Mi živimo u prastarom svetu. Ako računaš majčicu zemlju, toliko je stara i drevna da to mi sami ni pojmiti ne možemo. Ako gledaš i svemir onda je to nesagledivo, ne znaš mu ni početak ni kraj, verovatno postoje delovi istog gde vreme još nije počelo da postoji.

Mi, ljudi, zbog svoje savršene nesavršenosti naučeni smo da zaboravljamo (kao i da učimo ali to nije predmet ovog govorenja sada) ali, da li je to slučaj sa ostatkom postojanja oko nas? Pa, ne, nije. Prosta fizika to može dokazati. Jednom izgovoren to jest napravljen zvuk postaje frekvencija čiji se intezitet smanjuje zavisno od udaljavanja od izvora ali bez obzra na to ona putuje i putuje u ad infinitum.

Tako je i sa slikom koju jednom dotakme svetlost, ona se odbija, putuje u beskonačnost. Ovaj naš svet sve pamti, ništa ne zaboravlja. Divan primer za to su zvezde koje na nebu vidimo a koje su doživele svoju supernovu stotinama hiljada godina pre ovog trenutka..

E, sada ovo postojanje ima svoja pravila. A rekavši pravila mislim da u njemu postoji prostor, postoji vreme, postoji harmonija a postoji i haos. Ta pravila variraju od tačke do tačke, vreme nije uvek naše ljudsko vreme, kao ni prostor..

Jedno od pravila, a naša majka planeta to jasno potvrđuje, je život. I to život na najraznolikije načine. Od sitnog, gotovo nevidljivog mikroorganizma, do slona, do čoveka, do reke koja teče, sunca i meseca na nebu, zemlje po kojoj hodimo. Određeni tip života sadrži određeni tip razuma, a onaj ko želi da komunicira i ko ima sluha za život, može zaobići razliku, pitati, saznati, koristiti. A ponekad se život veže i za simbol i za metaforu ili emociju ili manu ili vrlinu. Ponekad čak za velik događaj strašan ili lep. Ponekad i ljudska duša snagom svoje volje nastavi da živi i posle smrti svoga tela i nađe sebi mesto u ovom postojanju. A i velike sile kao što su sila stvaranja i sila uništenja dobijaju svoj život mnogo pre nego što je čovek hodio i nazvao ih dobro i zlo. Ljubav i mržnja. Lista je neograničena, kao i lista načina da se pristupi vezi između dva života. U tome leži velika moć. U tome leži ogromna spoznaja i čisto znanje kome se pristupiti može. U tome leži ogromna opasnost. Ludilo, prokletstvo, gnev duhova, demona i bogova.

Opasnost leži u tome da ako zoveš ili prizivaš ili sazivaš nešto što čovek nije, što je to neljudsko, nehumano, bez razuma na koji si navikao, koji je tvoj. Hodaj pažljivo ovim putem. Ili, molim te, nemoj nikad hodat njime. Jer put može biti kratak a njegov kraj, nesreća. A ipak... A ipak.... Retki su, vrlo retki, oni kojima je put taj prirodan, koji hodaju njime da bi živi bili, živim se osećali.. Ne zaboravi da je smrt deo života ali ne ni nužan kraj njegov.