sjajnim entuzijazmom okupljali u “halama za predavanje”– kako ih mi danas zovemo – u Šartru. To su bila vremena kada je u hrišćanstvu koje su predstavljali ovi učitelji iz Šartra, Hrist bio zamišljen kao uzvišen Sunčev Duh koji se pojavio u Isusu iz Nazareta. Tako, da kada su ovi učitelji govorili o Hristu oni su videli njegov Impuls na delu u zemaljskoj evoluciji u terminima Gralskih ideja i istovremeno su u njemu videli izlivajući Impuls Sunca.

Ono što je otkriveno duhovnim opažanjem kao suština i ključni ton učenja datog u Šartru ne može biti otkriveno iz preživele književne literature pripisane pojedinačnim učiteljima u školi. Za modernog učenika, takvi spisi izgledaju jedva više od imena u rečniku. Ali u kratkim rečenicama rasutim među bezbrojnim oznakama, imenima, definicijama, oni koji čitaju duhovnim prožimanjem prepoznaće duboku duhovnost, dubok uvid koji i dalje poseduju ovi učitelji. Krajem dvadesetog veka ovi učitelji su prošli kroz kapiju smrti u duhovni svet i tamo su došli zajedno sa drugom strujom, koja je takođe povezana sa dobom Mihaela u drevnim vremenima, ali u koju je u potpunosti učlanjena centralna istina hrišćanstva – naime, da je Hristov Impuls došao, sišao s Nebesa na Zemlju.

 

Slika 6.

Dvorac Monsegir. “Zamak Monsegir se veoma razlikuje po svom obliku od svih drugih poznatih. Zidine Monsegira bile su visoke

 i verovalo se da su neprobojne, a utvrđenje se nalazilo na vrhu usamljene i nedostupne litice. Dvorac je bio sagrađen na zahtev

Katarskog sveštenstva po arhitektonskim uputima, dajući mu izgled petougla uz koji je priljubljen pravougaonik, što predstavlja

simbolično okultno značenje zbog matematičke osobenosti koja omogućava da jedan može stvoriti drugi, polazeći od proporcija

određenih Zlatnim brojem. Pravougaonik u kom pronalazimo te proporcije proizvodi petokraku zvezdu ili pentagram, koji i sam

 proizvodi pravilni petougao ili pentagon, koji opet proizvodi novi pentagram i tako redom do u beskonačno. Ako na primer

Masonski Hram ima oblik “dugog kvadrata” ili dvostrukog kvadrata, odnosno pravougaonika čija je jedna stranica dvostruko

 veća od druge i u kom pronalazimo Zlatni broj, razlog za to nam Ž. M. Ragon otkriva ovim rečima: “Ta forma predstavlja prolaz

 ili put koji vodi od Zapada ka Istoku, odnosno prema Svetlosti.” A jedan drugi Masonski autor Žil Buše saopštava nam da ezoterijski

 naziv tog pravougaonika glasi “Kvadrat – Mesec”, i da centri dva kvadrata koji ga obrazuju predstavljaju dve ravnodnevnice.

Ne skriva li Monsegir pod plaštom tvrđave Hram? Nije li Monsegir transpozicija u veoma velikim razmerama simboličke celine pećine Isau? Glavna kula koja se nalazi na Zapadu gde svetlost ne prodire i ima tačne razmere dvostrukog kvadrata igra ulogu mračnog hodnika koji vodi iniciranog put Istoka prema Svetlosti, prema petougaonom bedemu u kom posle simbolične smrti i drugog rođenja iz inicijacije čovek postaje Savršeni – Perfecti, pa zato upisiv u zvezdazdasti pentagram pronalazi konačno na planu duha svoje pravo mesto. Zahvaljujući svojoj izuzetnoj arhitekturi usmerenja prema četiri strane sveta, dva solisticija nisu jedina usmerenja, jer postoje i druga koja dopunjavajući prva, omogućavaju da se odredi ulazak Sunca u svako od sazvežđa Zodijaka, on je ogromni sat i spomenik, čije su sve fasade postavljene tako da primaju najveće moguće osvetljenje. Monsegir se istovremeno iza svoje spoljašnjosti u vidu tvrđave, pojavljuje kao astronomska opservatorija i kao Sunčev Hram. Konstrukcija dvorca je istovremeno i oblik broda i oblik sarkofaga, to je oblik čija je simbolika koherentna i vrlo potpuna, i ta forma je jedina koja je mogla omogućiti upućenom hodočasniku da otkrije Hram i Posudu ispod spoljašnjosti vojne tvrđave. Ta posuda, šta je mogla skrivati? Sagrađena prema preciznim astronomskim normama Monsegir je dočekivao i dočekuje još uvek na svim svojim fasadama “Zlatni Pehar” Sunca. Po zaključcima Oto Rana, Monsegir je bio prototip Monsalvaža, bio je dvorac Grala.” – Žerard de Sed, “Tajna Katara”.Ova predivna pesma predstavlja rekonstruciju srednjovekovne Katarske Himne u interpretaciji nemačkog muzičara Hans Andre Stama. Tekst Katarske pesme sadrži kodiranu poruku, Joana, srednjovekovna Katarska Crkva bila je oslabljena i konačno eliminisana u južnoj Francuskoj u nekadašnjoj Oksitaniji u stravičnom Albižanskom krstaškom ratu, međutim, duhovna suština Katara još uvek vibrira u pećinama i vodama u predelima nekadašnje Oksitanije.

 

 

U duhovnom svetu, učitelji u Šartru dolaze u kontakt sa svime onim što su stariji Aristotelovci bili u stanju da dostignu u pripremi za hrišćanstvo kao posledice Aleksandrovih ekspedicija u Aziji. Oni su bili zajedno s Aristotelom i Aleksandrom – koji su tada bili u duhovnom svetu. Impuls koga su ove dve individualnosti nosile u to vreme nisu mogli imati dejstvo na zemlji jer je zavisio od starog napuštenog, prirodom inspirisanog hrišćanstva koje se još uvek odražavalo u učenjima u Šartru, u kome je kao za Arturovskim Okruglim Stolom preovladavalo pagansko, prehrišćansko hrišćanstvo. U danima Šartra nije bilo moguće Aristotelovcima – onima koji su osnovali i promovisali aleksandrijanizam – da budu na Zemlji. Njihovo vreme koje je počelo u trinaestom veku došlo je malo kasnije.

 

Slika 7.

Mošti Svete Marije Magdalene u bazilici La Madeleine, Vezli, Francuska. “Magdalena i njena sestra Marta su putovale sa slugama

u Francusku, Marta je osnovala hrišćanski ženski manastir, dok se Magdalena s druge strane naselila u gradu Vezli, na severu centralne Francuske, gde je živela miran s poštovanjem ispunjen život, i umrla mirno u dubokoj starosti. Njena slika koju je oslikao mladi umetnik

 u staroj romaničkoj crkvi koja je sada u ruševinama, bila je inspiracija mnogim renesansnim umetnicima. Ovde se ona u osami

priprema za svoj veliki budući zadatak kada će postati nosilac Grala kao ezoterične mudrosti, nosilac mudrosti Nevestine Odaje i

misterije braka čiste duše s Bogom. Ovu mudrost su na kraju shvatili, uzeli i čuvali Templari, koji su je poštovali živeći po ujedinjujućem principu zajednice. Ova mudrost je dovela do Inicijacije Lazara–Jovana mnogo vekova kasnije, koja se opisuje u poemi

Alhemisjko Venčanje Kristijana Rozenkrojca.” – Bradford Riley

U međuvremenu se odvijalo nešto od velikog značaja. Kada su učitelji Šartra i oni koji su povezani s njima prošli kroz kapiju smrti u duhovni svet, tamo su se našli zajedno s dušama koje su se pripremale da se spuste u fizički svet i koje su na kraju bile vođene njihovom karmom u Red koji je iznad svih bio povezan s negovanjem znanja po Aristotelovom obrascu – to su bili Dominikanci. Predstavnici Šartra su bili zajedno sa ovim drugim dušama koji su se pripremali za silazak.

Koristeći trivijalne reči savremenog govora sada ću opisati šta se tada dogodilo. Na prekretnici dvanaestog i trinaestog veka – početkom trinaestog veka – odvijala se neka vrsta konferencije između duša koje su tek stigle u duhovni svet i duša koje su se spremale da se spuste u fizički svet. Tada je postignut značajan dogovor, da se Sunčevo–hrišćanstvo koje je izraženo u Gralskom–principu i u učenjima iz Šartra, treba ujediniti sa aristotelizmom. Oni koji se spuštaju na Zemlju postali su osnivači sholastike, čiji duhovni značaj nije nikada bio istinski procenjen, koja je ljudima, za početak, omogućavala da se nadaju danu pobede i viđenju lične besmrtnosti u hrišćanskom smislu, doduše zastupane na najradikalniji, ekstreman način. Učitelji Šartra su stavili manji akcenat na ovaj princip lične ljudske besmrtnosti, već su i dalje naginjali prizoru da se prolaskom kroz vrata smrti duša vraća u nedra Božanstva. Oni su govorili daleko manje o ličnoj, pojedinačnoj besmrtnosti od dominikanskih sholastika.

Mnogi značajni događaji povezani su sa ovim što smo spominjali ovde danas. Na primer: Kada je jedan od sholastika došao iz duhovnog sveta dole na Zemlju da bi radio na širenju hrišćanstva po aristotelovskom obrascu, on nije bio u stanju potpuno i suštinski shvatiti značaj Gralskog–principa. Karma je tako udesila. I tu leži razlog relativno kasnog pojavljivanja verzije Gralske priče Volframa fon Ešenbaha. (Volfram fon Ešenbah, Parsifal.) Druga duša, koja se dole na Zemlju spustila nešto kasnije od prve duše, nosila je sa sobom impuls koji je bio neophodan, a taj impuls je doveo do toga da se unutar Dominikanskog Reda odvije oštra diskusija između starih i mlađih Dominikanaca o tome kako aristotelizam sjediniti s hrišćanstvom koje je više inspirisano prirodom i funkcionisanjem prirode onako kako je to preovladavalo na Okruglom Stolu Kralja Artura.

 

Slika 8.

Tintangel. Rudolf Štajner je posetio Tintagel 1924. godine, ne mnogo pre svoje smrti.

Dok je zurio nad ruševinama dvorca njegova vidovita vizija je rastvorila barijere vremena.

Došao je do ubeđenja da je Tintagel jednom bio misterijski centar, poput Eleuzijskih, u dobu, oko 1100. godine pre nove ere.

Tada je zapisao: “Moćni duh leži teško okružujući planinu, sa mora dolaze moćne slike duševnih oluja. Igra svetlosnih i

vazdušnih prstenova se magično menja. Ona snažno prodire u dušu, iznova i iznova, čak i danas, nakon tri hiljade godina.”

Onda je došlo vreme da se individualnosti koje su bile učitelji u Dominikanskom Redu vrate u duhovni svet. I tada je lično pod Mihaelovim vođstvom postignut veliki sporazum koji je gledajući dole na Inteligenciju koja je sada na Zemlji, okupio oko sebe svoja – duhovna Bića koja pripadaju natčulnim svetovima, velike domaćine elementalnih duhova, i mnogo, mnogo ljudskih neinkarniranih duša koje su čeznule za obnovom hrišćanstva. Ipak, bilo je prerano da se to dejstvo odvije u fizičkom svetu.

Međutim, pod Mihaelovim vođstvom bile su pokrenute velike i moćne natčulne škole koje su obgrlile sve one duše u kojima su i dalje odzvanjali impulsi paganizma, ali koje su ipak čeznule za hrišćanstvom, i one duše koje su već živele na Zemlji tokom ranih vekova hrišćanstva, koje su u sebi nosile hrišćanstvo u obliku koje su tada prisvojili. Domaćin Mihael, u natčulnim oblastima okupio je primanje duhovnog učenja koje je saopštio Učitelj Mihael u vreme Aleksandra, u vreme Gralske tradicije, a koje je takođe imalo svoje dejstvo kroz impulse poput onih koji su isijavali iz Arturovskog Okruglog Stola.

Svi tipovi i kvaliteti hrišćanskih duša osećaju se privučeni ovom Mihaelovom zajednicom u kojoj je s jedne strane, prenet dubok značaj učenja u vezi s drevnim misterijama i duhovnim impulsima koji su delovali u stara vremena, dok je s druge strane, otvoren pogled u budućnost kada će u poslednjoj trećini devetnaestog veka Mihael ponovo raditi na Zemlji i kada će sva učenja koja su data u toj Nebeskoj Mihaelovoj školi pod njegovim vođstvom, u petnaestom i šesnaestom veku biti donešena dole na Zemlju.

Ako tražite duše koje su od tog vremena u ovoj školi okupljene okolo Mihaela, koje su se pripremale za kasniji period na Zemlji, naći ćete među njima i mnoge koji sada osećaju potrebu da dođu do Antroposofskog pokreta. Karma je ta koja vodi ove duše. U životu između smrti i novog rođenja oni se gomilaju oko Mihaela, pripremajući se da donesu dole na Zemlju, još jednom, kosmičko hrišćanstvo.

 

Slika 9.

“Kao med sladak sok kosmičkog Logosa kreće niz krst do Grala i kaplje sunčevo–zlato na obični osušen mineral na

čvrstoj Zemlji. Krv koja je prskala iz Spasiteljevih rana na Zemlju, koja je pokuljala iz njegovog boka kada ga je probolo

koplje, primljena je u ispržene pore umiruće Zemlje. Sama priroda, ranjena Padom sa svim svojim rezervama nižih carstava

minerala, biljaka, životinja i ljudi stoji potpuno osiromašena. Ljudsko biće koje radi na eterizaciji krvi, teži da razume kako krv,

koju je uhvatio Josif iz Arimateje vodi do čudesne misterije Grala. Eterizacija krvi veoma mnogo zavisi od novog oblika sluha i

novog oblika viđenja. Ovaj novi oblik slušanja i viđenja postepeno evoluira, nalik Gralu, transformacijom u našim srcima i krvi

našeg srca. Oni, koji su pozvani na Alhemijsko Venčanje su Gralsko/Sofijska ljudska bića koji su pozvani na novi sudbinski put

ljudskog govora. To je lirsko pesnički brak visoke intuicije i slobode između makrokosmosa i mikrokosmosa, gde svako pojedinačno

 srce i um mora otkriti stazu za sebe. Ali mesto sastanka je odlučna Ljudska Reč. Pre nego što se Gral otvori, golubica, izgubljena

golubica Noje, još jednom se vraća u Barku. Golubica nosi kandilo od zlata, svetlo i tamjan. Poput mirisa maslinovog lista

koju je doneo Nojin golub, još se lepše uzdiže miris hiljadu biljaka čineći najsvečaniju atmosferu ljudske psihe pre

 pojavljivanja Grala. Gral je postepeni razvoj!” – Bradford Riley

Karma mnogih duša koje su prišle Antroposofskom pokretu, stvarnom iskrenošću, povezane su s ovim pripremnim uslovima i ranijim događajima. To je ono što postavlja Antroposofski pokret u istinski Mihaelov pokret, pokret koji je predodređen za obnovu hrišćanstva. Ovo leži u karmi Antroposofskog pokreta, i leži takođe, u karmi mnogih pojedinaca koji su iskreno došli u naš pokret: da nose u svet Impuls Mihaela koji na ovaj način može biti oslikan u svoj konkretnoj stvarnosti koji je danas na Zemlji nagovešten mnogim znacima, koji takođe dolaze upadljivo do izražaja u divnoj igri prirodnih sila okolo ruševina Arturovog Dvorca – to je zadatak Antroposofskog pokreta u veoma posebnom smislu. Jer u vekovima pred nama Mihaelov Impuls mora pronaći put u svet ljudskih bića, ako civilizacija na Zemlji neće da propadne.

 

 

 

 

 

 

 

Rudolf Štalner

Mihael, Kralj Artur i Sveti Gral, GA 240

Torquay, August 21, 1924.godine

Prevod: Aca i Ranka.

http://hramezoterije.com/arhangel-mihael-kralj-artur-sveti-gral-rudolf-stajner/

 

Hvala Đorđu Saviću na ovom prilogu!