ETIČKA PITANJA KAO PITANJA PRAGA

 

Medicinska aktivnost ima uvek za cilj da bude dobra ili da donosi dobro, odnosno etička je. Činjenica da se javne rasprave održavaju ili se od etičke komisije traži savet samo kada lekar jasno stoji na pragu između života i smrt ili kada praktične intervencije mogu biti viđene kao karmičko nametanje drugoj osobi, pojašnjava dve stvari. Da u ovoj oblasti, sa jedne strane, prag svesti počinje da se komeša i pojedinac oseća svoju nemoć da dovoljno orijentiše sebe samog; sa druge strane ono što je takođe pokazano je, koliko često u medicinskoj ili tereapeutskoj svakodnevnoj praksi odluke su donešene čisto jer je potrebno ponašati se u skladu sa prihvaćenom terapeutskom šemom ili zato što ostale kolege rade nešto na određen način.  Granica praga se ovde ne vidi sa jednakom jasnoćom kao što bi to bilo u slučaju nečeg što je u dokazanoj zavetrini. Pitanje se ne postavlja u svesti: Da li zaista znam šta činim? Zanimljivo je videti kako ovaj pogled počinje da se javlja u etičkoj literaturi – prvenstveno u medicinskoj etici – da ne može postojati ikakva kolektivna odnosno sveobuhvatna etička norma društva. Naprotiv, postoji samo pojedinačna odluka, koja može biti potpomognuta savetom ali na kraju mora biti uzeta u razmatranje kao samostalna od strane osobe koja je uzima u obzir – ili u krajnjoj meri, prema sopstvenim željama ukoliko nisu više u poziciji da donose odluke. [19] Osvrćući se na svetske diskusije o etičkim pitanjima u medicini, očigledno je da iza ovih etičkih pitanja nesvesno iskustvo praga se komeša. Teži svesti radeći na ovima. Pitanje je jedino da li smo sposobni, u razgovoru sa našim savremenicima, da dovedemo do buđenja i misli od pomoći koje potiču iz Antroposofije. Iznad svega, da li je moguće uneti znanje o karmi i reinkarnaciji u razgovor na takav način da etička pitanja mogu naći povezanost sa činjenicama o karmi i kroz ovo do svesnog iskustva o pitanjima o sudbini?  [20] Da li uspevamo da dostignemo stvarno razumevanje situacije osobe koja je u pitanju? Šta je donacija organa? Koje je bolno stanje konfuznosti u starijem dobu? Šta se događa pri prekidu trudnoće? Ovde leže važna pitanja antroposofskog iskustva na kojima je potrebno raditi.

 

Pitanja o transplantaciji organa

 

Stav Antroposofije o transplantaciji organa se često traži i leži u prirodi Antroposofije da se može odgovoriti jedino tako što će se reći: Antroposofija može stimulisati misli i odluke pojedinca. Nije njena svrha da stvara sveobuhvatne osude o ovome ili onome. Na primer, iskusio sam jaku, jedanaestogodišnju devojčicu koja nudi svoj zdrav bubreg svojoj oboleloj jednojajčanoj bliznakinji koja bi preživela jedino par nedelja bez donacije organa jer je bolovala od ozbiljne, progresivne cistične bolesti bubrega. Sa druge strane, neki ljudi odbijaju donaciju organa i svesno idu u susret sopstvenoj smrti. Svaka situacija mora biti posmatrana pojedinačno i odluka biti donešena, što je više moguće, od strane onoga ko pati.

 

Šta se dešava sa doniranim organima? Zar nisu ostaci eterske aktivnosti davaoca prenete u primaoca? U transfuziji krvi, očigledno je koliko se brzo donirana krv preradi od strane organizma i kada se ovo završava – nakon šest do deset nedelja.

 

Kod ostalih organa, zna se da biološka aktivnost donorskog proteina uobičajeno se može dokazati doživotno. Međutim, ovde ne moramo da imamo posla sa kontinuiranim delovanjima eterskog tela. “Delovi“ ne dozvoljavaju da budu odsečeni od eterskog. Radi se zapravo o fizički stranom telu protiv koga organizam brani samog sebe ili koji širokogrudno prihvata. Rudolf Štajner za ovo kaže da ljudska supstanca može delovati jedino na fizičko telo drugog ljudskog bića [21] Ovo se može pojasniti na primeru bubrežne transplantacije.

 

Mali, bledi, organ donora koji ispražnjen od krvi i ispran jedino Ringerovim rastvorom i ohladjen na četiri stepena Celzjusa se povezuje na cirkulaciju primaoca. U sekundi, organ se puni krvlju postaje uvećan i kroz par sekundi izlučuje urin. Činjenica da astralno telo ne može tako brzo da se umeša je pokazano dnevnim izlučivanjem urina u prvi mah, dvadeset litara urina jer još uvek nije koncentrovan. Za nekoliko dana zapremina urina se smanjuje do postizanja potpunog  kapaciteta koncentracije i tada, samo litra do dve se izlučuju na dan, kao kod zdravih. Preuzimanje novog organa od strane primaočevog eterskog tela je pokazano na primer, kao transformacija u morfologiji pola jedra bubrežnih ćelija u slučaju kad je bio dostupan jedino donor suprotnog pola. Nakon samo četrnaest dana može se uočiti kako pol nukleusa oko krvnog suda u transplantiranom bubregu je postao kao kod primaoca. Za šest do osam nedelja ceo bubreg je bio transformisan i ćelije suprotnog pola (npr kada je muški bubreg transplantiran u ženski organizam) ne mogu se više demonstrirati. Ono što ostaje kao problem za primaoca je fizičko telo donora, koje ne može biti u potpunosti transformisano od strane primaoca. Etersko telo, astralno telo i Ja mogu koristiti organ kao instrument. Na primer, etersko telo može pripremiti urin, astralno telo može koncentrovati urin i Ja integriše organ u metabolizam celog organizma na način koji bi  se očekivao od zdravog bubrega: npr igrajući ulogu u hematopoezi, regulacija acido-bazne ravnoteže i krvnog pritiska. Donirani organ može ponovo oboleti od istih bolesti zbog kojih je bila potrebna transplantacija.

 

U suštini, postavlja se pitanje: Zašto danas toliko ljudi želi da  svoje organe učine dostupnim nakon smrti, ako mogu biti iskorišćeni od strane primaoca? Šta se karmički ovde događa? I ako je organ slobodno doniran zašto ne bi primalac uzeo zahvalnu prednost ovoga čak i ako postoje poteškoće sa stranim proteinima koje treba uzeti u obzir? Na Crans-Montana kongresu o transplantacionoj medicini je euforično izjavljeno: „Treći dan skupa je u potpunosti bio posvećen opuštanju kao i skijanju i takmičenju u kerlingu (...) pogled na primaoce koji su bili u stanju da učestvuju u skijaškim trkama bez anonimne donacije organa doduše, ovaj uzbudljiv trenutak se nikada ne bi odigrao – bio je dirljiv koliko i entuziastičan:

 

Hvalospev transplantaciji je postao Oda Radosti!“

 

Pitanja kao što su ona o živim donorima su takođe diskutovana na Kongresu: „U skorašnjim vremenima, zbog delimične transplantacije jetre, o živoj donaciji je diskutovano i sprovodila se u pojedinačnim slučajevima“. Ovde, veliki pokret je u procesu stvarajući nova pitanja o sudbini, ona kojima je potrebno naše učestvovanje i istraživanje. Takođe postoji dirljiv opis novinara koji je entuziastičan po pitanju transplantacione medicine i koji je konfrontiran ovim pitanjima kroz smrt svoje supruge. On piše: „Donacija organa je takođe pitanje poverenja. I onima koji su ostali, ovo poverenje može biti dato samo od strane lekara. Jedino zajedno možemo zaista postići mogućnost da se misao o spašavanju života organima može sprovesti. (...) Jer verujem da bilo ko ko je danas protiv transplantacije organa omalovažava život – ne štiti ga. Ko god protestuje protiv transplantacije organa na moralnim, etničkim ili religijskim osnovama stavlja sebe moralno u divljinu, jer ne prepoznaje ljubav ka svom bližnjem. I upravo: pošto je moja supruga, Chantal Noelle Glogger preminula od šloga rano ujutro 2. maja na Ciriškoj železničkoj stanici i ja sam dao dozvolu da organi moje supruge budu dostupni za transplantaciju, imam sumnje u sistem transplantacije organa. Sumnjam u način na koji se švajcarski lekari ophode prema preminulima i onima koji su ostali.“

 

Sledi detaljan opis događaja koji su se dogodili između ponavljane potvrde kliničke smrti (uporediti ovo sa moždanom smrću) njegove supruge i njenog transporta u transplantacioni centar. Ono što mu nedostaje ovde i u čemu izaziva lekare je svest o dostojanstvu smrti i stvarnosti ljudskih veza takođe u smrti.

 

“Zahvaljujući organima moje supruge, četvoro ljudi danas može bolje živeti – (…) Kao što sam rekao: nastaviću da se borim za transplantaciju organa mojim novinarskim alatom. Ali sam prestravljen nehumanim, omalovažavajućim načinom na koji su donori organa i njihova rodbina gurnuti sa strane.” [22], [A]

 

Ovakvi primeri pojašnjavaju kako nisu samo pitanja o znanju o ljudskom biću ta o kojima treba diskutovati koja su postavljena na razdvojen način u svakom organu već, iznad svega, ovo su nova pitanja o sudbini i nova pitanja o tome kako se ponašati prema umirućima i prema smrti. Međutim, centralno etičko pitanje se uvek postavlja: da li zaista znamo šta radimo?

 

U odnosu na pitanje šta je zaista transplantacija organa, dobio sam veliku pomoć čitajući tekst sa predavanja “Iskustva ljudske duše tokom spavanja i nakon smrti u duhovnom svetu” koje je održano u Londonu 19.11.22. [23] Ovde, Rudolf Štajner opisuje dramatičnu promenu iz duhovg sveta u pripremi zemaljskog tela.

“Još iz drevnih vremena zemaljske evolucije, bilo je kao što sam to danas opisao. Ljudsko biće priprema duhovno seme sopstvenog fizičkog tela, koje preuzima kada zakorači u svoj nov život na zemlji. Sada, međutim, pošto je Hrist-Mihael-vođstvo započelo, ljudi će biti u stanju u sve većem obimu da donose druge važne odluke pre nego što se spuste na Zemlju. (…) Sa povećanim širenjem duhovnog znanja na Zemlji i sa ljudskim rastućim iskustvom unutar samog sebe o univerzalnoj ljudskoj ljubavi, sledeće mogućnosti će se izdignuti za čovečanstvo u nadolazećem vremenu. Kada bude bio u trenutku spuštanja u nov zemaljski život, čovek će biti u stanju da kaže sebi: “Ovo je telo koje sam pripremao; ipak, šaljući ga dole na zemlju i primajući moju karmu u etersko telo koje sam privukao od kosmosa, vidim kako je sa ovom karmom. Kroz nešto što sam učinio u prošlim životima vidim da je snažno povređeno drugo ljudsko biće.” Jer uvek smo u opasnosti da povredimo druge kroz stvari koje činimo. Svetlost osude na ono što smo uradili drugom čoveku će biti posebno živa u ovom trenutku dok još uvek živimo samo u našem eterkom telu, dok još nismo obukli fizičko. Ovde takođe u budućem vremenu svetlost Mihaela će biti na delu, i ljubav Hristova. I biće nam omogućeno da sprovedemo promenu u svojoj odluci – da damo drugom čoveku telo koje smo pripremali, dok ćemo mi sami preuzeti telo koje je on pripremio, koje smo povredili.

 

Takva je moćna promena, koja će se odigrati od sada pa nadalje u duhovnom životu čoveka. Biće moguće za nas iz sopstvene odluke da uđemo u telo pripremljeno prethodno od strane druge ljudske duše kojoj smo jednom prethodno naneli štetu; njemu će sa druge strane biti omogućeno da uđe u telo koje smo mi pripremili. Ono što smo u stanju da postignemo na Zemlji će dovesti do karmičke kompenzacije na prilično drugačiji način nego do tada. Mi ljudska bića ćemo biti u stanju da čak razmenjujemo naša fizička tela.  Uistinu, Zemlja nikada ne bi mogla da dostigne svoj cilj da se ovo nije dogodilo; čovečanstvo nikada ne bi poraslo u jedinstvenu celinu. U pripremi za buduća planetarna otelotvorenja na Zemlji, moraće doći vreme u zemaljskoj evoluciji kada će biti nemoguće za individuu da uživa u stvarima na Zemlji na račun drugog. Kao što na biljci jedan list ili latica oseća da je deo celine i deli – slikovito rečeno – u dobru i u zlu celu biljku tako mora doći budućnost za planetu Zemlju kada jedno ljudsko biće neće želeti da uživa u sreći po ceni celine, već će se čovek osećati kao deo čovečanstva. I to će biti prava duhovna suprotnost ovoga kada ćemo učiti da pripremamo fizičko telo čak jedan za drugoga.” [24]

 

Ono što Rudolf Štajner opisuje kao činjenicu sa početkom u Mihaelovo doba u duhovnom svetu – zar nema svoj materijalni lik u praksi donacije krvi i organa u našem veku? U susret ovim pitanjima, što više znanje o pragu ka duhovnom svetu ulazi u ljudsko biće, lakše će biti za njih da odgovore sebi na granično pitanje o ovoj prirodi. Donacija organa tada neće biti zahtevana iz straha od smrti, već možda samo zato što se ipak želi postići nešto poprilično bitno na zemlji, zarad čega je spreman da primi donaciju organa i sve povezane medicinske probleme. Naravno, postoje prilično različite karmičke posledice koje proističu iz ovakvih odluka, onima koji u sličnoj situaciji vide kao svoju karmu da nisu u stanju da urade išta više na Zemlji i zato ne žele da preuzmu dalje takvu fizičku pomoć. Ovako shvaćena etička pitanja ne vode do ispravnog ili neispravnog, ili/ili; daleko više, vode osobu ka svesnom uzimanju njene sudbine u sopstvene ruke i njenom formiranju. Pitanja etike su pitanja sudbine.

Fusnota:

A.   U Britaniji srećni smo da u većini transplantacionih centara savetovanje rodbine je deo celokupnog procesa.

 

 

Tekst prevela Dr. Jelena Rabijac, Vršac, 2016