Intervju: Dimitar Anakiev, reditelj dokumentarnih filmova

Umjetnost je moj način borbe protiv laži

Kada nekog nevolja natjera da se bavi umjetnošću, onda je iskrenost prema stvarnosti najmanje što se od njega očekuje. Slovenačko-srpski reditelj Dimitar Anakiev jedan je od onih koji više nijesu mogli da trpe društvene okolnosti, pa se latio kamere i počeo da snima dokumentarne filmove. Iskreno i sa entuzijazmom. Da sve bude pomalo paradoksalno, država zbog koje je patio dodijelila mu je nacionalnu nagradu za prvi film. To ga je i podstaklo da nastavi da se bavi dokumentarcima, od kojih su četiri prošle nedjelje prikazana u Podgorici, u okviru Međunarodnog festivala dokumentarnog filma UnderhillFest.Anakiev za Pobjedu govori o životnom i filmskom iskustvu.

Kako Vam se čini ovogodišnje izdanje UnderhillFesta?

- Jako je važno da festival traje već drugu godinu. Festivali dokumentarnog filma, pa tako i Underhill, trebalo bi da imaju funkciju malih univerziteta na kojima se odgaja publika, održavaju tribine na teme koje su aktuelne u društvu i umetnosti i stvaraju novi autori dokumentarnog filma. Dakle, UnderhillFest bi trebalo da učini da u Podgorici dokumentarni film dobije neko mesto, kao što je to slučaj u regionu. Situacija se ovde menja nabolje, a put da se postave ciljevi i dođe do rezultata svakako je težak i dug.

Šta Vam je privuklo pažnju u programu UnderhillFesta?

- Ako pogledate regionalni i inostrani program, jasno je da autori u regionu još nisu počeli da se bave aktuelnim temama. Još se bavimo prošlošću, odnosno autori iz regiona još nemaju snage da se bave društvenim temama. Festival upravo mora da približi tu problematiku domaćoj publici i autorima, kako bi se vremenom pojavili novi reditelji koji su voljni da se bave temama vitalnim za ovaj prostor.

U Vašoj biografiji navodi se da ste revoltirani statusom u Sloveniji uzeli kameru i počeli da snimate dokumentarne filmove. Da li je film u tom trenutku bio jedini pristojan i ispravan život za Vas?

- Tražio sam način da preživim, ali i da skrenem pažnju ljudima oko sebe da se nešto događa što oni ne vide. Država je ćutala, a u meni je narastala potreba da ljudima ukažem na problem. Istovremeno sam osećao potrebu da aktivno učestvujem u tome što lično nisam izazvao. Osećao sam da je moj način borbe protiv tišine i laži upravo umetnost, tj. dokumentarni film. Verovao sam da je to moj jedini ispravan način, jer je počela da se događa velika istorija, a čovek je ostao mali, pasivan, nemoćan... Desilo se da je prvo moj film dobio status državljanstva, pa tek onda ja. Da nisam pošao tim putem, verujem da bih se našao u intelektualnom ćorsokaku i možda čak digao ruke od svega.

Pomalo čudno djeluje podatak da ste, slikajući ljude sa margine u Sloveniji, dobili i slovenačku nacionalnu filmsku nagradu „Vesna“ za prvi film. Šta je presudilo – zahvalnost države što ste joj ukazali na greške ili namjera tadašnjih vlasti da Vas odobrovolji i eventualno prigrabi za sopstvenu promociju?

- Ne mogu da procenim. Volim da verujem da je film prosto bio dobar i zato osvojio nagradu. Ta nagrada je za mene bila veliki preokret. Film smo radili spontano i bez velikih ciljeva. Nismo čak imali ni opremu. Prosto sam nešto morao da napravim. Posle nagrade, počeo sam da uviđam da bih ipak mogao da se bavim filmom. I tako je sve krenulo.

Vaš film „Posljednji Žilnik“, koji govori o tragičnoj sudbini porodice poznatog reditelja Želimira Žilnika tokom Drugog svjetskog rata, izazvao je burne reakcije. U tom filmu govorite o ocu Želimira Žilnika, narodnom heroju Konradu Žilniku, koga su ubili četnici. Zašto je taj film malo ko imao hrabrosti da prikaže u Sloveniji i regionu?

- To je čudno. Želimira Žilnika svi poznaju. Imao sam priliku da vidim kako ga njegove kolege hvale i pozdravljaju, a kada se pojavi film koji govori o stradanju njegove porodice, ti isti ljudi ga zabranjuju. Izgleda da je tema filma takva da ne odgovara današnjoj situaciji. To je verovatno deo odgovora zašto se savremeni autori na ovim prostorima još ne bave vitalnim temama. Izgleda da kod nas društvene prilike još nisu takve da to mogu da omoguće. Sudbina filma „Poslednji Žilnik“ pokazuje da mi još živimo totalitarni režim koji sada ima drugo lice, jer su druge prilike i drugi ljudi. Poruka tog filma je bila da živimo u uslovima koji nisu demokratski. Taj film je u Sloveniji cenzurisala desna vlada, leva vlada, kao i Društvo slovenačkih reditelja. Kada vam to napravi vlast, onda možete da shvatite taj cenzorski odnos, iako je on pogrešan. A kada to napravi civilno društvo, kakvo je Društvo reditelja, onda čovek počne da se pita gde se mi to nalazimo, kakve su vrednosti kojima se bavimo i koje živimo. Taj film je prikazao samo jedan nezavisni mariborski festival, a nisu ga primili ni na jedan festival u Hrvatskoj i Srbiji.

Šta Vam to govori o našem odnosu prema prošlosti?

- Dok sam radio film, posmatrajući i slušajući ljude i sebe, shvatio sam da je ono što znamo o prošlosti dosta veštački upakovano. Shvatio sam i da je ono što se zaista desilo drugačije od onoga što većina poznaje. Prošlost koja nam se tada interpretirala bila je tendenciozno predstavljena. Ali, to se nastavlja i danas. Iz nekog razloga ljudi opet ne žele da otkriju ili pokažu prošlost. Radeći na tom filmu shvatio sam da je istorija vrlo manipulativna i da svi veruju u tu njenu iskrivljenu sliku.

Jeste li iznenađeni što je „Poslednji Žilnik“ bez ikakvih problema prikazan u Crnoj Gori?

- Nisam iznenađen, jer sam i prošle godine sarađivao sa UnderhillFestom. Kada su mi predložili da napravimo mali ciklus mojih filmova, shvatio sam da je prikazivanje u Crnoj Gori veoma bitno, jer je projekcija u Podgorici zapravo prvo inostrano prikazivanje tog filma.

Zbog cenzorskog odnosa Društva slovenačkih reditelja istupili ste iz te organizacije. Kakav je izazov danas biti sam, poseban i dosljedan u svojim istinama?

- To je uvek izazov. Nikad nisam želeo da o tome razmišljam na patetičan način, u smislu da je to herojski akt ili neko mučeništvo. Ipak, pokazuje se da na ovim prostorima to može da bude tako. Svi idoli moje umentičke edukacije nekako su bili takvi. Išli su svojim putem i nisu se obazirali na retrogradna mišljenja i zabrane. Kada sam to počeo da primenjujem na sebe, pokazalo se da je to izuzetno težak put. Shvatio sam to kao priliku da učim o svemu tome, da se pitam da li je taj samostalan umetnički put nešto što je univerzalno ili je to samo deo našeg podneblja. A možda je potreba da budeš svoj neka misija koja je vrlo dostupna i veći zadatak nego sama umetnost. Jer ostati dosljedan sebi znači da ne ulaziš u kompromise koji ruše tvoj autorski integritet ili istine o tebi i umetnosti.

Vaše kolege iz Društva slovenačkih reditelja savjetovale su Vam da se zbog tvrdoglavosti ne zatvarate u „zlatni kavez“. Pa kako pjeva ptica u „zlatnom kavezu“?

- U „zlatni kavez“, prema mišljenju mojih kolega, ulaze oni koji zahtevaju individualna prava. Ili oni koji kritikuju. To je kavez, priznajem, tamnica u kojoj me drže korumpirani nacionalisti. Oni su verovatno mislili da je to neka dobrobit, jer ako imaš sve što ti treba zašto bi uopšte izlazio iz „zlatnog kaveza“ i pevao o slobodi?! Pitam se samo zašto je taj kavez zlatan kad sam nezaposlena osoba, nemam ni osnovno zdravstveno osiguranje i životarim od danas do sutra.

Dokumentarac bi više trebalo da počiva na istini, nego na ljepoti filmskog jezika, ali relativno je malo takvih filmova i reditelja. Ako ne idu za istinom, kuda onda idu savremeni dokumentaristi?

- To insistiranje na filmskom jeziku je dekadentan odnos i pokazuje da se mi bavimo više formom nego onim što je suštinski važno. Suočenje sa stvarnošću je uvek težak posao i zato je mnogima umetnost uopšte, pa i umetnost dokumentarnog filma, komforno i isplativo bežanje od te stvarnosti. Takvi umetnici nude utočišta pred stvarnošću i neku vrstu veštačkog raja, a stvarnost prepuštaju stručnjacima ili odgovornima, tj. političarima. Ako autor ne misli da govori istinu i ako joj nije posvećen, već insistira na formalnom obraćanju, onda on samo pokazuje umetničku nezrelost. A to nam opet govori da smo i kao društvo nezreli.

Na svom blogu napisali ste: „Postati nacionalista je milostno spasenje koje opravdava postojanje na Balkanu“. Zar je to jedina suština koju većina na ovim prostorima održava svih ovih godina?

- Izgleda da je tako. To je moj tužni zaključak, jer izgleda da je to ključ koji je ponuđen i običnom čoveku, umetniku, ljudima koji se bave drugim stvarima... Nacionalizam je, nažalost, postao ideologija koja jedina može da omogući dostojan život. Paradoksalno je da je to sasvim suprotno od jednog trenda koji je svetski i globalan, u kojem granice padaju, ljudi su kulturno pomešani, društva su hibridna... Svi govore da nacija postaje potpuno nebitna u širem istorijskom kontekstu, a u našem regionu ispada da živimo u nekom svom ćorsokaku, mimo svih vetrova. Taj kolosek je sporedan, a on postaje naša sudbina. Balkan nije toliko svetu bitan, jer mi nemamo vitalne vrednosti koje možemo da ponudimo, pa je to idealan prostor da ostanemo da tavorimo u našem nacionalnom samozadovoljstvu. Dakle, ostavljeni smo na milost i nemilost svojim vladarima, jajarama i probisvetima. Tragedija je što se već duže vreme uznosimo banalnostima i na osnovu njih određujemo sopstvene sudbine.

Dugo godina pišete i haiku poeziju. Smatra se da je osnova haikua „haiku trenutak“, tj. pjesnikov doživljaj određenog događaja, iz koga je on potpuno isključen, pojavljuje se kao posmatrač, a ne kao učesnik. Ima li sličnosti i sa dokumentarnom strukturom filma?

- To što ste citirali je samo jedan pogled na haiku. Na zapadu je predstavljen kao takav. U savremenom svetu nam više nije potreban tumač za „udaljene“ kulture. Danas se mi sa Japancima mešamo, kontakt sa njihovom kulturom je direktan. Definicija koju ste kazali u suštini ima nešto sa dokumentarnim filmom. Haiku se pokazuje kao umetnost koja poštuje stvarnost više nego fantaziju, odnosno želi da se igra sa stvarnošću i pokaže da je fantastično već deo stvarnosti. U opusu ruskih autora, od Leva Šestakova, Ajzenštajna, pa do Tarkovskog, teoretski modeli koji se pojavljuju u haiku poeziji su korišćeni u tumačenju filma. Dakle, veza između haikua i filma je na neki način bitna, zato što je haiku po karakteru vizuelan i koristi tehnike koje imaju veze sa filmskom montažom.

Gdje je u svemu tome Vaše poznavanje medicine, budući da ste završili medicinski fakultet?

- Medicina je u mom životu bitna zato što je u meni formirala humanistički odnos prema stvarnosti. Preko medicine sam shvatio da je čovek centar svega što me interesuje. Sedam godina sam radio kao lekar i nekako sam se navikao da mi je bitno to što mi kaže čovek. Da ga čujem kako mi se žali i šta ga boli. To isto morate i kada radite sa ljudima na dokumentarnom filmu, tako da je iskustvo iz medicine direktno uključeno i u rad na filmu.

Sa margine do nacionalnog priznanja

Dimitar Anakiev je rođen 1960. u Beogradu, a Medicinski fakultet završio je u Nišu. U Sloveniju ga je odvelo služenje vojnog roka i tamo živi od 1987. Filmom je počeo da se bavi 2002. jer se nakon osamostaljenja Slovenije našao među 25.000 potajno izbrisanih „južnjaka“ - postao je žrtva administrativnog etničkog čišćenja. Pošto je bio prinuđen da cijelu deceniju živi bez dokumenata, kupio je video-kameru i pokušao da učini vidljivim život ljudi sa slovenačke margine. Za prvi film dobio je slovenačku nacionalnu filmsku nagradu „Vesna“ i odlučio je da nastavi karijeru profesionalnog filmadžije u svojoj produkcijskoj kući: FDA Production. Snimio je 12 filmova za koje je dobio četiri nagrade. Izdvajaju se „Amigo“, „Happy new year 2005!“, „Ti si jedini gazda ove kuće“ , „Srpski ekseri“,„Poslednji Žilnik“ itd. Filmovi su mu prikazivani na brojnim festivalima u Evropi i Africi. Prošle godine je bio član žirija prvog UnderhillFesta. Autor je i petnaestak zbirki pjesama i dobitnik brojnih nagrada za poeziju, a osnivač je i prvi urednik niških Haiku novina.

Našim autorima još je zgodno da budu zavisni

Zanimljivo je da ste svoj filmski opus definisali sintagmom „kinematografija otpora“. Da li su individualni stav i sloboda dvije ključne karakteristike Vašeg filmskog jezika?

- Da. Zbog toga sam pominjao misiju, jer ove teme kojima se bavim jesu nešto što određuje moje stvaralaštvo. Otkrio sam da taj termin „kinematografija otpora“ postoji i u svetu, pa tako u Njujorku imate čak i bioskop koji se zove „Resistance Cinema“. Na njihovom sajtu se navodi da puštaju filmove hrabrih autora koji se bave društvenom stvarnošću. Kada sam video da to nije neki moj pronalazak i da se to u nekim zemljama ceni, shvatio sam da bi to mogla da bude baza za autentičan odnos prema umetnosti i državi. Pronašao sam i jednu francusku rediteljku, koja tu sintagmu koristi i za svoje stvaralaštvo. Dakle, to u svetu živi, ali kod nas taj stav prema životu još nije postao popularan. Našim autorima još je zgodno da budu zavisni.

Razgovarao:Jovan Nikitović

-------------

lp, boro

http://budan.blog.hr/