VITALNI PROCESI I UČENJE (I)

 

Predavanje održao Didier Nuez

Prevod Gemma Elias

 

Reč  proces znači ići  u jednom pravcu. Vodi nas od jedne do druge tačke. Vitalni procesi  prisutni su u svakom ljudskom biću u toku njegovog života i čak posle njegove smrti.Dok je  proces učenja determinisan tipom veza koje uspostavljamo s svetom. To jest, kako ga opažamo, kako ga predstavljamao, kako ga shvatamo i kako ga pamtimo.

 

Po Rudolfu Štajneru postoje 7 VITALNIH PROCESA koji vladaju našim životom:

 

-Disajni,

-Toplotni,

-Nutritivni digestivni (ishrana),

-Lučenja-Sekrecije,

-Konzervacije,

-Rasta,

-Reprodukcija.

Svaki od ovih procesa možemo da povežemo i uporedimo s procesom učenja.Na primer,  proces disanja ima veze  s procesom percepcije i predstavljanja stvarnosti.

 

Pre nego što analiziramo eve relacije treba da „ protresemo prašinu s naših predstava“. To je nešto što veoma interesuje profesore Waldorfskih škola.Rekli smo da možemo da izvršimo podelu na 7 vitalnih procesa, ali to nije istina, već samo postoji jedan vitalan proces kojeg možemo da podelimo u 7 različitih etapa. To je promena našeg načina predstavljanja.

 

U kakvoj epohi danas žive deca iz zabavišta?

 

Postoji velika razlika u čemu žive današnja deca od onoga u čemu su živela deca u vreme Rudolfa Štajnera. Živimo u svetu u kom se neprestano govori o globalizaciji koja nema mnogo veze s nama samima. Niko od nas ne podrazumeva svet kao nešto globalno, jer je podeljen. Spoznajemo svet na podeljen način. Na primer, na polju medicine, postoji specijalizacija za svaku patologiju ( uho i grlo, hepatologija, varenje,psihologija,...). Međutim, možemo da imamo neki psihološki problem koji nema ništa s nekim mentalnim procesom, već je on možda zbog toga što je jetra potpuno opterećena, i onda psiholog neće moći da reši naš problem. lekovi su takođe specijalizovani u zavisnosti od boljke, pa zato veoma često nisu efikasni. Iako govorimo o globalizaciji vidimo svet podeljeno. To, može da nas uznemirava i onespokojava, jer možemo da pomislimo da je ranije postojala ova globalnija slika stvarnosti. Učiteljica zabavišta ili dečjeg vrtića još uvek živi u ovoj globalnosti, jer vidi u celini dečju grupu a ne svakog pojedinačno. Ova slika može da traje čak i do trećeg razreda. Malo po malo globalna slika grupe se gubi, da bi dete  bilo sposobno  da razvije svoju sopstvenu individualnost.To je cena koju treba da platimo.

Odrasli “možda” imaju kapacitet da plate ovu cenu i da stvarnost vide analitički i fragmentarno, ali dete ne. Da li dete može sebe da pronađe ako u toku školskog dana ima višestruke različite aktivnosti i s jednim učiteljem za svaku od njih? Životni proces napreduje korak po korak urazličitim etapama. Kako možemo da pripremimo našu decu, naš razred, našu školu? To je pitanje koj treba sebi da postavimo u prvom licu a ne u trećem licu. Ima mnogo kolega koji govore o deci, o grupi-razredu, o školi, ...kao da on nije tu, kao da nije uključen i da čini deo toga.

 

Suštinsko u Waldorfskoj školi jeste susret s svetom, tako i s prirodom kao i ljudima (decom, roditeljima, kolegama,...). Ovo je fundamentalno za postojanje jedne Waldorf-Steiner škole. To nas poziva da stvorimo jednu novu zajednicu koja već mnogo godina ne postoji. Kako da napravimo jedno mi?  Ne treba zato da to tražimo u duhovnim knjigama, već je samo dovoljno to potražiti u ljudskoj toploti koja izvire iz naših srca, jer je to ono što nas ujedinjuje kao kolektiv. To je prema tome prvi vitalni proces bez koga ljudsko biće ne bi moglo živeti.

 

DISANJE

 

To je jedan od prvih koraka ili akcija koju ljudsko biće realizuje na Zemlji. Kada beba napusti unutrašnji kosmos majčine utrobe, prvo što uradi jeste disanje. Dete se rađa u svetu zemaljske atmosfere (u različitom svetu od majčine utrobe). Pre nego što udahne ono ostavlja nešto. Da bi mogao da uzme, prethodno treba da da svetu.

Svaka vaspitačica ili učitelj treba da posmatra dete dok „brbolja“ ustima. Treba da ga pozovemo da udahne vazduh i da ga izdahne. Vazduh je društvena slika sveta. To je prototip demokratije, jer svi delimo i dišemo istu atmosferu. Razmenjujemo deo ugljen dioksida koji je drugi izdahnuo i koji se nalazi u atmosferi. I to je ono što dete čini pri rođenju, razmenu gasova pri udisanju i izdisanju.

Da bi mogli da inspirišemo trebamo da udišemo, pustimo, damo... Šta bi se desilo da samo uzimamo, da neprestano učimo o svetu, bez da ikada izdišemo, udišemo. Možemo da napravimo jednu vežbu koja će nam pomoći da budemo svesni toga kako se osećamo ako udahnemo i zadržimo vazduh u sebi ili ako izdahnemo i zadržimo neki sekund bez vazduha u našem telu. Kada se više osećam kao ja sam? Ako potpuno izdahnemo već nismo tu, to je kao da se rastapamo. Cerebrospinalna tečnost silazi duž kičme. Međutim, kada udišemo vraća se u naš mozak i ponovo postajemo prisutni. To je neprekidan pokret između koncentracije i relaksacije. Između osvešćivanja nas samih (udisanje ) i gubljenja u svetu (izdah).

Učiteljev rad je nalaženje ravnoteže između stanja koncentracije i relaksacije. Aktivnost kada dete iz vrtića slobodno diše je tokom igre. Kada dete ima 7-8 godina ono će moći da diše kroz imaginaciju kroz koju učitelj predstavlja svoju materiju. Malo dete ne diše na isti način kako to radi odrasli. Polazeći od 9 godine uspeva se uravnotežiti i stoga adekvatnost između srčanog pulsa i broja udisaja (odnos 18 udisaja prema 72 otkucaja pulsa je odnos 1 prema 4). Ljudsom biću je trebalo 9 meseci da ima pravo na disanje i 9 godina da uravnoteži disajnu funkciju.

Kao učitelji imamo obavezu da posmatramo kako diše naš učenik i takođe gledamo nas same kao učitelje. Najveći defekt bilo kojeg pedagoga ili učiteljaje u inspiraciji. Toliko stvari treba da prenesemo deci, da zaboravljamo da dišemo, da se relaksiramo. Posledica toga je da završavamo radni dan iscrpljeni, jer smo zadržavali vazduh, sadržaje, koncentrisani, napeti,... Jedan savet bi bio da učitelji urade neke vežbe disanja kao pomoć za oslobođenje.

Vaspitačicama  u dečjem vrtiću ne dešava im se toliko, jer su svesnije ritma širenja i koncentracije, i zbog toga uživaju u jednoj dobroj disajnoj harmoniji. Kada ljudsko biće diše, ne samo da udiše fizički vazduh već isto tako i psihički. Ako je u jednoj sali bilo ljudskih tenzija, pri ulazu možemo da imamo jednu krizu kašlja ili astme jer je u vazduhu ostala impregnirana tenzija. Plućno disanje je takođe jedno psihičko disanje. To nam omogućuje da primimo svet s našim percepcijama. Upisuje se u našu morfologiju.

Jedan Waldorfski pedagog trebao bi da se uvek  interesuje za metamorfoze, a ne samo promene oblika, već za evoluciju bića. Tipični primer koji je dao R.Štajner je gusenica koja se transformiše u leptira posle prolaska kroz proces učaurenja. Ako bi profesor ili pedagog mogao da vidi problematično dete kao jedno biće  koje će se jednog dana transformisati u nešto lepo, naše bi ponašanje i delovanje bilo drukčije. U čauri se dešava jedan proces pri kom u jednom trenutku nema više gusenice a ni leptira još. Nema ničega i istovremeno sve je tu. To je takođe jedno disanje. Trebalo bi da usvojimo ovu sliku da bi mogli uvek da čekamo metamorfozu ljudskog bića. Naša morfologija ukazuje na to.

Ako posmatramo naše telo možemo da razlikujemo tri dela:

 

-       Glava: Kosmos

-       Članovi: Gromovi

-       Trup: Prostor u sredini.

 

Disanje se vrši u među prostoru, u grudnom košu. Kako se formira ova šupljina? Na fetus deluju dve snage, jedna koja hoće da sve sadrži i stvara glavu i druga koja hoće da zrači i tako formmira kao neke ruke. Liče na femurne kosti koje čće se kasnije pretvoriti u rebra. Vrši se metamorfoza. Telo deteta prelazi od glave, na trup i na članove. Detetu stvarno treba 7 godina da bude  stvarno formiran na fizičkom nivou na zemlji. Možemo da primetimo da se prva rebra nisu mogla odvojiti od snage koncentracije glave. Glava je ta koja hoće uvek da sadrži a članovi su ti koji hoće da se odvoje da bi upoznali svet. Ponovo dolazi do izmene ritmova koncentracije (čuvam, održavam i pamtim) i sa druge strane, ekspanzije ( idem u susret svetu). To su prvi koraci koje dajemo u psihičkom učenju.Postoji kao jedna polarnost. U glavi je veoma koncentrisano i malo po malo se otvara, šireći se k ekstremitetima. Sreća učitelja je što vidi kako dete raste i može da posmatra evoluciju njegove morfologije. Kakavo je ? Da li je više glava ili više udovi?

Gest disanja je gest prisne veze, međusobne promene, s svetom.

Ako nismo spremni da učinimo taj gest ne možemo da budemo na zemlji. Ako analiziramo šta se dešava kada dišemo videćemo da ima jedno granjanje krvnih žila i živaca koje ide u pluća zvana bronhije i druga još manja zvana bronhiole. U ovim poslednjima nalazimo plućne alveole koje su zadužene za prikupljanje kiseonika da bi ga odvele u krv. Svo tkanje alveola (a što nije materija u nama) može da prikupi količinu od 50-80 m2 ili više kiseonika u nama. Ovaj će da prodre u krv i prošetaće sečitavim organizmom zahvaljujući sistemu cirkulacije. U nekoliko stotih delova sekunde ide i ponovo se vraća u srce. Ovaj prekidajući ritam se dešava od prvog dana života na automatski način. To je jedna vitalna aktivnost bez koje umiremo.

 

 

DISANJE U VEZI S PREDSTAVLJANJEM

 

Treba posmatrati đake kako dišu, jer može da bude ugrožen njihov stepen učenja u školi. Poznavao sam jednu devojčicu od 9 godina, koja nije ništa razumela od onoga što se predavalo u školi, nije bila zainteresovana ni zašta, bila je pasivna, ali kako nije bila problematična prolazila je nezapažena. Predložio sam roditeljima da je vode kod doktora na kontrolu da li diše ispravno i otkrili su da je imala velike krajnike. Operisana je i vratila se u školu osposobljena da razume kao za osećaj i inteligenciju za stvari. Ponovo je zadobila interes za školu jer kao što je rekao R.Štajner, vazduh pomaže predstavama, stoga razumevanju.

 

Ako želimo da pronađemo svet  na nivou percepcija, a ako smo napeti i pored toga zadržavamo naše disanje, nećemo biti sposobni da primimo nešto iz sveta i da to vratimo. Svaki put kad nešto opažamo, to je zato jer smo mu išli u susret. Nema nijedne geste opažanja bez dobrovoljnog akta. Dok učenik ne ode s svojim pogledom da vidi biljku koju učitelj pokazuje, neće biti sposoban da je sebi predstavi. Prvo opažamo a posle predstavljamo. Naše opažanje je u stvarnosti (kakvo je, kako je postavljena), ali kada smo u predstavi više nismo u stvarnosti. Tada smo obavezni da učinimo jedan unutrašnji digestivni akt , da bi predstavili to što smo videli kao jednu sliku bez realnosti. To je veliki problem redovne pedagogije, koja ne uzima u obzir deo čulne percepcije. R. Štajner je hteo da njegova pedagogija bude  primećena za svu decu sveta. Potrebna je ze decu naše epohe. Opažamo, predstavljamo i pamtimo. Slično je procesu izlučivanja. Opažamo jednu materiju, predstavljamo je i unutrašnje evociramo i pamtimo je  ( dan ispita).

Veoma često zaboravljamo ovu disajnu sferu između pamćenja i učenja.

Ovo je kao klica od rođenja i vidi se jasnije počevši od 1-vog razreda. Ovaj prostor razumevanja je mesto gde se daje odlika disajne sfere. Ne radi se o tome da se deca kljukaju saznanjima već ih naučiti kako da oni prisvoje stvari (disanje uzimam i dajem). Treba da imamo u vidu da svako ljudsko biće to čini na drugačiji način jer svako ljudsko biće diše psihički i plućno svojim sopstvenim ritmom. Ritam je ono što nam dozvoljava da idemo od tenzije do relaksacije. Da idemo od inspiracije ka izdisanju. To je balansni kontinum između primanja i davanja. To je razlog zašto mu se daje tolika važnost svom ritmičkom elementu u svim Waldorf školama. Ne samo u zabavištima već tokom čitavog obrazovanja.

Jako je važno imati na umu ovaj ritmički balasni kontinum u času pripreme za nastavu, ili pred neko predavanje, jer imamo tendenciju da sabijemo informaciju i da se u kratkom vremenu ispričaju mnoge stvari. Pa ipak, to je greška, jer izazivamo tenziju kod slušaoca. Treba da osciliramo između tenzije i relaksacije. Iz tog razloga, jako je važno planirati školski dan i odlučiti koliko će vremena učenik biti u tenziji a koliko u relaksaciji,  ili rečeno na drugi način, koliko će biti u sebi a koliko izvan. Ključna reč treba da bude disanje. s druge strane , svaka aktivnost  će imati  svoj sopstveni ritam. Na primer, u zabavištu će se ponoviti ista priča tokom 3-4 sedmice uvek kada u 4-toj još ima kiseonika, kada ima mehurića. U suprotnom treba da priču promenimo ranije. Ne treba da budemo hermetični, kruti i da upadamo u zatvorene stvari.

Postoji jedan magični ritam u razredima, koji se sastoji u 3 dana a dan danas ga radimo u 4 dana. U osnovnim Waldorfskim školama uobičavali su da uvedu nešto novo prvog dana i ostavljali su da prenoći. Sledećeg dana su nastavljali i obnavljali, izražavali su kako su ga doživeli i predstavili. Interesantno je videti kako deca vraćaju to što smo im dali. 3 dana je odmor, inkarnacija. To se zove ritam od 3 dana. Danas se to gubi. Nemamo svest da dete ovde prima nešto i da to odnosi u svet sna, a kad dođe u školu ono to donosi i vraća u fizički svet. Ne treba da izgubimo to iz vida pri programiranju časova jer je važno da  dete može da ima vreme da se odmori od primljenog i da ga može predstaviti i kasnije da ga vrati svetu ( disanje se sastoji iz tri dela udisanja, prekida disanja i izdisanja). Kada se stvarno vrši razmena percepcije s psihičkim, stvari se mogu pounutrašnjiti. Deca to primaju kao poklon i neki učenici već 4 dana to nauče. drugi će na to čekati do sledećeg perioda.

Za mnoge je ovo nešto zastarelo, jer pripada epohi R. Stajnera, al istina je da to i dalje važi u aktuelnosti. Imamo dobre rezultate s učenicima kada s njima radimo na ovaj način.

Periodični ritmovi opšte klase. Po R.Štajneru to mogu da budu ritmovi od 4-6 sedmica, iako većina škola to čine u ritmovima od 4 sedmice. Postoje neke inicijative koje su pod uticajem današnjeg mahnitog ritma našeg društva i čine periode od 3-2 i 1 sedmice i čak od 3 dana. To nije najadekvatnije za učenje učenika.

Ponovo sugorišem da danas ponovo preuzmemo fundamente Štajnerove pedagogije kao baze za naš pedagoški rad.

 

Suština je Antropozofija, saznanje čoveka

 

Škole Waldorf imaju jedan vek postojanja i ako ne želimo da budemo stari treba da neprestano oživljujemo fundamente te pedagogije. Nešto što u tom smislu može da učini nešto jeste,  da podržimo negovanje ritma, i da smo svesni da deca koja dolaze ovog jutra nisu ista ona koja su bila jučer. Jer tokom sna dešava se nešto esencijalno s njima, jer se nalaze u svetu koji im je odgovarajući, to jest u duhovnom svetu. Treba da radimo s tim snagama sna. Kakva je to radost  kada vidimo da jedno dete koje je izgledalo da juče nije ništa razumeo, dođe nam sutradan i sve nam ponovi bez greške. To je zato što su mu noću za vreme boravka u duhovnom svetu pomogli da razume dnevne sadržaje. Dete donosi sobom od rođenja snage opažanja, predstavljanja, razumevanja i memorije.

Tokom prvih sedam godina sve je veoma u celini, ali u drugom sedmogodištu učitelj treba da učini da dete može da opaža, predstavlja, shvata i pamti. To je neophodnost i dužnost učitelja. Treba da mu ostavimo vremena da ga stvarno upije, i da smo svesni da dok mu pokazujemo neku biljku, ono možda gleda biju naše kose., ili tablu, ili bilo šta...Jer svi ne doživljavaju isto. Sve ovo je disati zajedno s decom. Nalazimo se u epohi u kojoj smo u mnogim procesima spavajući.Zato kad odrastemo imamo potrebu za odmorom, meditiranjem i da napustimo zemlju jer smo mnogo godina proveli na njoj. Reč meditacija znači nalaženje srednje vrednosti između spoljašnjeg sveta i pounutrašnjenja. I to je više nego potrebno u našem vremenu.

 

Prevod Mr Đorđe Savić, Pančevo, maj/svibanj 2014