Šta možemo naučiti od Pupina

Verovali ili ne, tesno je od posetilaca na izložbi o Mihajlu Pupinu, u Istorijskom muzeju Srbije

(Фотодоклументација „Политике”)

Živimo u društvu u kojem se često susrećemo s neznanjem, bahatošću i nekim iskrivljenim vrednostima, i zato držim da je događaj kojem sam nedavno prisustvovao za rubriku Verovali ili ne. Verovali ili ne, u subotu, 6. februara, u Istorijskom muzeju Srbije, na izložbi o Mihajlu Pupinu, u dva termina, u 13 i u 15 časova, bilo je tesno i za najmanje dete koje je sa svojim roditeljima došlo da nauči nešto o našem velikom naučniku. Hol muzeja bio je prepun, a saznao sam da je tako uvek kad autorka izložbe Aleksandra Ninković Tašić vodi posetioce kroz postavku. Posetioci od 7 do 97 godina su skoro dva sata pažljivo slušali Aleksandru, koja je nadahnuto, poučno i emotivno govorila o Pupinu i njegovom životu. Zašto ovo treba javno zabeležiti? Nauka i kultura danas su gotovo potpuno marginalizovane. Težimo da sa što manje truda i znanja budemo „uspešni”, svesno postajemo šrafovi u sistemu, a da sami duhovno i kulturno ne napredujemo i ne mislimo svojom glavom.

Upravo na ovoj izložbi, koja na prvi pogled može biti interesantna samo fizičarima, putujući kroz vreme u kojem je živeo Mihajlo Pupin, posetilac preispituje sebe i svoje životne ciljeve i vrednosti, što samo potvrđuje kvalitet postavke. Malo ljudi zna da danas ne bi bilo razvoja modernih telekomunikacija, mobilnih telefona, radara, sonara, savremenog rendgena, da nije bilo Pupina. Jedan krater na Mesecu nosi njegovo ime. Pupin je osnivač američke agencije NASA. Zahvaljujući njemu, prva strana zastava koja se vijorila na Beloj kući bila je srpska trobojka 1918. godine. Još se samo jednom to dogodilo – dve godine kasnije, kad je ta čast ukazana Francuskoj. Još manjem broju Srba poznato je da Vršac, Zrenjanin i Kikinda ne bi bili u sastavu Srbije da Pupin nije lično poznavao Vudra Vilsona i urgirao da se Banat ne preda Rumuniji; ili da je Pupin bio u prvih pet najbogatijih Amerikanaca na američkoj listi bogatih, ali da je nesebično sve davao Srbiji i Srbima na svim meridijanima. A sve je to uradio čovek rođen u prostranstvu banatskih njiva, od nepismenih roditelja, samo zato što je maštao, gledao u zvezde, imao viziju i, pre svega, volju.

Tek sada sagledavam koliko naš obrazovni sistem ima rupa jer na časovima fizike o Pupinu, ali i o Tesli i Milankoviću, gotovo ništa nismo učili, a samo drugačijim didaktičkim pristupom, mnogi mališani bi u njima videli uzore! Pa i kod mene, koji kao đak nisam imao strpljenja da vežbam zadatke, posle ove izložbe probudila se želja da obnovim barem osnovne formule i znanja iz fizike!

Pomenuo sam volju, ali tome treba dodati i veru. Pupin je u Ameriku poneo duboku istinsku veru i svetosavske ideale i to su bili njegovi životni putokazi. Danas, kada mnogo lakše možemo da širimo kulturu i u svetu predstavljamo svoju zemlju, mi kao da se sebe stidimo, a Pupin je ceo život na svim univerzitetima i akademijama na kojima je radio pominjao srpski narod. Usred Prvog svetskog rata podigao je kredit kojim je pomagao budžetu Srbije, uz komentar: ako Srbija propadne, propašću i ja. Urgirao je da se Srbiji šalje pomoć i sam je poslao američke studente sa Univerziteta Kolumbija da u Srbiji kao bolničari 1915. pomažu u najgorim danima epidemije tifusa. Nesebično je pomagao Beogradski univerzitet i škole širom novoformirane Kraljevine SHS.

Kako su se Srbija i srpski narod odužili ovom našem geniju? Tako što posle Drugog svetskog rata niko nije našao za shodno da otkupi njegovu kuću, pa su svi njegovi lični predmeti izgubljeni. Srbija nema muzej Mihajla Pupina, njegova rodna kuća postoji u Idvoru i uređena je za posetioce, ali je izložba zapravo prikaz života Srba u Banatu, a ne veliki muzej koji Pupin zaslužuje. Veliki naučnik je tek nedavno dobio bulevar na Novom Beogradu, i to samo zato što je došlo do smene ideologija. U školama, već sam pomenuo, malo smo učili o njemu, zapravo od njega. Generacije predstavnika naših političkih elita nisu razumele da se nacionalni ciljevi ostvaruju znanjem i dobrim vezama, koje se, opet, grade na međusobnom poverenju i interesima. Pupin je upravo to imao u vidu i nesebično je to koristio za dobrobit srpskog naroda, ne tražeći ništa zauzvrat. Pitanja u vezi s tim gde smo sada kao država i kao pojedinci sama se nameću posle ove izložbe. Gde su nam danas ljudi poput Pupina?

Master istoričar