II predavanje

24. decembar 1950.

 

Značenje Božića se menjalo tokom vremena. Na primer, Božićna jelka sa svećicama je tek nedavni pronalazak. Pojavio se pre oko dvesta godina u nekim od dolina Alzaških planina. Međutim, nešto je ostalo nepromenjeno čak od vremena pre Hrista, a to je da je na neki način Božić uvek vezan za svetlost. Bila je to zvezda koja je tri mudraca dovela u Vitlejem, a i prehrišćanski zimski praznici su bili proslave vezane za Sunce, posebno prilikom zimske kratkodnevice koja je igrala značajnu ulogu u keltskim i drugim misterijama.

 

Zimska kratkodnevica je praznik koji potiče od posmatranja Sunca na nebu. Ljudi su zapazili da je tada Sunce u svojoj najnižoj tački. Savremeni čovek bi se zapitao zašto tome pridavati poseban značaj kada se zna da će ono ponovo izaći. To, međutim, nije bio slučaj u starija vremena kada su ljudi strepeli u neizvesnosti da li će se Sunce ponovo roditi. Kada bi se to dogodilo, slavili bi rođenje novog boga Sunca kao praznik Horusa u Egiptu, Baldura na severu itd. Ono što se slavilo je nestanak starog i rađanje novog boga Sunca.

 

Najstarija svetkovina tog tipa je najmanje poznata, a odigravala se kod tzv. Stena Eksterna u blizini Paderborna, u Nemačkoj. To mesto smo ponovo otkrili dr Vaksmut (dr Wachsmuth) i ja čitajuci ciklus o duši naroda, a u vezi sa ezoternom hrišćanskom strujom pre Hrista. Taj misterijski centar je osnovao jedan posvećenik sa Atlantide koji je preneo njene misterije u Centralnu Aziju. Rudolf Štajner je taj centar locirao tačno na 180 stopa iznad tla. Centar su osnovali ljudi sa Atlantide na svom putu prema Aziji. Dr Vaksmut i ja smo boravili u tom kraju i „otkrili” smo Stene Eksterna. Meštani za njih znaju, ali vrlo mali broj njih na to obraća pažnju. Ovaj hram je bio na 180 stopa iznad tla zato što se nalazio na peščarskoj steni koja se proteže iznad nivoa tla. Tamošnji ljudi nisu svesni da tu imaju jedan od najdubljih i najsvetijih misterijskih centara, jer su po liniji koja deli spoljašnju i unutarnju oblast postavili tramvajske šine!

 

U steni postoji šupljina sa oltarom. Ukoliko stanete pred oltar i pogledate kroz tu šupljinu videćete brda na dalekom horizontu.

 

Približno 15.000 godina pre Hrista Sunce je zalazilo iznad središnjeg uzvišenja na dan zimske kratkodnevice. To nam otkriva vreme osnivanja ovog mesta. U podnožju stene postoji još jedna stena sa grobom ukopanim u nju. Probali smo da legnemo u taj grob i to se moglo samo prekrštenih ruku. Tu su ljudi prošlih vremena provodili tri dana i noći u hramovskom snu posvećenja. Ove stene su najstariji dokument koji ljudi poseduju o prvobitnim misterijama Sunca onakvim kakve su doneli ljudi sa Atlantide. Kada su ovi ljudi pod voćstvom Skitijanosa stigli u Evropu osnovali su ovaj centar i primenjivali su hramovski san i uskrsnuće iz groba.

 

Tu je takođe bio stari znak ili simbol koji je vrlo teško protumačiti, ali značenje je ovo: „Sunce dolazi čoveku u trenutku kada je na Zemlji najmračnije”.

 

Stene Eksterna su centralno mesto sa kojeg je potekla duhovna struja koja je upravljala Evropom i Azijom. Sa ovog mesta šire se divne aleje sa pet drvoreda starih stotine godina koje vode do jednog drugog mesta. Spomenuo sam ovaj centar jer se u prehrišćanskim misterijama uvek očekivalo da će na Zemlji biti rođen novi Sunčev bog za čoveka. Za one koji poznaju keltske i druge misterije, Božićni praznik nije ništa novo niti neuobičajeno, već nastavak onoga što je bilo poznato čoveku od kada je počeo da hoda Zemljom. To se zasniva na činjenici da su se Zemlja i Sunce odvojili i da je potom oslobođen i Mesec. To ukazuje na duboku vezu Zemlje i Sunca koje daje svetlost i život. Ne bi bilo rasta, kretanja, bez Sunca. Bez Sunca sve što doživljavamo na Zemlji ne bi postojalo. U stara vremena ljudi su osećali tugu kada bi videli da se Sunce spušta i to iz vrlo ozbiljnog razloga: oni uopšte nisu bili sigurni da će se ono ponovo roditi! Kada bi kratkodnevica prošla i Sunce opet zasijalo, osećali su iskrenu radost što se vratilo.

 

Mi savremeni ljudi smo tako glupi u svojoj ubeđenosti da sve znamo. (Kada bismo znali, možda bi bilo mira na Zemlji.) Tako, uzimamo povratak Sunca kao nešto što se podrazumeva i stoga gubimo mogućnost da ga shvatimo. Imamo iste stavove i u svakodnevnom životu; smatramo električno svetlo nečim što se podrazumeva – ne razmišljamo o tome kako dolazi do nas osim kada iznenada nestane, kao što se to ovde dogodilo tokom nedavnih oluja.

 

Čak i za materijalistu kakav je savremeni naučnik je očigledno da međuodnos zmeđu Sunca, Zem­lje i drugih nebeskih tela nije isti kao što je bio. Na primer, pre dve godine dogodila se velika pro­mena kada je Sunce izgubilo svoje magnetno polje. Do tada bilo je posmatrano, mereno, doka­zi­va­no kako Sunce poseduje magnetno polje. Onda iznenada, pre oko dve godine, Sunce ga je izgu­bilo. Na Zemlji, čini se, nije bilo mnogo uzbuđenja oko ovog događaja osim što sam u Nju­jork tajmsu (New York Times) pročitao da će u narednim godinama biti problema sa radio prije­mom, a da to nije uzrokovano Sunčevim pegama. To će se događati jer postoje magnetski pore­mećaji na Suncu. Pisac tog teksta je pretpostavio da za dve godine to može značiti kraj radija.

 

Postoje i promene u brzini kretanja planeta što se odražava i na vreme. Takođe je prikazano da glavna jedinica dužine (metar) i glavna jedinica težine (kilogram), variraju u odnosu na krajeve sveta. Prisutne su i promene u gravitaciji, pri čemu se težine istih objekata razlikuje od dela do dela sveta.

 

U čitavoj vasioni dešavaju se promene. Ne postoji tako nešto kao nepromenjivo stanje. Zvezde Zodijaka i drugih konstalacija su nešto za šta kažemo da su nekretnice, ali i to je samo delimično istina. Neke zvezde se kreću, neke se raspadaju. Ima onih koje se menjaju od svetlih do skoro tamnih u intervalima od dva minuta. Postoje neke zvezde nekretnice sa različitim periodičnim kretanjima. Onda neke ne vidimo, ali one emituju ogromnu količinu toplote. Na primer, Sirijus ima tamnu zvezdu koja je veoma topla, ali tamna, dok nasuprot postoje druge koje su svetle, ali hladne. „Nova” se iznenada pojavi kao, na primer, Vitlejemska zvezda. Mnogo je života u ovom svetu, ali mnogo toga se odigrava što prolazi neopaženo; postoje čak i zvezde koje emituju radio talase koje se mogu uhvatiti na prijemniku.

 

Sve ovo ukazuje na činjenicu da vasiona nije fiksna i čvrsta, kao što volimo da mislimo, već je nešto što se neprekidno menja. Jednoga dana će se Mesec ponovo ujediniti sa Zemljom, a potom će se pridružiti i Sunce. Mesec se približava Zemlji brzinom koja menja vreme plima i oseka za jednu sekundu u 200 godina, što je ogromna promena u odnosu na planetarne posledice. Drugi fenomen je da su određeni krateri na Mesecu iznenada nestali i na njihovom mestu se može videti samo kao ogledalo glatka površina. Mesec se približava Zemlji, a kasnije će se pridružiti i Sunce. Da sam ja materijalista bio bih pomalo zabrinut. Materijalista smatra da će to biti strašna katastrofa. Nastaće veliki sudar između Meseca i Zemlje, a onda kada naiđe Sunce sa svojom vrelinom neće ništa ostati.

 

Postoji, međutim, i drugo viđenje ove stvari. Prisetimo se ljudskog srca o kome smo govorili u prethodnom predavanju i procesa koji Rudolf Štajner naziva „eterizacijom krvi”, na osnovu čega možemo zauzeti drugačiji stav u posmatranju kosmičkih problema. Dobro, Mesec će se sjediniti sa Zemljom, a takođe i Sunce. Međutim, pitanje je da li ponovno sjedinjenje planeta mora obavezno da bude katastrofalno? Da li se sve mora raspasti u atome, elektrone, protone itd? Može li se dogoditi nešto drugo?

 

Kada steknemo određenu količinu znanja o procesu eterizacije koji se odvija u čovekovom srcu, postaje očigledno da to ne mora biti fizički sudar između Meseca, Sunca i Zemlje. To ponovno sjedinjenje može biti sasvim harmonično ukoliko do tada Zemlja postane eterska Zemlja, a Mesec eterski Mesec. Malo je potrebno da i Sunce postane etersko Sunce. Nema potrebe, ukoliko se bude sledio plan Tvorca, da dođe do fizičkog sudara, već će se on pretočiti u etersko međuprožimanje lepše od bilo čega što je ikada do tada svet ili čovek doživeo. Ovi zaključci su izvedeni na osnovu meditacije i rezultat su proučavanja procesa u ljudskom srcu.

 

U ljudskom srcu postoje dve kretnje – sistola i dijastola – skupljanje i širenje srca. Pokazao sam vam prošlog puta imaginativnu sliku srca prilikom skupljanja. Sada je potrebno da naslikamo srce prilikom širenja. U stanju skupljanja iskorišćena krv, sa svim plodovima i sa svim utiscima iz naših nerava i našeg duševnog i duhovnog života, kreće se ka srcu. Možemo da kažemo da kada se ta iskorišćena doživljavanja pomere prema srcu to može biti udar koji je kao udar tame.

 

Ukoliko proučavate misterije Stena Eksterna, doživećete činjenicu da se radi o misterijama ljudskog srca, jer se odigrava isti proces kao zimi u prirodi kroz Sunce. Čak se i Zemlja skuplja, a kao jedan od rezultata je snežni kristal od kojih nijedan nije isti. Rudolf Štajner je govorio da se zimski svemir skuplja. Tim skupljanjem oblikotvorne snage toplotnog eterskog prilaze bliže Zemlji. Malo šta tada raste, ali seme tokom tog zimskog perioda prima impuls za rast u narednom periodu i moguće je, koristeći tu snagu, da se preobrazi biljka. Tako je nova pšenica koju smo dobili razvijena tokom dvanaest svetih noći. Celokupni zemaljski i kosmički proces je kao ogromno skupljanje, kao kontrakcija srca kada u njega dođe venska krv. Dr Štajner je jednom rekao da čak i biljno carstvo u toku zimske tame postaje vidovito za kosmičke uticaje.

 

U godišnjem ritmu tih dvanaest svetih noći igraju naročitu ulogu. Decembar 21. je najkraći dan u godini i onda nekoliko dana Sunce nastavlja da izlazi nekoliko sekundi kasnije svaki dan, a i zalazi kasnije. Period kolebanja dok ne nastane odvajanje u oba pravca – duža jutra i duža popodneva – je period dvanaest svetih noci. Ljudi koji su vidoviti osećaju u to vreme ogromnu snagu svetla.

 

U ljudskom srcu imamo sličan proces. U trenutku kada iskorišćena materija uđe u srce, snage eterizacije počinju da deluju. To je snaga svetlosti, ista ona koju poseduje Sunce, koja radi na uništavanju i obnavljanju materije. Čak je i atomistička nauka počela da otkriva kako je u Suncu samo čista energija. Isti proces se odigrava u ljudskom srcu. Iskorišćena, zamorena materija ulazi u srce i to je slično vrsti zimske kratkodnevice. Jedan otkucaj srca je u istom uzajamnom dejstvu snaga koje odgovaraju solarnoj godini. Sa širenjem srca, takođe, doživljavamo širenje letnje dugodnevice. Na eterskom planu ta dva događaja su istovetna (širenje srca i letnja dugodnevica). Jedan ljudski život u svojoj celosti odgovara Sunčevom putu kroz dvanaest znakova Zodijaka.

 

Ukoliko vidovito posmatrate procese srca, videćete kako se sa širenjem eterske snage iz srca šire preko celog tela, a sa skupljanjem dolazi zatamnjenje. Mogu se videti i organi kao što su bubrezi i pluća koji učestvuju u svetlosti širenja. Ukoliko čovek ima neko lakše oboljenje može se videti da određen organ ne učestvuje u svetlosnom doživljaju. Možemo se diviti kako u našim kristalizacijama toliko mnogo ovih snaga postaju vidljive, iako samo kao senka izvornog procesa.

 

Ako zapazimo da je snaga u skupljanju i širenju srca ista kao ona prisutna u toku zimske kratkodnevice i letnje dugodnevice, onda možemo zaključiti da je ista snaga prisutna spolja kao i unutra. Vidimo da je eterizacijom srca stvorena eterska snaga umesto materije. To je samo mali delić u svakom slučaju, ali što je veća duhovna delatnost to je više materije uništeno. Možete se zapitati zašto je bodisatva naslikan sa zlatnim oreolom. To nije ništa drugo nego predstava činjenice koja govori o eterizaciji krvi kroz inicijaciju čime se aura preobražava u zlatan, zaštitni oblik koji sija. Sam čovek ne bi mogao to da postigne osim ukoliko mu se ne pokaže kako. Vitlejemska zvezda je pokazala put mudracima gde se rodilo božanstvo, sam bog Sunca. Oni su bili pripremljeni jer je u svim starim misterijama bilo predskazano da će lično bog Sunca jednog dana sići na Zemlju. Tako je, kada se Hrist spustio, nova, koja se pojavila tri godine ranije, vodila mudrace od Indije, od Centralne Afrike i od Bliskog Istoka do njegovog mesta rođenja.

 

Ja sam uvek bio radoznao i zanimalo me je šta se dogodilo sa tom zvezdom? Ona je nestala sa neba, ali od kada se bog Sunca inkarnirao i ujedinio sa Zemljom, ta se zvezda takođe ujedinila za Zemljom. Tačnije, našla se u svakom ljudskom srcu! Ona je „zakopana”, ali je tu.

 

Na Zemlji je započeo proces kojim će Zemlja biti preobražena i kojim će, zajedno sa Mesecom i Suncem, postati zvezda nekretnica. Njena uloga će biti drugačija nego što je to bila kao planete. Onda će se Zemlja videti fizičkim očima sa drugih mesta.

 

Druga bića, duhovna bića, mogu da vide razvoj Zemlje. Jednom je bila tamna, a onda je došla svetlost sa Vitlejemskom zvezdom kada se Hrist ujedinio sa Zemljom. Ova svetlost će se sve više videti izvan Zemlje ukoliko mi ljudi takođe uradimo svoj deo posla, zato što svaka vrsta delatnosti ljudskog srca dodaje toj svetlosti Zemlje. Ova svetlost novog sunca zavisiće u budućnosti sve više od svetlosti koja dolazi iz ljudskog srca. Na Zemlji se učimo da to ne bude za nas nešto apstraktno, već da živimo sa rečima: „Ne ja, već Hrist u meni!” Tada će etersko sunce svanuti u našem organizmu i mi ćemo drugačije opažati.

 

Primer za to drugačije opažanje je sledeći: obično kada sretnemo neku osobu mislimo da treba da joj se obratimo lepim rečima, treba da smo ljubazni. Međutim, na primer, nekom prethodnom drugom prilikom smo rekli nešto loše o njoj. Obično ona to ne zna i stvari bi se izjednačile u kamaloki, ali može da se dogodi da imate takav susret sa osobom koja je vrlo osetljiva i ona će nazreti ono što ste prethodno rekli o njoj. Kada nam neko kaže nešto lepo naš astral se neznatno širi – to je kao kada ptica razbaruši svoje perje. Međutim, ako imate zadnje misli koje nisu prijateljske, nešto što ste rekli o toj osobi nekom drugom prilikom, dovešće do nepravilnog širenja astralnog tela. Ona ne mora toga uopšte biti svesna, već samo nešto nemirna i to će, bez nekog vidljivog razloga, prouzrokovati da je osoba kritična prema vama. Čovek koji može da vidi ove stvari pokušaće da pomogne drugoj osobi da dovede stvari u ravnotežu. Kada se stvari dovedu u sklad možete imati doživljaj sličan suncu koje sija na vas. To je unutarnje osećanje koje vas vodi. Ukoliko upoznate osobu u kojoj unutarnje sunce nije samo fizičke ili eterske prirode, već je postalo moralna snaga, osetićete da ste u prisustvu ogromnog sunčevog zračenja. To je bilo moje iskustvo sa Rudolfom Štajnerom; osetio sam toplotu sunčevog svetla koje je zračilo iz njegove ličnosti.

 

Zanimljivo je uporediti Tomu Akvinskog sa Rudolfom Štajnerom. Akvinski se najčešće prikazuje sa suncem na srcu, ali ono što je on doživeo je bilo manje ili više intelektualno iskustvo Boga i Sunca. Tačnije rečeno on je bio u mogućnosti da doživi Boga u svojoj misli i u svojoj poslednjoj studiji čoveka, on se približio pitanju ljudskog srca. On ga je istraživao i rekao je da je snaga pokretanja srca, skupljanje i širenje – potpuno uvlačenje i ponovno širenje kosmosa – uistinu Božiji otkucaj, nezemaljska snaga. To je za Akvinskog bilo stvarno iskustvo i zato se prikazuje, posle proglašenja svecem, sa Suncem na mestu srca. On je tada takođe nazvan doctor angelicus: mudrac sa anđeoskom moći rasuđivanja. Katolička crkva imala je osećaj za ovu vrstu stvari.

 

U slučaju dr Štajnera takođe možemo osetiti da je on isto tako razmišljao kao anđeo. Međutim, on je posedovao nešto više od Akvinskog koji je stajao pred tajnom srca, ali je mogao da je misli više nego da je vidi. Rudolf Štajner ne samo da ju je razumeo, već ju je video, iskusio i proživeo. Prema tome, njegov duhovni stepen je viši od stepena doktora angelikusa. Možemo reći da je dr Štajner bio čovek koji je dao svoje telo, svoj život i organe da ponesu duhovnu svest viših duhovnih bića. Utoliko je on u drugačijem položaju od Zaratrustre (Isusa), Kristijana Rozenkrojca ili čak Manija i sv. Jovana sedmog perioda.

 

O Zaratustri znamo legendu da je rođen sa mozgom toliko živim da nije mogao biti miran u lobanji, već je neprestano pulsirao. To znači da je Zaratrustra živeo ono što je mislio, tako da je mogao da pripremi telo Isusa. U Rozenkrojcu imamo parnjaka Zaratrustre posle Hristovog doba. Rozenkrojc priprema učenje i razumevanje prirode. Zaratrustra ide od mozga ka srcu. Rozenkrojc je kroz živu mudrost sakupljao znanje i shvatanje o prirodi. U vremenu kada je svetska opasnost najveća, tada visoka duhovna bića pružaju ljudima mogućnost ne samo da mogu da misle kosmos već i da ga voljno hoće.

 

To je tajna ljudskog srca: u trenutku kada je unutarnje sunce Hrista probuđeno u srcu, tada je probuđena i naša volja koja postaje stvaralačka. Volja neće postati stvaralačka sve dok je čovek sposoban da naškodi drugome. Mi znamo da je volja probuđena samo onda kada smo naučili da ne nanosimo zlo. Kada smo se naučili da ne škodimo sebi ni drugima kroz zavist, slavoljublje itd., tada počinjemo da zračimo. Dok to ne naučimo, duhovni uvid će nam biti uskraćen.

 

To je Božićna poruka koju sam želeo da vam uputim, jer je od najstarijih vremena čovek iščekivao Hrista. Potom je On postao čovek koji prolazi Misterijum Golgote. Danas imamo mogućnost da učimo da doživimo Sunčevog boga u sopstvenom srcu, da budemo Njegov nosilac i sluga i da pomognemo u procesu eterizacije ljudskog bića i cele Zemlje. Ja sam ubeđen da ukoliko čovek doživljava Božić na ovakav način i sa primerom velikog posvećenog vođe, može očekivati da ponovno ujedinjenje Zemlje sa Mesecom i Suncem ne bude katastrofa, već ujedinjenje najvećih bogova, u čemu će i sam čovek imati svoj stvaralački udeo. Na nama je da uzdignemo zvezdu Vitlejema u svojim srcima tako da se izvrši preobražaj Božićnog praznika od sadašnje besmislice poklona i čestitki u nešto drugo. Božiće je samo besmislica ukoliko nije unutarnji doživljaj Vitlejemske zvezde koja se ponovo rađa u našim srcima.

 

Mi ne znamo šta će narednih deset godina doneti čoveku – verovatno politički to neće biti prijatno vreme, niti će doneti zdravlje i dobrobit pojedincu. Međutim, mi znamo, kao što su Kelti znali i kao što su znali ljudi eksternskih misterija, da spoljašnje Sunce može nestati i da je na nama da učinimo da se Sunce rodi u našim srcima.

 

(Predavač je završio meditacijom Rudolfa Štajnera u slobodnom prevodu na engleski, koja je potom pročitana u originalu na nemačkom.)