PREDAVANJA O LJUDSKOM SRCU

 

Tri predavanja održana 1950. godine u Kaliforniji/SAD

– Erenfrid Pfajfer (Ehrenfried Pfeiffer)

 

 

I predavanje

17. decembar 1950.

 

Prošlog puta sam govorio o našem radu sa kompostom u Kaliforniji. Danas bih želeo da se vratim na jednu više antroposofsku temu, ali kako stalno moramo da prekidamo to neće biti ciklus kao prethodnih zima. Međutim, predavanja će ipak biti povezana.

 

Pre nekoliko godina sam ovde na farmi održao predavanja u vezi sa čovekovim nervnim sistemom. Nastojao sam da izgradim most između fizičkih organa i duhovnih snaga. Nameravao sam da nastavim i govorim o ritmičkom i metaboličkom sistemu, ali pojavile su se teškoće. Ukoliko čovek proučava metabolizam – izmenu materija – to je komplikovana tema koja zahteva znanje na polju fiziološke hemije. Vrlo je moguće da se pojave nesporazumi ukoliko slušaoci ne poseduju predznanje o tome. Takođe, ovakvo proučavanje ritmičkog sistema zahteva duboki uvid u fizičko funkcionisanje.

 

Ljudsko srce i krv su jedna od najobuhvatnijih tema. Dr Štajner je govorio o eterizaciji krvi koja se odigrava u ljudskom srcu, tj. o preobražavanju materije u eterske snage. Mi danas možemo da citiramo dr Štajnera, ali bismo isto tako želeli da razumemo zašto i kako je on bio u mogućnosti da govori o takvim stvarima. Danas fiziologija ima vrlo ograničeno znanje o ulozi srca. Međutim, pored antroposofije i druge okultne grupe poznaju tajnu srca, ali ne žele da drugi o njima saznaju. Stoga ovo shvatamo kao određeni izazov. Takođe, u Duhovnom vođstvu čovečanstva dr Štajner iznosi potrebu za naukom koja će moći da posmatra delovanja Hrista u prirodi. To je, ipak, nešto za daleku budućnost. Kao antroposofski naučnik želeo sam da proučavam srce kao organ gde se izgrađuje most između čovekovog fizičkog tela i njegovog duhovnog bića.

 

Pre šesnaest godina upoznao sam izvesnog tada vodećeg okultistu (koji nije poznat javnosti) i koji nije bio u antroposofiji već se bavio ne crnom već više sivom magijom, mada bližoj tamnim nego svetlim snagama. On je po zanimanju bio lekar i ispričao mi je priču o smrti dr Štajnera – prema svom istraživanju i istraživanju svojih saradnika – koju je on video kao posledicu činjenice da je dr Štajner želeo mnogo više javno da govori o duhovnoj ulozi ljudskog srca, ali da drugi okultisti tada nisu želeli da podele to znanje. Stoga su delovali na Rudolfa Štajnera silama jačim od njegovih odbrambenih snaga i on se zato razboleo.

 

To o čemu je Štajner želeo da govori bila je „peta srčana komora”. Cela ideja je u tome da u naše vreme dolazi do određenih promena u ljudskom srcu koje će postepeno obrazovati petu komoru. Ta peta komora biće novi čovekov organ koji će mu omogućiti da se drugačije nego što je to sada moguće kontrolišu životne snage.

 

Poznato je da u krvi postoji neka vrsta endokrinog delovanja. Pronađeni su tragovi neke vrste „suprarenalina”, kao adrenalina, koji ukazuje na to da srce funkcioniše kao neka vrsta žlezde. Rudolf Štajner je želeo da govori više o eterizaciji i srcu kao organu sa dvojakom ulogom, podjednako fizičkom i duhovnom. Srce nije pumpa već organ u kome se stvara eterski prostor tako da je krv više usisana nego upumpana u srce. On je, takođe, rekao da je važno promeniti naučno shvatanje koje se sastoji od ideje da je srce pumpa na nešto drugo. Ipak, nije od pomoći samo citirati Štajnera, već treba pronaći ključ problema.

 

Ja ću ovim predavanjima pokušati da njemu napravim postepen pristup. Počeću od njegovih reči radnicima prilikom izgradnje Geteanuma u predavanju od 6. juna 1923. godine. Govoreći o cirkulaciji krvi i kretanju srca, on je rekao da nije kod svakoga srce na istom mestu. Rekao je da je kod igrača pomalo pomereno sa leve u desnu stranu i kada se tako nešto dogodi to čini čoveka unutarnje prijemčivijim za uticaje sredine. Takođe je rekao da kod savremenog čoveka postoji tolika poremećenost cirkulacije krvi da je danas čovek u stanju da gleda filmove, a da se ne onesvesti, kao što bi stari Grci trenutno pali u nesvest u bioskopima zbog uznemiravajućih uticaja na cirkulaciju.

 

Činjenica da vodimo pogrešan socijalni život danas je u tesnoj vezi sa pogrešnom predstavom srca kao pumpe. Zdrav socijalni život se može razviti samo ako se stara predstava srca kao pumpe zameni pravilnom. Prema tome, ovo je nešto što bi trebalo da zainteresuje proučavaoce socijalnih problema. Rudolf Štajner je, takođe, rekao da će pravo znanje o ovome dovesti do toga da će moći da se naprave mašine koje će biti u skladu i harmoniji sa čovekom, a ne kao danas razarajuće. Rekao je još da samo onda kada ljudi budu znali da je nevidljivo u čoveku ono što pokreće srce, tek će se tada steći uslovi za izgradnju odgovarajućih mašina i da tek tada može doći do društvenog preporoda.

 

U prirodi postoje tri principa: princip forme, princip materije, one koja gradi oblik, i boje. Možemo opisati bilo koji predmet posmatrajući njegovu formu i boju. To je istina ukoliko samo posmatramo spoljni predmet. Međutim, postoje i apstraktne geometrijske misaone forme koje ne možemo naći u prirodi, jer u njoj uvek vlada zajednica materije i misaone forme.

 

U prirodi vidimo dva principa stvaralačkog bića. U formi vidimo Božju misao, a kako su forme uvek u neprekidnom procesu promene i razvijanja, to je ujedno slika i stvaralačke misli. U materiji počinjemo da otkrivamo drugu oblast stvaranja, zato što je materija područje koje je proizašlo (pomoću Trona) iz duhovne supstance Tvorca. Prema tome, svaka supstanca je duhovna supstanca Tvorca. Sam Tvorac nije materija već sila koja deluje u materiji tj. volja. U svakoj supstanci pronalazimo emanaciju volje samog Tvorca.

 

To su duboka pitanja koja zanemarujemo. Da bismo im pristupili zahteva jedno stanje obožavanja, početak shvatanja svetosti problema kojem hoćemo da pristupimo. Ukoliko imamo ovakav stav moći ćemo da otkrijemo volju Tvorca u materiji i misao Tvorca u oblikovanju materije. Jedino ako smo u stanju da se približimo ovoj svetinji moći ćemo da prevaziđemo materiju i da počnemo da je preobražavamo. Onda ćemo razumeti da unoseći materiju, u smislu udisanja i ishrane, prelazimo u najsvetiju oblast koju ljudsko biće može da opaža.

 

Forma i materija su u prirodi dovedene u vezu procesom rasta. Forma se popunjava materijom putem ishrane, metabolizmom. Tako nastaje treći entitet koji prouzrokuje kretanje i promenu ma­te­rije u formu. To je princip kretanja u njegovom najširem značenju. On živi u pozadini gde god po­s­toji rast i razvoj, a to je kosmičko kretanje. Ovo kosmičko kretanje živi u svakom telu i orga­nizmu, životinja i čoveka. To kretanje je treća Božija sila u koju imamo uvid kada posmatramo šta je iza metabolizma i cirkulacije. Ukoliko posmatramo duh vidimo to kretanje kao nešto ugrađeno u osećanja Tvorca ili još pre srce Tvorca, iz koga dolazi svako osećanje koje postoji.

 

U ljudskoj formi koja je „slika Božija” pronalazimo misao Tvorca, harmonično srce Tvorca i proisteklu materiju samog Tvorca. Gete je govorio da ukoliko naše oko nije od prirode Sunca ne bi moglo da prepozna Sunce, a da mi nismo Božije prirode ne bismo mogli da prepoznamo Boga. U našoj misli je mogućnost da primimo Božju misao u našim organima. U razmeni materija, metabolizmu, mi učestvujemo u volji Tvorca. U procesu cirkulacije od samog Tvorca mi primamo u sebe nešto od njegove harmoničnosti koju je on u nas ugradio. Sve to je dato čoveku na korišćenje. Niko nije pod uticajem Tvorca, što podrazumeva odgovornost koju ćemo upotrebiti ili zloupotrebiti. Činjenica je da svi činimo i jedno i drugo.

 

Sada da pređemo na problem srca. Fiziološki to je izuzetan telesni organ, anatomski to je sistem mišića. Mi posedujemo mišiće u našim rukama, nogama itd. To su vlaknasta tkiva koja nose našu strukturu, jer možemo da zahvalimo mišićima što drži naš skelet. Srce je, takođe, sistem mišića i kao takvo je vezano za astralno telo. Međutim, srce je drugačiji mišić utoliko što su njegova vlakna položena drugačije i takođe to je šupalj mišić. Mislim da je ono jedini šupalj mišić u telu. Činjenica da je to šuplja sfera dovodi do unutarnjih kretanja s obzirom da unutra postoji praznina.

 

Sada bih podsetio na Štajnerove vežbe za učenje imaginacije: stvorite predstavu sfere, preobrazite je do centralne tačke i iz tog centra ponovo ka sferi. Možete misliti o koncentričnim krugovima koji se smanjuju sve do tačke i opet povećavaju. Kasnije možete probati da tu sliku primenite na spoljni kosmos gde će se sve smanjivati do Zemlje, a od nje u centar sfere i tačku koja će biti vaše srce kao središte sfere. Ovo mora da se doživi jer samo razmišljati o tome nije dovoljno. Ukoliko ovo doživite, onda se ponovo proširite, a ono što se širi nije ogroman kosmos, već vi sami. Onda ako ste tada objektivni i dovoljno jaki, shvatićete da vidite sebe na pragu Duhovnog sveta i ukoliko vam Čuvar praga dozvoli da ga pređete videćete koliko ste majušni. Ta nova sfera koja se širi je nedovršen i neujednačen kosmos, neki njegovi delovi su izraženiji, a neki ne. To nije obeshrabrujući već objektivni doživljaj. Videćete da sve što je duhovno zrači i osećaćete njegovu snagu zračenja, a takođe tada možete da doživite druge, tamne prostore.

 

Tako čitav Bogom načinjen kosmos koncentrišete u centar iz koga se širi ono što će jednom postati neki novi kosmos, a upravo to čini da se srce pokreće, kretnja koja se širi napolje iz srca. To je ono što je Štajner bio spreman da dâ i zapravo je u vidu meditacije i ostavio, a čemu su se drugi okultisti protivili.

 

Takođe je rečeno da dok ovo saznanje o centru srca ne bude obelodanjeno neće biti spasenja za ljudski rod već samo razaranje! Čovek može ovo nazvati senzacionalnim ili može reći da je ovo toliko duboka tajna da je čak i mračne snage priznaju!

 

Eterski centar srca privlači krv u sebe i tada je pulsirajući ponovo izbacuje. Tako se materija pre­o­bražava u eter i dr Štajner kaže da se forme uzdižu ka eterskom mozgu i odatle ka fizičkom mozgu tako da bi on mogao da funkcioniše i da bi postojala harmonija u telesnim organima. Nji­hova funkcija je uređena onim što se dešava između eterskog srca i eterskog mozga. Kroz srčani mi­šić i njegovu šupljinu i eterski centar unutra, pulsira krv koja ulazi u srce i sve četiri njegove komore. Između druge i treće komore odlazi u pluća da se obnovi, a iz četvrte odlazi ponovo u te­lo. Ne postoji puls u glavnoj veni koja dovodi krv u srce – tu nema pritiska – on je usisan iz sva­ke vene.

 

U plućima, i kiseonikom u njima, krv je u dodiru sa spoljnim svetom. Stara, zatrovana, iskorišćena krv odlazi nazad iz pluća kao regenerisana krv. Zaista je tu neprekidan proces umiranja i ponovnog obnavljanja. Nova krv se zaista rađa. To je zadivljujući proces o kome mi gotovo ništa ne znamo. Srce je jedini mišić koji se zamori samo jedanput (ukoliko crce nije bolesno) i to prilikom smrti. To ukazuje na večite mlade snage u eterskom srcu; srce u potpunosti živi u kosmičkim ritmovima. Živi u odnosu vremena kosmičkih kretanja Sunca u Zodijaku. Dodatno, srce se takođe hrani iz krvi. Ono što jedemo odlazi delimično u limfni sistem, a delimično u jetru, ali najzad sve što jedemo odlazi u krv. Tako ova ljudska krv (prava krv a i limfa) nosi hranu i odnosi pokvarene telesne proizvode, a takođe to je obnovljena materija koja pulsira iz srca u telo.

 

Sve što jedemo je od velikog uticaja na srce. Na primer, ukoliko pijemo alkohol, on nepromenjen ulazi u našu krv i može se tačno izmeriti. Alkohol kruži kroz celo naše telo kao strana supstanca. Ta supstanca nameće nešto srcu. Crno vino, na primer, ima dejstvo da otvara kapilare prema gla­vi tako da više krvi ulazi u nju tako da je ona u neku ruku prosvetljena. Ljudi imaju više živosti u glavi tako da tada dobijaju više ideja i rađaju se topla osećanja. Ukoliko vas neko u takvom stanju potapše po ramenu to nemojte shvatiti ozbiljno, jer to samo znači da su ti kapilari otvoreni. Na druge, na primer, na Getea, koji je voleo čašicu crnog vina, ono je delovalo poetski podsticajno.

 

Vidimo da alkohol donosi promenu, remeti celokupno funkcionisanje srca. Takođe čini da jetra otvrdne. Sa svim što jedemo nastaju promene u srcu. Tajna varenja je da ne unosimo stranu materiju u naš sistem, već da se sva hrana razbije i da se promeni njena forma. Nepravilno varenje se dešava kada do toga ne dođe, što utiče na srce. Srce ima zadatak da reguliše sve i krv oslikava sve što se dešava u našem telu. Bubrezi su u zdravom telu u stanju da filtriraju šećer iz krvi. Na drugoj strani, u glomeruli, krv ponovo apsorbuje sećer. Neophodno je da šećer ne bude prisutan dok se krv prečišćava u bubrezima, onda se vraća. Kroz pluća krv se regeneriše, kroz bubrege se krv čisti, a srce učestvuje u oba ova procesa.

 

Dr Štajner je govorio da se u starija vremena duhovno iskustvo sticalo pretežno preko pluća, preko kojih je čovek upijao drugi svet u sebe, tako da je Bog bio određeni pojam za njega. Taj odnos se gubio vremenom i do XIX veka čovek više nije mogao da udišući doživi sile Boga. Tada pronalazi u materiji od Boga zaboravljeni svet. Dr Štajner dodaje da se posle XIX veka čovekov doživljaj duhovnog sveta odigrava putem bubrega. Bubrezi ne doživljavaju drugi svet neposredno, već putem unutarnjeg sveta. Jednom je dr Štajner bubrege nazvao mozgom metaboličnog sistema. Ukoliko je poremećena funkcija bubrega i mrežnjača na oku je poremećena i takođe dolazi do visokog pritiska koji se inače dobija kada je astral duboko uvučen u krvni sistem. Na ove procese mogu uticati lekovi, ali oni ne mogu da pomognu duhovnim i regenerativnim snagama koje se nalaze u svemu i koje su potrebne. Stoga treba naučiti kako da se ponašamo da ne bismo previše opteretili naše bubrege.

 

Rudolf Štajner je napomenuo da putem bubrega opažamo samo naš lični duhovni svet. Prema tome, te bubrežne ideje su, ukoliko nisu oduhovljene, pune strahova, neusklađenosti, ideja vidovitosti. Ukoliko verujemo bubrezima bez znanja o eterskom srcu kao regulatoru, onda saznajemo samo o atomskom razaranju čoveka i sveta.

 

Ukoliko bubrezi ne prečišćavaju krv, to znači opterećenje za srce. Stoga se preporučuje odgovarajuća dijeta sa malo šećera itd. Međutim, moguće je sresti ljude koji se svega pridržavaju, a opet izgledaju iscrpljeni i bezvoljni. Takvo stanje je prouzrokovano manjkom duhovnih aktivnosti, a ne ishranom i ono može dovesti do slabljenja srca. Na krv ne utiču samo spoljni utisci već svaka emocija, strah, radost itd. Stvaranje adrenalina se menja sa strahom i besom. Sada se zna da plahovite osobe svojim stanjem utiču na dejstvo adrenalina u sebi. S druge strane, radost drugačije deluje i na našu krv se utiče kada, na primer, ne osećamo radost kada neko objektivno dobro govori o nama ili drugima. Moralnost utiče na skupljanje i širenje kapilarskih sudova, a emocionalni, moralni, duševni život utiče na sastav krvi.

 

Onda postoji i pitanje duhovnog doživljaja: u času kada čovek postane duhovno delatan – to ne znači samo da misli logično već da bude duhovno aktivan – u tom času sastav krvi se ponovo menja. Rudolf Štajner je jednom prilikom rekao da se može izmeriti sadržaj azota u krvi i bubrezima osobe koja drema i osobe koja pokušava da reši neki matematički problem. Štaviše, u pravilnoj meditaciji postoji duhovni proces koji razlaže iskorišćene proizvode u krvi. Osnova života i zdravlja leži u mogućnosti da putem duhovne aktivnosti preobrazite iskorišćenu materiju u etersku. Moralna radost i čista misao mogu mnogo doprineti u vezi ovoga.

 

Sa svakim otkucajem srca određena količina materije se apsorbuje, uzima kao fizički pritisak i dodaje eterskoj materiji. To potom nastavlja da zrači napolje. Dr Štajner je govorio da je vidovitom oku moguće da vidi koliko neko zrači od srca ka mozgu i kada bi čovek ovo znao bilo bi ga sramota da zaspi na predavanju u prisustvu nekog ko je vidovit. Isijavanjem iz ovog eterskog dela srca zapravo obrazuje se duhovni čulni organ. Novi čulni organ se obrazuje u tom eterskom srcu i to je jedini organ pomoću koga čovek može da oseti i prepozna eterskog Hrista.

 

Misao kao: „Ne ja već Hrist u meni” može nas dovesti do zdravih osećanja, ali samo to nije dovoljno. Mora postojati nešto što će proći kroz našu volju, a kako je volja u spoju sa metabolizmom da bi proizvela etersku materiju, tako „ne ja već Hrist u meni” treba da deluje kroz etersko srce, preobra­žavajući materiju u čist eter, čisto isijavanje.

 

Slično tome kako su u starim misterijama doživljavali Sunce, tako mi danas doživljavamo srce. U svakom srcu doživljavamo Sunce. Sunce sija na sve ljude, na polja na Zemlji, sija na druge planete. Sve ovo vreme koristi sopstvenu energiju. Sunce razlaže materiju i preobražava je u energiju koja zrači. Njegova svetlost se može videti svuda u našem zemaljskom okruženju. Ista snaga koja boravi u Suncu hoće da živi u svakom ljudskom biću.

 

Ukoliko postanete svesni srca kao duhovnog organa, počinjete da razvijate snagu da vidite eterskog Hrista. To postižete tako što shvatate da je ta snaga u srcu istovetna onoj u Suncu, kako fizički, tako i duhovno. Ako to uzmete kao stvarnost, postojaće još uvek sukobi, ali će se takođe shvatiti da se vaša celikupna slika sveta menja. Snaga iz srca je snaga koja će biti dobra.

 

Sada, pomalo budno snevajući, zamislite kako bi izgledao svet da svi oni koji su odgovorni za političku budućnost Zemlje, sa ratom ili bez rata itd, kada svi oni ne bi koristili razmišljanje bubrezima već sijajuću snagu srca. Kako bi drugačija budućnost bila. To, međutim, još uvek nije razvijeno i zato moramo da trpimo posledice razmišljanja bubrega.

 

Sve što možemo da uradimo je da budemo svesni snaga eterskog srca. Zato što one sijaju, mogu se videti sa drugih planeta i time se povećava sjaj Zemlje. U stvari, Zemlja će kroz ovaj proces po­stati zvezda. U vezi oživljavanja antroposofije u nama, ne samo kao nečeg apstraktnog, rekao bih da kada bi barem na čas ugledali ovaj eterski organ srca počeli bismo da oživljavamo antroposofiju.

 

Posebnost srca je da je to jedini telesni organ koji se sam održava. To je zato što ga krv koja protiče kroz njega ujedno i hrani. Koronarni sudovi oko srca su kao ruke koje ga pridržavaju. Ovi koronarni sudovi hrane srce i odnose iskorišćenu materiju. Oni su najopterećeniji sudovi tela. U modernog čoveka skleroze i tromboze, obolenja koronarnih sudova, su najraširenije. To je zato jer etersko nije u mogućnosti da preuzme udar fizičkih stvari na srce, pa ono postaje kruto ili zapušeno. Čovek tada doživi neočekivan, iznenadan kraj. Savremena nauka isto tako zna da strah ili očajanje takođe dovode do povećanja tih bolesti. Ova obolenja nastaju jer srce ne dobija odgovarajuću duhovnu hranu.

 

(Na ovom mestu je predavač prikazao sliku eterskog srca)

 

Završio je rečima: „Radio sam na ovom predavanju devet meseci i još uvek je nedovršeno, ali ukoliko zaboravite sve što je rečeno i doživite činjenicu da u sebi na mestu srca imate stvaralačko sunce, koje zapravo zrači svetlost i toplotu, već ste dosta postigli”.