Vaspitanje da volimo

 

Dra. Michaela Glockler

 

Adaptacija sveske izdate od Higiensko-Terapeutskog Centra „Vrata Sunca“

 

Koja se obeležja ljudske prirode suprotstavljaju mogućnosti da volimo? U osnovi su to dva: potraga za moći i potraga za udobnošću.

Potraga za moći i potraga za udobnošću ne samo da nalaze potvrdu u savremenom društvu već su vrednosti u usponu.

Šta obuhvata izvršavanje moći?

Analizirajući slabost konkretne konfliktne situacije procenjuje se akcija koju treba izvršiti da bi se kontrolisala. Tako, svako vršenje moći počinje jednom pažljivom analizom kojim se samo potvrđuje uzrečica „znanje je moć“.

 

Tako se u vaspitanju deca uče da će samo oni koji dobijaju dobre ocene moći sutra da budu lideri društva. I umanjuje se važnost onim predmetima iz  kojih ne proizilazi uspeh...tako se bodre učenici da izaberu one karijere „s budućnosti“ u odnosu na one „bez budućnosti“. Ne možete da zamislite koja količina mladih teže tehničkim zaposlenjima u velikim laboratorijama ili dijagnostičkim centrima gde su kompjuterizacija i tehnika neizmerno važne i od čega zavise velike bolnice. Razumljiva je važnost koja se pridaje tehničkom znanju, matematici i fizici koja uspevaju da vladaju i modifikuju prirodu do u pojedinosti.

Ali upoznavanje prirode takođe može da probudi u nama osećanja poštovanja i obožavanja pred ogromnom mudrošću koja se krije u čitavoj kreaciji, i na taj način budeći ljubav. Jer vaspitanje u nama budi sposobnost da volimo ono što smo naučili.

Šta treba učiniti da vaspitanje ne vodi k manipulaciji ili moći? Ili, kako treba da bude sticanje saznanja, da ne podstiče samo instikte moći, omogućavajući nam, da istovremeno podstiče kapacitet da volimo.

Jedno drugo fundamentalno obeležje naše epohe, pored žudnje za moći, jeste traženje sigurnosti.Na isti način kako se razvija mišljenje koje sledi iza manipulatorskog saznanja, isto tako ide razvoj volje, ljudsko delovanje, koje sledi iza komotnosti i sigurnosti u svakodnevnom životu.Želimo da činimo jedino ono što nam se dopada i što ili ono što doprinosi našoj komotnosti i sigurnosti.To je u određenoj meri jedan legitimni ideal. U poslednjih dvesta godina, čovečanstvo je uspelo da delegira  mašinama neprijatne zadatke osobađajući ljudsku volju za radove koji imaju viši smisao.Slobodno vreme je zauzeto sportom i igrom. Postalo je jasno, da mesto odvratnih i nesmislenih poslova nije uvek zauzeto nečim što podržava ljudski razvoj.

 

Vršenje vlasti, sigurnosti i udobnodti su postale dominantne ideje u sadašnjosti. Ali kada one jednostrano vladaju u duševnom životu, to je ono što zauzvrat, sprečava razvoj kapaciteta za voljenje.Čovek koji voli  trpi nekomotnost, zbog ljubavi se izlaže maksimalnim opasnostima i žrtvuje instikte moći. „Ljubav ne vlada, nego oblikuje i to je mnogo više“ (Gete). Kao što strah može da potkopava ljubav, kao što želja za sigurnošću može da ukloni ljubav,  a komotnost može da smanji ljubav,isto tako možemo da kažemo, da jačanje kapaciteta za voljenje postavlja granice strahu, potrebi za sigurnosti i potrebi za komotnosti, unutar kojih stiču pun smisao ljudskog života. Slično se događa s zavidnošću, sujetom i ambicijom, koje mogu da razruše ljubav, ali  ljubavu takođe mogu biti pobeđene.

 

S jedne strane, kapacitet za voljenje izgleda kao nešto veoma delikatno, nemoćno, što može da se preispituje i što može da se poremećuje sa svih strana. Ali kada dublje uđemo u nju i potražimo njene korene, otkrivamo je kao izraz  bića i njegove snage, koja definitivno povezuje fizičko, duševno i duhovno ljudskog bića. U njoj otkrivamo vrednost zbog kojeg se može sve izdržati, to je srž ljudskog bića.

 

 

USLOVI ZA KAPACITET VOLJENJA

 

Ljubav se budi s prvim osmehom dojenčeta. I tu se manufestuje u čistom obliku po zakonima kojima je podčinjena.U stvari, ljubav je uvek prisutna, iako može samo da se manifestira i da deluje u probuđenom biću. Odrasli koji se srdačno upućuje ka detetu, budi naklonost i sposobnost tog deteta da voli, i polazeći odatle pretvara se u  kvalitet njemu svojstven. Kao i sva osećanja , sposobnost da se voli leži latentna u duši ljudskog bića sve dok se nekog dana ne probudi.

One osobe koje misle da nemaju određena  osećanja se varaju. Oni još nisu doživeli okolnosti koje bi probudile njihova osećanja...jer osećanja žive na granici opažajnog spoljnog sveta i unutarnjeg nukleusa ljudskog bića.

 

Kad se sposobnost voljenja probudi,ona to čini kao iz nekog sna , malo po malo.Tvrđava kapaciteta da se voli boravi u tome što je ona jedna ljudska esencijalna kvaliteta. Na primer, smešak stvara u sagovorniku jedno okrepljenje koje raste i koje se međusobno razmenjuje bez smanjenja među njima. Ljubav je proces davanja i primanja koji sam u sebi raste obilno bez opadanja.  I tu se pojavljuje prva opasnost s kojom se suočava sposobnost voljenja, obilje budi osećaj posedovanja. U momentu u kom neko odluči da odvoji i pridrži za sebe najmanji deo ove sposobnosti prekinuće obostranu radost deljenja i nastupiće kriza koja će se pokazati u potrebi da se potvrdi da je realno to što se oseća ljubav.

Šta će se desiti ukoliko se ne potvrdi da je to ljubav? Šta se dešava ukoliko osoba koja je do sada iskazala svoju ljubav prema nama, sada ima drugi interes?, a ako ta osoba nestane....Da li će tada nestati sposobnost voljenja koja se u meni probudila? Ili čak ta sposobnost ostaje probuđena nezavisno od rečenih okolnosti? Nesumljivo je da kad dođe do raskida, taj lep osećaj da se bude voljen se doživljava kao bolni neostatak i nadolazi kriza. Bol može da preispituje prirodu naše ljubavi. Da li smo voleli ono drugo ljudsko biće, koje sada možda već nije prisutno,ili koje izgleda više voli drugu osobu nego nas? Ili smo voleli kao sposobnost naše sopstvene duše? Sada možemo da delujemoterapeutski i da tražimo izlaz iz krize. Možemo da realizujemo jednu vrstu hirurgije i da iskorenimo iz našeg srca sve ono što je u vezi s ovom ljubavlju i da smatramo da je ono što je osećano bila jedna zabuna, jedna greška. I tako smo suočeni s jednim osećajem praznine u duši.

 

Ali također možemo postati svesni da se sposobnost ljubavi osamostalila od objekta koji ju je probudio i postaje autentična ljubav za svet i za druga ljudska bića. Ljubav se osamostaljuje od trenutnih simpatija i antipatija i pokazuje svoju preobražujuću i životnu bit. Ljubav se poaša kao jedna snaga koja jednom probuđena, može da bude poklonjena, i onda kada se ništa ne dobiva zauzvrat, to jest, kada prestaje recipročna ljubav. Tako ljubav prati ljubljenog i pretvara se u nešto što je deo nukleusa ljudskog bića prestajući da bude objekat vlasništva, i bez potrebe da bude potvrđen ili iznuđen.

 

PROBLEM EGOIZMA

 

Interesantno je da sposobnost ljubavi, budući da je to jedna fundamentalna snaga ljudskog bića treba da bude probuđena; i usvojim prvim etapama treba da prevaziđe krizu koja traži konfirmaciju i potrebu primljene ljubavi. Ova proba na svoj način dopušta razdvajanje ljubavi od simpatija i antipatija i njeno postavljanje u stvarnu duhovnu dimenziju. Ljubav je snaga koja uspostavlja komunikaciju između sopstvenog bića i sveta i omogućava prevazilaženje sopstvene ljubavi i egoizma.

Ljubav je ujedinjena s osećajem simpatije na neodređeni način. Dobro, sada, antipatija nudi  mogućnost da se postave ograničenja doživljavanja ličnosti. Potrebne su nam sve ove mogućnosti radi održavanja  našeg sopstvenog evolutivnog prostora, radi rasta i učenja da se povezujemo. Student okači na kvaku vrata svoje sobe upozorenje „NE ometaj“ kada želi da se koncentriše na učenje i da se pripremi za ispite.Bilo koja osoba koja prolazi ispred njegovih vrata zna da ne treba da prekida njegovu koncentraciju pozivom na kafu ili na neku proslavu. Koncentrisati se znači izabrati jedan zadatak i potpuno se usredsrediti se na njega isključujući sve ostalo.

 

Živimo između predavanja i samozaštite, između simpatije i antipatije. Onaj koji pokušao da nađe dugačke periode izolacije da bi se koncentrisao za neke zadatka, posle toga treba da nađe prostore za susret s drugima, za međusobnu razmenu, za kreativno učestvovanje. Do koje tačke je opravdana izolacija? Gde završava jedna zdrava prostorna izolacija i za koncentraciju da bi se inicirala međusobna razmena i svesni susret s drugim? Postoji jedna tačka koja ako se prođe, izolacija može da utiče na iskaz egoizma, na vežbanje moći ili na traženje udobnosti ( ili čak kukavičkuka). Iza svake antipatije skriva se jedna slabost, jedna potreba za zaštitom ili skloništem koja treba da bude otkrivena. Jedna neizmerna simpatija k ostalima koja se izražava u gubljenju sopstvene ličnosti rastopljenoj u masi, isto tako kao i ogorčena antipatija prema svemu onom što je različito od same jedinke, manifestira slabost u strukturi ličnosti. Unutrašnja snaga se manifestuje u nedostatku potrebe da se zaštiti od onog što je različito od nas, i u svesnom spajanju i bez gubljenja sopstvene ličnosti s kojom izvršavamo simpatiju u našem okruženju. Antipatija samo ima smisla kada nam daje punomoć o svesti nas samih i kada sprečava da se izgubimo rastapajući se u okruženju, jer jedna prekomerna antipatija samo nam pokazuje da treba još uvek da razvijemo samopoštovanje.

 

I tako dolazimo do fundamentalnog pitanja ovog članka. Kako možemo da utvrdimo samopoštovanje deteta da ne bi morao da izkazuje jednu prekomernu antipatiju u starijem dobu koja se manifestira u diskriminaciji onog što je različito ili kao destruktivna kritika k drugom? Kako da sazri ljubav da bi se, oslobađajući se na spontani način od osećanja simpatije, poboljšavala sopstveni duhovni identitet? Kako da se učini da antipatija i simpatija budu  duševne snage u detetu koje donose  samopoštovanje predavanje uravnotežene ljubavi?

 

KORACI ZA RAZVOJ SPOSOBNOSTI LJUBAVI

Čulno iskustvo

 

Prva relacija koju dete gradi k svetu u potpunosti je određena s osećajima i njegovim iskustvom. Koliko samo čulnih utisaka ima dete od buđenja do spavanja posle čitavog dana ! Koju spontanu sklonost pokazuje dete u dobi kada ide četvoronoške istražujući i otkrivajući apsolutno sve ! Tada, doživljavanje bi trebalo instalirati na takav način, da se detetu postavi što manje prepreka. Ako bi trebali u besu stalno da kontrolišemo dete sa svih strana ono što može i ono što ne može, to bi značilo vaspitanje  s nedostatkom ljubavi, to je kao neograničeno ograničavanje. Čulno iskustvo sveta u celokupnoj njenoj dimenziji je baza celokupnog kapaciteta voljenja, pošto uspostavlja povezanost sa svetom. I kada odrasli stane uz dete govoreći mu, vidi kako je lepo sunce ! Tada ta čulna impresija se još dalje produbljuje. Jedan pogled u cvet uopšte, jedan večernji zalazak i jedna slika, povezuje neposredno biće deteta sa svetom koji ga okružuje i budi u njemu osećaje radosti i strahopoštovanja, isto tako devocije i otkriva punoću lepih osećanja koji su puni relacija.

 

 

Međutim, doživljavanja u kojima može malo ili ništa da se doživi ili otkrije, uključuju zapreke. Mediji koji daju lažnu sliku detetu, koje se ne mogu iskusiti; magnetna traka koja proizvodi zvuke vode koja pada, televizor koji proizvodi forme i boje  koje su slične stvarnosti ali nisu „stvarnost“. Ta voda ne može da se dodirne, niti da se popije, niti da se istraži. Objekti ne mogu da se dodirnu.  Ovi podaci, čak, ne mogu da nam otkriju zašto tako mnogo dece u svojim prvim godinama života doživljavaju jednu vrstu vaspitanja k odsustvu veza? Nedostaju im dnevna praktična doživljavanja u svojoj životnoj sredini koju bi istraživali i otkrivali s radošću. Niko ne stiče punu ljubav, nežnost, na osnovu propovedanja morala, jedino kroz sopstveno iskustvo. Koliko god da nam govore „budite nežni jedni s drugima“, ako to nije potkrepljeno iskustvom to je beskorisno. Samo će prouzrokovati jedan mučni i okrivljujući osećaj. Želimo da budemo nežni, ali ne znamo kako. Samo kroz svesnu negu osećanja, svakog od njih, osećanja ravnoteže, osećanja pokreta, osećanja oblika, osećanja boja, osećanja zvukova....možemo da stvarno priključimo decu na stvarni svet, budeći tako njihovu sposobnost da vole i da osećaju radost za svet.

 

 

DOŽIVLJAVANJE RADOSTI

 

 

Dete poseduje sposobnost egzistencijalne radosti, elementarne, kada doživljava svet. To je zadatak zavisan od odraslog da se ponovo otkriju momenti svesne radosti u našem  susretu s svetom. Nalaženje rečene radosti u starijima uspeće da izgradi egzistencijalnu radost  u deci, i time i sposobnost da vole. Međutim, nedostatak radosti i umesto toga rezignacija odraslih, deluje na paralizirajući način na aktivnost dece. Znatiželjnost da se otkrije svet, da bi ga doživeli kroz osećaje, budi sposobnost ljubavi u detetu uz dobijanje svesti. To je nešto što zrači iz ljudskog bića na jedan voljni način, i što čak može da zarazi i druge osobe, na takav način, da mogu da se osete okrepljenim, ojačanim.Pripreme godišnjih proslava, spektakl proslave, su dobar resurs za radovanje i za negovanje snage ljubavi.

 

 

PREVAZILAŽENJE NEGATIVNIH DOŽIVLJAJA

 

Ako dete živi s odraslima koji uspešno asimilišu negativne doživljaje koje im služe za nauk, uspevajući da onda razviju nešto pozitivno polazeći od konflikta, od krize, pomaže mu se da razvije sposobnost ljubavi.Sposobnost snalaženja u konfliktima, ne eskivirajući probleme i  realizovati smisleno odricanje (kada se time čini dobro u sveopštu korist) to upravo priprema mogućnost da možemo da razvijemo u budućem životu sposobnost da odvojimo deo ljubavi od sebe , od autentične ljubavi i otkrivanja duhovne snage ljubavi, koja ne zavisi od simpatije i antipatije  „Pobeda nad samim sobom je najveća pobeda od svih pobeda“ to je teškoća koja vodi prevazilaženju egoizma.

 

 

Dete koje doživljava u svom okruženju odrasle koji se ne usprotivljuju problemima i koji preziru odricanje radi prevazilaženje problema, u periodu kad odrastu neće moći da održe svoju ljubav kada izbije neočekivana neprilika. Negativni doživljaji će ga voditi k velikim frustacijama i simpatija će se lako pretvoriti u antipatiju.

 

 

Vremenom, će dete shvatiti da krivična dela koja su počinjena, ona koja su kažnjiva od strane društva, mogu da se transformišu u nešto dobro ako su pravilno obrađene i tretirane.

 

 

Da li je normalno da se upitamo, zašto baš ja? Zašto baš meni? kada nam se dogodi nešto bolno iili frustirajuće. Reći „ja ne zaslužujem ovo, to je nepravično“  dovodi do jednog neprihvatanja koje na jedan podsvesni način uključuje jedan osećaj zadovoljene sujete: „ja sam bolji od svega toga“. Prevazići samoljublje i prihvatanje događanja nije jedan jednostavan korak, pošto neko treba da prizna „ovo što se meni dešava mora da ima veze sa mnom, jer mi priliči“ i da počne polazeći odatle da radi, na razumevanju i na učenju iz iskustava.Ovakvo delovanje odraslih pomaže deci u njihovom razvoju, koje na njegov način mora da prođe kroz neprestane krize i transformacije.Na ovaj način oni se razvijaju kao optimistička i pozitivna ljudska bića pred svetom. Mnogi odrasli to ne uspevaju, ili im to čini velike poteškoće, jer to nisu naučili. Po neki put zatraže terapeutsku pomoć za prevazilaženje  teških etapa. Steći sposobnost da se prihvati negativno i tretirajući ga, da mu se da jedan smisao, jeste mnogo teže za odraslog.

 

 

Ostavićemo za sledeći članak ono što bi mogao da uradi odrasli za razvoj sposobnosti voljenja.

 

Dr. Michaela Glockler

 

 

 

Prevod  Mr Đorđe Savić

Pančevo, maj/svibanj 2014