Isik Kul je duboko jezero na severnoj strani planina Tjen Šan, u kirgistanskoj oblasti Transilijsk Ala Tau. Njegovo ime znači topla voda i zaista, iako je okruženo visokim planinskim vrhovima prekrivenim snegom i ledom, jezero se čak ni usred najžešće zime ne zaledi. Kako tvrdi dobro obavešteni ukrajinski pisac V. Krapiva, krajem 30tih godina prošlog veka je ruski istraživač paranormalnih fenomena Grabovski, zapisao jednu veoma neobičnu priču sa tog područja.

Grabovski je upoznao čoveka koji je sa svojim prijateljem svojevremeno istraživao pećinu blizu jezera Isik Kul. U pećini su otkrili tri ljudska skeleta, svaki viši od tri metra. Svaki skelet je bio prekriven ukrasima od srebra koji su oblikom podsećali na slepe miševe (leteće sisare). Čovek se uplašio njihovog izgleda i godinama nikome nije rekao ni reč o svom otkriću. Ipak su on i njegov prijatelj uzeli ukrase i pretopili ih u srebrne poluge. Sačuvan je samo jedan mali komadić ukrasa. Sovjetski naučnici koji su ga ispitali, izjavili su da ne mogu da odrede starost ukrasa.

Zanimljivo je da jedna kirgiska legenda govori o podvodnom gradu koji postoji u jezerskim dubinama. Vladar tog grada, kralj Osounes, bio je stvorenje neobičnog izgleda - "imao je dugačke magareće uši". Jezero nije poznato samo po vodi koja se ne zamrzava i legendi o izgubljenom gradu, već i po neobičnim paranormalnim fenomenima.

Najranije pominjanje sličnih džinovskih bića datira s početka XX veka. Nekoliko dečaka su u Gruziji (tada delu ruske imperije), usred planine otkrili pećinu punu humanoidnih skeleta. Svaki skelet je bio visok najmanje tri metra. Da bi dospeli do pećine, dečaci su morali da zarone u jezero. Georg Papašvili i njegova supruga su se prisetili ove priče u svojoj knjizi štampanoj u Njujorku 1925, o gruzijskim imigrantima koji se prilagodjavaju životu u Americi.

Zabranjen lov na divove

Mnogo godina kasnije, jedan daleko zlokobniji incident odigrao se u tadašnjem Sovjetskomm Savezu na Bajkalskom jezeru. Ruski magazin Anomalia koji piše o paranormalnim fenomenima, objavio je 1992. tekst Marka Štajnberga, sovjetskog veterana iz avganistanskog rata. Štajnberg je napisao nekoliko knjiga i stručnjak je za rusku vojsku koji danas živi u SAD. U svom tadašnjem tekstu, on opisuje kako je u leto 1982. zajedno sa potpukovnikom Genadijem Zverevim, aktivno predvodio povremene treninge ronilaca-izvidjača u Turkistanu i drugim centralnoazijskim vojnim regionima. Trening je obavljan na jezeru Isik Kul.

Kako navode mediji, upravo su u tom jezeru tokom ere Sovetskog Saveza testirani podvodni projektili i torpeda. Danas u Kirgistanu, tvrdi se, na jezeru Isik Kul još uvek postoji ruski pomorski komunikacioni centar. Ali je te 1982. godine general major V. Demjanko, komandant vojnog ronilačkog servisa inženjerskih jedinica Ministarstva odbrane SSSR, neočekivano i u žurbi obavestio lokalne oficire o neobičnom dogadjaju koji se odigrao tokom sličnog treninga u Trans-Bajkalu i zapadno sibirskom vojnom regionu.

Tokom vojnih vežbi, sovjetski ljudi žabe su doživeli susrete sa misterioznim podvodinim "plivačima", prilično humanoidnim bićima ogromnih dimenzija (visoki preko tri metra). "Plivači" su nosili samo tesno priljubljena srebrnkasta odela i činilo se da im ledeno hladna voda uopšte ne smeta. Na dubini od 50 metara, "plivači" nisu imali ni opremu za dubinsko ronjenje (akvalang), niti bilo kakvu drugu opremu. Samo su im glave bile prekrivene sferičnim kacigama. Štajnberg u tekstu dalje tvrdi da su lokalni vojni zapovednici u Sibiru odlučili da zarobe jedno od tih stvorenja. Specjalna grupa od sedmorice ronilaca je poslata na zadatak. Ali dok je jedan od članova tima pokušavao da nabaci mrežu preko stvorenja, odjednom je nekakava moćna sila uvukla sve ronioce u vrtlog i zatim ih iz dubine bukvalno izbacila na površinu jezera. A kako autonomna oprema dubinskih ronilaca ne dozvoljava izranjanje sa tolike dubine bez prethodnog podvrgavanja procesu dekompresije, svi članovi nesrećne podvodne ekspedicije su zbog naglog izranjanja zaradili aeroemboliju, ili kesonsku bolest. Jedini lek je bio da se smesta podvrgnu dekompresiji u specijalnim hiperbaričnim komorama pod pritiskom. Vojska je imala nekoliko takvih komora, ali je samo jedna bila u ispravnom stanju. U nju su mogla da stanu samo dva čoveka. Ipak, lokalni vojni komandiri su ugurali četvoricu ljudi žaba u hiperbaričnu komoru, što je rezultiralo smrću trojice ronilaca i teškim invaliditetom četvrtog. General majora su poslali na jezero Isik Kul da lokalne vojne zapovednike upozori da ne pokušavaju zarobljavanje "plivača".

Iako je jezero Isik Kul pliće od Bajkalskog, njegova je dubina sasvim dovoljna za život ovih misterioznih bića. Sovjetska vrhovna komanda je znala za postojanje "plivača" i naredila je da se ne diraju. Možda su oni znali daleko više o podvodnim stanovnicima Isik Kula od nezavisnog istraživača Grabovskog. Ubrzo potom je štab turkmenistanskog vojnog regiona primio naredjenje od zapovednika kopnenih snaga. U naredjenju je detaljno analiziran incident na Bajkalskom jezeru i objavljen ukor tamošnjim oficirima. Sa naredjenjem je stigao i informativni bilten glavnog štaba inženjerijskih jedinica Ministarstva odbrane SSSR, u kome se navode brojna dubinska jezera u kojima su registrovani neobični fenomeni: pojava podvodnih stvorenja analognih bajkalskom tipu "plivača"; jako osvetljenje koje dopire iz dubine; uzdizanje i spuštanje džinovskih diskova i sfera…

Šta je Hitler tražio na Tibetu

Mihail Demidenko, poznati ruski pisac koji je preminuo 2003. godine, pročitao je Štajnbergov tekst iz 1992. i setio se da je 1986, dok je bio na zadatku u ime Udruženja pisaca iz Irkustska (Sibir), proveo izvesno vreme na Bajkalskom jezeru. Tu je od lokalnih ribara čuo da su lično videli jednom kako su, par godina ranije, vojni ronioci neverovatnom silom izleteli iz jezera čak 10-15 metara iznad površine vode. Ribari nikada nisu otkrili zbog čega su se vojnici ponašali tako čudno. Demidenko je bio ubedjen da je to isti dogadjaj koji je opisao Štajnberg, pa je kontaktirao svoje izvore u najvišim ešalonima ruske armije pokušavajući da sazna detalje, ali bez previše uspeha. Konačno mu je ipak pošlo za rukom da razgovara sa jednim pukovnikom iz Glavnog logističkog direktorata.

Demidenko je od njega saznao da se detalji takve akcije verovatno nalaze u specijalnim arhivama za koje je potrebno odobrenje sa vrha. Mihail Demidenko je svojevremeno, posle diplomiranja na vojnoj školi postao prevodilac za kineski jezik. Služio je pri vrhovnoj komandi sovjetske armije kao prevodilac i bio stacioniran u glavnom štabu vazduhoplovnih snaga Kine. Takodje je služio i u Severnoj Koreji tokom rata. Kasnije je Demidenko proputovao Kinu do zapadnog Tibeta, a kada je postao poznati pisac i scenarista, posetio je i druge zemlje jugoistočne Azije i Evrope. Napisao je više fascinantnih knjiga, medju kojima je i poslednja u kojoj se pominju misteriozni divovi - Tragom SS trupa na Tibetu, objavljena 1999. godine.

Demidenko je 1954. pratio visoke vojne oficire iz Pekinga i sovjetske vojne komande koji su vršili inspekciju kineskih trupa u provinciji Ksinjiang (ujgurski region) i na zapadu Tibeta. Na Tibetu je ta grupa zvaničnika provela jednu noć u lamaističkom manastiru, gde je Demidenko upoznao starog monaha Mongola koji je govorio ruski jezik. Medju mnogim fascinantnim pričama koje je čuo od starog monaha, bila je i ona o pećinama u tibetanskim planinama gde divovi visoki preko tri metra borave u nekoj vrsti anestezijom indukovanog sna. Jednog dana, rekao je monah, divovi će se probuditi. Kasnije je Demidenko čuo priču da su Kinezi namerno provalili u jednu od tih svetih pećina, izvukli iz nje uspavane amfibijske divove i obesili ih na javnom mestu.

Kako Demidenko piše u svojoj izuzetno dobro istraženoj priči (imao je odlične veze u Aziji, Istočnoj Nemačkoj, ruskoj vojsci...) veliki ljubitelji okultnog - nacisti, bili su svesni postojanja divova i legendi o podzemnim gardovima Tibeta. Zbog toga je Hitler i slao ekspedicije na Tibet, ubeden da će divovski polubogovi potvrditi njegove teorije. Ali ima još mnogo toga o divovima u Demidenkovoj poslednjoj knjizi, baš kao što ima i obilja istorijskih podataka o Hitlerovim ekspedicijama, arhivama i misterioznim dogadjajima.

Div iz Borisoglebska

Kratkotrajno povećanje NLO aktivnosti 1978. godine, nateralo je Akademiju nauka SSSR da se privoli programu istraživanja anomalnih atmosferskih fenomena. Ime programa bilo je SETKA-AN (Mreža Akademije Nauka). Prvi korak SETKA-AN je bila zvanično uvodjenje opisnog termina "anomalni atmosferski fenomeni" umesto zabranjenog NLO. Cenzura NLO tematike je ukinuta 1989. Ministarstvo odbrane je pokrenulo sličan program pod imenom SETKA-MO (Minsterstva Oborni Set).

Eduard A. Jermilov, ugledni ruski naučnik prestižnog Instituta za istraživanje radio fizike, bio je uključen u SETKA program i 1982. je istraživao slučaj u kome je glavnu ulogu vrlo verovatno imao humanoidni "div". Borisoglebsk se nalazi u regionu Voronjež i jedna je od najaktivnijih oblasti NLO vidjenja. Ovo poslednje tvrdi A. Plaksin, stručnjak Ministarstva odbrane Ruske Federacije i nekadašnji vodeći učesnik programa SETKA. Osamdesetih godina prošlog veka oformljena je posebna vojna komisija, sa zadatkom da proučava NLO u toj oblasti (veličina letilica koje su videli i o njima izvestili vojni posmatrači varirala je od dimenzija teniske loptice do letilice duge 200m, a manevrisale su brzinom koja se kretala od 0 do 600 kilometara na sat, na visini od 0 do 20 km).

Jermilov (kako tvrdi poznati ruski istraživač paranormalnih fenomena Mihail Gerštajn koji poseduje mnoge SETKA dokumente), u izveštaju od 26. maja 1982. navodi da je tog dana, tokom gubitka komunikacije sa vojnim avionom MIG-21 koji se kasnije srušio, na nebu primećen NLO i to na visini iznad 1500 metara. Operacija spasavanja je pokrenuta 27. maja. Jedan tim spasilaca koji su činili mladi vodnik A.A. Panjukov i redov A.Ju.Kunjin, naišli su na čistinu u šumi Povorino i ugledali misteriozno humanoidno biće. Bilo je ne manje od 3,5 m visoko, odeveno u srebrnkasto odelo sa zelenkastim prelivima. Kada je biće pobeglo sa tog mesta, očevici su u daljini iza drveća ubrzo čuli eksploziju, a zatim je ka nebu uzleteo luminiscentan objekat za kojim je ostao blago osvetljeni trag. Leteći objekat je zatim nestao iza drveća.

Komsomolskaja pravda je u decembru 2000. objavila tekst A.Pavlova, u kome se opisuje bliska saradnja ruske vojske i NLO istraživača. Medju dokumentima koja je lokalnim ufolozima obezbedio komandant dalekoistočnog distrikta vazdušne odbrane bio je i jedan u kome se pominje najzanimljiviji slučaj iz 1990. Vojnu brigadu u naselju Timofejevka je uzbunio pucanj upozorenja stražara koji je opazio dva bića u srebrnim ogrtačima. Bila su visoka oko 2,5 m i izašla su iz obližnjeg hrastovog šumarka. Čim je stražar ispalio pucanj upozorenja, "srebrni" su pobegli nazad u šumu. Tlo je bilo mokro od skorašnje kiše, pa su ruski kontraobaveštajci koji su ubrzo stigli na lice mesta otkrili velike otiske ogromnih bezobličnih "stopala".

Još "plivača"

B.Borovikov je godinama lovio ajkule po Crnom moru. A onda se dogodilo nešto što je zauvek stavilo tačku na njegov omiljeni hobi. Roneći u oblasti Anapa, Borovikov se spustio na dubinu od 8 metara. Tada je ugledao kako se sa dna ka njemu uzdižu džinovska bića. Prvo stvorenje ga je ugledalo i zaustavilo se. Imalo je džinovske buljave oči, slične kakvom mutnom staklu. Prišla su još dva stvorenja. Prvo biće je podiglo ruku sa membranama medju prstima i mahnulo ka roniocu. Zatim su se sva tri približila Borovikovu i zaustavili se nedaleko od njega. Onda su se okrenuli i otplivali dalje. Borovikovo iskustvo je objavljeno 1996. u knjizi XX vek: hronika neobjašnjivog.

D. Pavaljajev je često jedrio paraglajderom iznad Kavgolova (lenjingradska oblast) početkom 90tih godina. U toj oblasti ima jezera, a u jednom od njih je paraglajder primetio tri džinovske "ribe". Spustio se niže, pa još niže, sve dok nije jasno ugledao "plivače" u srebrnim kostimima. Ovu epizodu je opisao u svojoj knjizi Leteći Holandjanin, objavljenoj 1995. U toj oblasti bilo je zaista mnogo NLO vidjenja. Zvaničnih objašnjenja nema.

www.paralelnisvet.com