Tragači

Prva vrsta su osobe koje imaju pojačanu vezu sa izvorom svega, sa duhom, i one su nam poznate kao umetnici, pesnici, sanjari, vizionari, pronalazači, naučnici, avanturisti i sl. U terminima don Huanovog učenja, to su osobe kojima se skupna tačka lako pomera, tj. nije čvrsto usidrena na jednom mestu. One uglavnom nisu socijalno prilagođene i sklone su da krše uobičajene norme ponašanja, često su ekscentrične i okolina ih smatra “udarenim”, “blesavim”, i čak “asocijalnim”. To su u stvari osobe koje nikada do kraja nisu pokorene od sistema predatora i koje pružaju nesvesni otpor mračnim okovima socijalnog programiranja. Taj otpor rezultira nestabilnošću položaja skupne tačke a pošto one ne poznaju ratnička pravila i tehnike, to im donosi puno problema u životu. Radi toga imaju podsvesnu težnju da uravnoteže kolebanja svoje svesti (skupne tačke) i da je učvrste i stabilizuju. A znanje o tome se naziva prikradanje (traganje). Prikradanje je jednostavno čin žestokog usredsređivanja celokupne pažnje našeg bića na jednu jedinu stvar. Kada to učinimo naša svest postaje čvrsta i stabilna.

Kod prosečne osobe, njena pažnja je “majmun” jer stalno skače s jedne stvari na drugu, baš kao što majmun skače s grane na granu. Dakle, problem ovih osoba je u tome što im je pažnja raspršena. Kada odu u krajnosti sa time, moguće su duševne bolesti, narkomanija i haotična stanja svesti. To su oni za koje kažemo da nigde nemaju mira i nikako ne mogu da se negde “skrase”. Radi toga, ovaj tip ljudskih bića treba da započne svoj put ratnika pomoću prikradačkih tehnika kao što su rekapitulacija, tenzegritet, tehnike ne-rada, zurenja u razne predmete poput lišća, kamenja i sl., tehnike obuzdane ludosti, prikradanja samom sebi koje je čin samoposmatranja ali bez racionalne analize onoga što posmatramo već kao ravnodušni i neutralni posmatrač, izdvojeno posmatranje sebe u kome shvatamo da smo dvostruki jer postoji onaj koji posmatra (pravo ja, dvojnik) i onaj koga posmatraju (ego),i uopšte, tu spada svaka aktivnost koja ove osobe primorava da u dužem vremenskom periodu usredsrede svu svoju pažnju.

Tu spadaju i čitanje, pisanje i intelektualni rad jer i te stvari učvršćuju skupnu tačku. Zato su prikradači poznati kao naučnici, mudraci, i sl. Kada se ova fokusiranost pažnje dovede do krajnosti, dolazi do zaustavljanja unutrašnjeg dijaloga, što dovodi do unutrašnje tišine koja nas sastavlja sa našim dvojnikom, našim pravim ja, i onda se javlja fenomen “viđenja” – mi postajemo sposobni da svet i sebe opažamo direktno kao energetska polja. Na taj način je obavljen zadatak ponovnog sastavljanja energetskog i fizičkog tela – potpuno je probuđen i aktiviran naš duh. Sanjači S druge strane, postoji velika većina ljudi čija je skupna tačka čvrsto usidrena na svom mestu. Drugim rečima, njihova pažnja je žestoko usredsređena na ono čime su opsednuti a to je ovaj svet i pravila socijalnog poretka koja su postavila neljudski entiteti - letači. Oni su pouzdani, stabilni, uzorni građani koji poštuju pravila, materijalisti, reklo bi se dobro uklopljeni u društveni sistem i prilagođeni. Oni su dogmatični, čvrsto se drže svojih stavova i verovanja i teško menjaju mišljenja i kreativnost i inovacije im nisu jača strana. Za njih kažemo da su “zatucani”. Oni vole da budu “važne osobe” i da budu na vlasti.To je vrsta koja je spremna da ubije u odbrani svojih “svetih” verovanja i “principa” ako za to ima podršku i podsticaj društva (fanatizam). Kada odu u krajnost postaju “inkvizitori” i progonitelji onih koji ne poštuju “pravila”. To su osobe koje su efikasno pokorene od strane predatora i njihov duh više ne pruža skoro nikakav otpor. Njima je teško da se prilagode promenama i stalno kukaju kada ih okolnosti izbace iz njihovih svakodnevnih rutina. Ovakve osobe nikada neće dobrovoljno stupiti na put ratnika i da bi se njihov duh pokrenuo i probudio potrebni su jaki udarci,ja to volim da nazovem “šok terapija”. Ponekad se desi da sama sudbina donese ovim ljudima takav šok u vidu smrtnih opasnosti, velikih tragedija i gubitaka, i uopšte, vrlo kritičnih situacija. To ih privremeno probudi iz njihove omamljenosti pa se oni tada obično okreću “duhovnosti” i ako ih sudbina dovede do pravih učitelja, krenuće putem ratnika. Ali, celo vreme će biti izloženi šokovima i udarcima od strane učitelja, zbog te sklonosti da “zacementiraju” svoju svest.

Kastaneda je bio takav tip ljudi i u svojim knjigama je lepo opisao “šok terapiju” koju su primenjivali don Huan i njegovi kompanjoni kako bi mu pomerili skupnu tačku. Karlos je bio redak primer krajnje “zamrznutosti” skupne tačke tako da je don Huan bio prinuđen da upotrebi čak i droge ne bi li ga razmrdao. Stvar je u tome da kritična situacija zaustavlja unutrašnji dijalog kod ovog tipa ljudi što dovodi do unutrašnje tišine i buđenja dvojnika te samim tim i viđenja energetskih polja univerzuma. Dakle i kod jednog i kod drugog tipa ljudi, cilj je učenika dovesti do viđenja. Ovo je tip ljudi kojima najviše odgovara da put započnu pomoću sanjanja, jer kontrola snova zadaje zaista žestoke udare skupnoj tački i naglo je olabavljuje iz njenog ležišta, za razliku od tragačkih tehnika gde se radi o vrlo finom, kontrolisanom i polaganom izmeštanju. Dve strane medalje Ovde treba skrenuti pažnju na jedan problem koji se javlja kod ljudi koji su čitali Kastanedine knjige u kojima je on opisao svoju obuku kao sanjača i koji ne znaju da postoji i drugačiji pristup istom tom znanju, da postoje dve strane medalje. Taj drugačiji pristup je obuka tragača čije je početne faze lepo opisala učenica don Huana Taiša Abelar u svojoj knjizi “Prelazak Čarobnjaka”. Tu su navedene neke stvari o kojima je Kastaneda vrlo malo ili nimalo pisao a neke su čak suprotne onome što je don Huan savetovao Karlosu da čini.

Kada mi, sadašnji tragači, opisujemo svoje putovanje stazom ratnika, čitaoci Kastanedinih knjiga koji nisu obavešteni o ovim stvarima nas napadaju i govore kako mi izmišljamo neke novotarije, pravimo se važni i svojevoljno tumačimo Kastanedine knjige. Svima njima savetujem da pročitaju gore navedenu Taišinu knjigu. Eto dakle, neko je prirodni tragač i bori se da zavede kontrolu nad stihijskim pomeranjem svoje skupne tačke, (to je i moj put) a neko je prirodni sanjač i bori se da svoju okoštalu skupnu tačku učini fluidnijom, pokretljivijom. Tehnike koje primenjuju jedan ili drugi mogu biti suprotne jer im je efekat na skupnu tačku suprotan. U suštini, i jedan i drugi rade istu stvar: pokušavaju da postanu svesni skupne tačke i da steknu voljnu kontrolu nad njom, samo što to čine na dijametralno suprotne načine. I jedan i drugi pokušavaju da uravnoteže dve sile – silu koja drži skupnu tačku učvršćenom na istom položaju i koju nazivamo volja, i silu koja tu tačku pomera a koju zovemo namera. Kod prvog preteže namera, a kod drugog volja. Cilj je dovesti ih u savršenu ravnotežu i to je ono stanje koje don Huan naziva besprekornost.

Ova dva tipa ljudskih bića odražavaju dualističku prirodu univerzuma koga sačinjavaju dve sile koje su suprotne, tonal i nagual,one nisu u sukobu već se dopunjavaju. Dakle, nisu u pitanju Đavo i Bog. Važnost Znanja Opisao sam krajnosti ova dva tipa ljudi ali treba znati da su krajnji slučajevi ovih tipova retki, kao što je to bio Kastaneda. Ipak, svaka osoba generalno gledano, ili više naginje traganju ili više naginje sanjanju – nijedna obična osoba nije u ravnoteži. Svako ko iskreno želi da stupi na ovaj facinantni put znanja o slobodi treba prvo da utvrdi kom tipu putnika pripada tako da se ne bi mučio sa postupcima koji ne odgovaraju njegovoj prirodi. To čak može biti katastrofalno, jer recimo ako neko kome je skupna tačka prirodno olabavljena i leluja i teško mu je da je učvrsti, proba sanjačke tehnike koje je je još više olabavljuju, to može biti siguran put u ludilo i haos pa čak i smrt. To čeka one koji su prirodni tragači ako usled neznanja o svojoj prirodi probaju da rade neke stvari koje je činio Kastaneda tokom svoje obuke za sanjača koju je opisao u svojim knjigama. Znam neke koji su baš na taj način nastradali, a umalo da se to desi i meni. S druge strane, ako neki prirodni sanjači rade tehnike traganja koje učvršćuju njihovu i onako preterano učvršćenu skupnu tačku, onda mogu nastati prava ljudska čudovišta, užasni tirani, mučitelji i svakojaki zlotvori ljudskog roda. Zato je veoma važno znati kom tipu pripadamo. Budući da sam samostalno napredovao ovim putem, skupo sam platio ovo saznanje jer nije bilo nikoga da mi to kaže a Kastanedina objašnjenja su bila nejasna i maglovita. Tek pošto sam dobro nastradao, došao sam do ovih uvida, ali tako je trebalo da bude u mom slučaju, takva je bila namera duha i sada znam da je baš tako i trebalo da se desi i da je to bilo dobro za moj napredak.

Najbolje se uči kroz borbu u kritičnim okolnostima. Znanje je ipak najvažnije. Džabe nam moćne tehnike, postupci i prakse, džabe nam i sama moć ako nemamo znanje o njenoj mudroj primeni i znanje o vlastitoj prirodi. „Znanje spašava”. Paradoksalna Intencija Međutim, izgleda da su potrebna dodatna objašnjenja što se tiče pitanja kojim osobama po prirodi više odgovara traganje a kojima sanjanje. Zaista je većini ljudi teško da shvati tu logiku jer je reč o tzv. "paradoksalnoj intenciji", koja odskače od zakona neposredne kauzalnosti i svrhovitosti, i čak odskače od neposredne percepcije. Ali to je privid jer kada dublje uđemo u taj problem, kada upotrebimo viši stepen apstraktnog mišljenja, stvari postaju kristalno jasne. Paradoksalna intencija znači da su stvari suprotne od onoga kako nam izgledaju. Svi smo mi izdresirani da stvari posmatramo pojednostavljeno i da vidimo samo neposredne uzročno-posledične veze a izmiču nam one dublje i skrivene. Na primer, Aristotel je posmatrao sunce i zaključio da se ono nepobitno i van svake sumnje okreće oko zemlje. Na osnovu svoje percepcije bio je u pravu. Ali da je mogao da odnos zemlje i sunca posmatra iz drugog, kosmičkog ili iz posredno-matematičkog ugla, on bi shvatio da je situacija dijametralno suprotna, tj. zemlja se okreće oko sunca. Isti problem se javalja i sa urođenim sklonostima skupne tačke čoveka koje određuju kome na putu ratnika više odgovara traganje, a kome sanjanje.

Tragačke Muke Prirodni tragači su baš one osobe koje drugi ljudi doživljavaju kao idealiste, sanjare, zanesenjake i skloni su vizijama, izmenjenim stanjima svesti, umetnosti, duhovnosti - najkraće rečeno oni su „s glavom u oblacima” i teško se prilagođavaju svakodnevnim i običnim stvarima i ne podnose materijalizam, dogmatičnost i krutost u mišljenjima i rutinsko ponašanje. Oni su često boemi, otpadnici od društva i žive u nekom svom svetu. Oni naslućuju vibracije univerzuma i njegovu energetsku prirodu. U terminima skupne tačke, to su osobe čija skupna tačka tj. generalni fokus svesti stalno leluja i nikako se ne zaustavlja na jednom mestu - dakle ona se vrlo lako pokreće. Zato su skloni naglim promenama raspoloženja i mišljenja, mušičavi su što bi rekao narod. E sad, po ovom opisu, ispada da su idealni kandidati za sanjače. Sunce se okreće oko zemlje! Ali nije tako, jer ta njihova eteričnost i otuđenost od ovog sve-ta svakodnevice, tj. nemogućnost da učvrste svoju skupnu tačku, dovodi do toga da su neprilagođeni i nesnalažljivi u svetu običnih, svakodnevnih zbivanja jer ne mogu da uspostave čvrst red, poredak i strukturu u svojoj percepciji i interpretaciji te percepcije. Radi to- ga stradaju u socijalnim odnosima a i u brizi za same sebe se baš ne snalaze.

Taj nedostatak reda u percepciji i interpretaciji sadržaja njihove percepcije je veliki problem ovih ljudi i jedini način da se oni uravnoteže su tehnike traganja, koje se bave upravo pojačavanjem trezvenosti, lucidnosti i stabilnosti svesti, na taj način što jačaju energetski centar volje. Sve takve osobe podsvesno čeznu za time i stalno pokušavaju da se uravnoteže, ali nemaju potrebno znanje da bi to izveli a neljudski sistem predatora im nudi lažna rešenja koja ih na kraju bace u još veći haos. Drugim rečima, traganje žestoko učvršćuje skupnu tačku na njenom položaju, i zato je traganje njihova nasušna potreba kada stupe na put ratnika i oni taj put započinju sređivanjem svoje svakodnevne svesti jer očigledno je da su tu slabi. Zato kad stupe na put ratnika oni postaju tragači. Eto, sanjarima i zanesenjacima je potrebno da se spuste na zemlju, jer nikad na njoj nisu ni bili u potpunosti! Zanemarili su temelj prilikom izgradnje kuće... Sanjačke Muke Što se tiče prirodnih sanjača, situacija je suprotna kao u ogledalu. To su osobe koje su veoma "teške" i čvrsto stoje na zemlji. Materijalisti su i imaju hiperaktivan razum, tj. unutrašnji dijalog i čvrsto se drže rutinskih obrazaca ponašanja, dogmi, društvenih pravila i ustaljenih obrazaca mišljenja.

Oni su socijalizovani i vatreno brane društveni poredak, tj. modalitete tog poretka koji im se dopadaju. Kada postanu nezadovoljni, onda samo promene modalitet verujući da su pronašli lepši i bolji sistem ili formu, na pr. promene političku stranku, religiju, ideologiju, državu, suprugu, muža, veličinu dojki, stražnjice ili penisa, frizuru, auto ... Ali ne shvataju da se vrte u krug. Oni ne podnose nikakve "duhovnosti", druge svetove i stvari koje nisu (naizgled) konkretne i materijalne i čak ismejavaju one koji traže skrivenu pozadinu ovog svakodnevnog sveta, a neki su bogme skloni i da proganjaju. Te osobe su nesvesni čuvari matriksa i na žalost najveći deo populacije pripada ovoj kategoriji ljudi, neko manje neko više. U terminima skupne tačke, kod njih je ta tačka čvrsto fiksirana na svom mestu, zacementirana je tako da oni nisu sposobni da percepiraju vibracije i finije nivoe stvarnosti. Njihova percepcija i interpretacija te percepcije je strogo definisana i ograničena društvenim normama. Za njih se može reći da se dobro snalaze u svetu svakodnevice, pouzdani su i dobro prilagođeni pravilima, jednom rečju, oni su "normalni". Ali svi oni podsvesno čeznu za duhom, za tom silom koja vibrira i struji kroz univerzum i koja im strašno nedostaje jer je izvor života, sreće i blagostanja. Stoga oni nikada nisu zadovoljni i nesrećni su jer podsvesno osećaju da su odvojeni od izvora svega. Pogledajte ljude oko sebe, stalno kukaju, uvek im nešto ili neko smeta - 24 časa, bez obzira na materijalne i socijalne uslove života. Programirani um im daje lažna tumačenja u vezi uzroka tog nezadovoljstva ali o tome sam već pisao.

Dakle, za ove ljude kada stupe na stazu ratnika, a kao što rekoh, skoro nijedan od njih neće to učiniti dobrovoljno, jedini izlaz i početak tog puta je praksa sanjanja, jer ona olabavljuje njihovu betoniranu i krutu skupnu tačku ili "pogled na svet" te im omogućava da percepiraju duh. Ono što drži skupnu tačku ovih ljudi tako jako fiksiranom je veoma isforsirani unutrašnji dijalog, umesto da to po prirodi stvari čini energetski centar volje koji je kod njih veoma slab, kao i kod prirodnih tragača. Zato je za njih kada stupe na put ratnika imperativ da zaustave unutrašnji dijalog i na taj način uđu u sanjanje. Tako se vraćaju u ravnotežu. Gle, i traganje i sanjanje imaju isti cilj: uspostavljanje ravnoteže u svesti čoveka. Upoređujući razvoj svesti sa zidanjem kuće, ova vrsta ljudi je ispravno započela kuću od temelja (od ovog sveta) ali ih je neko sa strane, neki razbojnik, na pola posla zalio betonom te su ostali blokirani i ukočeni u tom nedovršenom temelju i ne mogu nastaviti sa izgradnjom. A većina su toliko ukočeni da su čak zaboravili šta su to u stvari započeli da zidaju te veruju da je ta građevina završena i kompletna. Oni ne shvataju da je zidanje zaustavljeno u samom početku. Pošto većina čovečanstva spada u ovu kategoriju, izlaz za njih je u sanjanju, jer je ta jaka sklonost da se čvrsto fokusira skupna tačka na jednom mestu veoma korisna da se zavede red u haotičnu percepciju običnih snova.

Znači, ako imamo moć da zavodimo red, onda trebamo da odemo na haotična mesta i tamo tu moć iskoristimo! Ko zna šta ćemo tom prilikom otkriti? Kastanedin slučaj Eto, Kastaneda je bio prirodni sanjač i opisao je svoju sanjačku obuku u knjigama. Pa zar ga don Huan nije stalno bacao u haotične i nepredvidljive situacije i stanja svesti? Zar mu nije stalno govorio da je previše krut i hiperracionalan i da je potrebno da zaustavi unutrašnji dijalog? A kada bi ga gurnuo u druga stanja i svetove, on bi sa lakoćom učvrstio svoju skupnu tačku i zaveo red u percepciju tih svetova ili stanja svesti i na taj način bi uspostavio novi kontinuitet percepcije, različit od sveta svakodnevice. U predgovoru za gore navedenu knjigu Taiše Abelar, Kastaneda skreće pažnju čitaocima da se njena obuka koju tu opisuje drastično razlikuje od njegove jer je on prošao sistem obuke za sanjača a Taiša za tragača. Ali on u nastavku kaže da iako se te obuke veoma razlikuju one su ipak iste! Na početku te knjige se lepo vidi da je Taiša sanjar, umetnik koji sedi u pustinji i crta kamene planinske lance, ona priča Klari o svom buntovništvu i neprilagođenosti društvenim normama, sklona je naglim promenama raspoloženja i mišljenja - sve u svemu, labava i nestabilna skupna tačka!

Čista suprotnost u odnosu na Kastanedu. S toga don Huan ima sa njom skroz drugačiji pristup i njena obuka počinje sa rekapitulacijom i magijskim pokretima, za razliku od Kastanede koji je započeo sa sanjanjem, pošto ga je don Huan pre toga dobro razdrmao halucinogenim biljem. Tako Taiša od smušene i haotične osobe postaje moćna ratnica tragač. Nasuprot prirodnim sanjačima, prirodni tragači imaju moć da poremete red običnog svakodnevnog sveta i da donesu uzburkanost i haos u ustaljeni poredak sa ciljem uspostavljnja novog, efikasnijeg i korisnijeg reda. Dakle jedni unose red u haos i iz toga se rađaju nove stvari, nova otkrića, a drugi unose haos u truli i prevaziđeni poredak i iz toga se rađaju takođe nove stvari i novi, superiorniji načini uređenja percepcije. Znači, jedni su više skloni rušenju i rasturanju a drugi gradnji i očuvanju.

Ali svaki ratnik mora da poznaje obe ove stvari (sanjanje i traganje) i da nauči da mudro proceni kad da ruši, a kad da gradi i učvršćuje. On stiče tu mudrost pomoću sposobnosti viđenja energetskih polja univerzuma i besprekornim sleđenjem komandi duha koje ih prožimaju. Prirodni tragači su mnogo ređi i to i sami možemo primetiti jer malo je pravih umetnika, vizionara, ljudi koji probijaju granice znanja i percepcije, pravih revolucionara. Kada uspeju da koliko - tolko uravnoteže svoju haotičnu svest, što je retkost, takvi ljudi postaju veliki umovi čovečanstva, genijalni pronalazači, pisci, umetnici, reformatori...Oni pokreću napredak kolektivne svesnosti jer imaju prirodno otvoren kanal ka duhu. Međutim, ako nisu ratnici i nemaju znanje vidovnjaka, vrlo često stradaju i od ljudi i od samih sebe i u vezi toga imamo brojne primere u istoriji sveta.

Sve u svemu, očigledno je da je malobrojnim prirodnim tragačima daleko lakše nego prirodnim sanjačima da dođu do duha i da probude i oslobode svoju svest jer oni su već tamo, u duhu, u nameri... Samo je potrebno da uravnoteže svoju haotičnu percepciju i da steknu trezvenost i kontrolu nad kretanjem skupne tačke pomoću tragačkih postupaka. Oni daleko brže napreduju na putu ratnika, ali su retke ptice. Moglo bi se reći da su oni imali više sreće od onog drugog tipa ljudi, ali sve to uopšte nije važno. I jedan i drugi tip ljudi, kada stupi na stazu ratnika, doći će do istog cilja, do totalne slobode svesti, svako na svoj način.