Ko želi da sazna nešto o teozofskoj hipotezi o Majstorima i o unutrašnjem vodstvu sveta koji su oni stvorili neka čita "Okultni razvoj čovečanstva" od C. Dinarjadasa i "Majstori i put" od C. S. Lidbitera.

 

Ovde se neće o tome govoriti, nego samo proučiti šta se može zaključiti o liku Učitelja H. P. Blavatske izizveštaja svedoka, iz svih okolnosti pod kojima je prepiska obavljana, kao i iz svedočanstava koja se nalaze u pismima. Iz čitavog tog dokaznog materijala proizilazi da se ovde radi o bićima čije snage daleko nadmašuju ljudsko poimanje i za koje vreme i prostor igraju malenu ulogu. Iz njihove korespondencije sa A. P. Sinetom i Hjumom vidi se da, iako su često udaljeni hiljade kilometara od osobe koja piše pismo, često saznaju za sadržaj pisma već u trenutku pisanja, kao i da mogu čitati misli učesnika, bez obzira na daljinu. Neka njihova pisma došla su iz Tibeta normalnom poštom, dok se većina njih materi]alizovala na misteriozan način pred očima primaoca, pri dnevnom svetlu, ili su se nalazila u zatvorenom nepovređenom kovertu unutar drugih pisama, koje su primaoci dobijali od trećih osoba. Takođe nam javljaju očevici da su znala da se materijalizuju daleko od uobičajenog mesta boravka svog pravog fizičkog tela na kraće ili duže vreme, u svrhu izvršenja određenog zadatka i posle toga ponovo to telo da rastvore.

Takođe je sigurno da su Učitelji živa ljudska bića, a ne spiritistički "duhovi". Za to jamči ne samo svedočanstvo H. P. Blavatske nego i raznih drugih osoba, npr. indijskog činovnika S. Ramasvamiera koji je napisao iscrpan izveštaj o svom susretu sa jednim Učiteljem na granici Tibeta.

U pismima Mahatme K. H. A. P. iSinetu (originali se sada nalaze u Britanskom muzeju u Londonu, a Trevor Barker ih je izdao pod naslovom "The Mahatma Letters to A. P. Sinett" - E. Humphrevs London), nalazimo dzmeđu ostalog i sledeću značajnu primedbu Mahatme o sebi i o svome radu.

"Svaki Adept - najviši kao i najniži je Adept samo u času vršenja svojih okultnih moći.

Kadgod su ove snage potrebne, suverena volja otvara vrata do unutrašnjeg čoveka (u Adeptu), koji može samo pod tim uslovom da prodre i slobodno deluje, ako njegov tamničar, tj. spoljašnji čovek bude potpuno ili delimično učinjen nepokretnim i to prema tome kako zahteva odgovarajući slučaj:

a)  mentalno i fizički, ili

b)  samo mentalno,

c)  fizički i delimično mentalno,

d)  uopšte ne biva učinjen nepokretnim već deluje samo akasičkim slojem, koji rastavlja spoljašnjeg i unutrašnjeg čoveka.

Cak i najslabije pokretanje okultnih snaga zahteva dakle napor. To možemo uporediti sa unutrašnjim prilagođavanjem mišića jednog atlete koji se priprema da upotrebi svoju fizičku snagu. Ali, atleta verovatno neće stalno napinjati svoje mišiće zbog toga što bi trebalo da digne teret; isto tako možemo pretpostaviti da Adept neće držati svoju volju u stanju trajne napetosti unutrašnjeg čoveka u punoj funkciji, ako za tim ne postoji neposredna potreba. Čim unutrašnji čovek miruje, Adept je običan čovek, ograničen na svoja čula i na funkciju svog fizičkog mozga. Iako navika pooštrava intuiciju, ipak je ona ne može izdignuti iznad granica čula. Ali, unutrašnji Adept je spreman za svaki alarm.

Kada sedim za stolom, ili kad se oblačim, ili čitam, ili sam na neki drugi način zauzet, ne mislim na one sa kojima sam povezan. Tako je nedavno Djival Kul1 naišao u tami na jednu gredu, udario u nju nosom i prokrvario (jer umesto da načini oko sebe zaštitni omotač, stavio je svoja čula izvan funkcije dok je govorio sajednim prijateljem).

Iz gornjeg treba zaključiti da je Adept za vreme čitavog dnevnog života, osim u onim časovima kada u njemu deluje unutrašnji čovek, obični smrtnik."

(pismo XXIV a, str. 180)

Sledeće reci takođe navode ograničenja fizičkog čoveka, kojima je Adept potčinjen.

1 Učenik Mahatme K. H.

"Ja sam diktirao pismo, u šta neki sumnjaju, dok sam faio na konju. Diktirao sam to pismo, a jedan mladi Učenik, koji nije još bio dovoljno iskusan, u ovoj grani psihičke hernije morao je pismo da precizira i prepiše sa jedva vidljive kopije. Zbog toga je polovina pisma izostavljena a druga polovina više ili manje od 'umetnika' iskrivljena. Kada me je tada upitao, da li želim pismo da pregledam i ispravim nesmotreno sam odgovorio, ja to priznajem: 'Dobro je moj mladiću, nije tako važno ako si izostavio nekoliko reci.' Bio sam jako izmoren od neprekidnog dvodnevnog jahanja i fizički napola u snu. Osim toga, morao sam se psihički baviti jednom vrlo važnom stvari i zbog toga je preostao vrlo mali deo moje pažnje, koji se mogao baviti pismom. Pretpostavljam da je to bilo tako suđeno. Kad sam se probudio, video sam da je pismo već otpremljeno, ali pošto sam pretpostavio da pismo neće biti predato javnosti nisam mu više posvetio ni jedne misli."

(pismo  XVIII,  str.  423)

Uprkos njihovoj sposobnosti da čitaju misli i prenose ih, izgleda da je Mahatmama u mnogim slučajevima potreban lični susret i razgovor. U navedenom pismu Mahatma K. H. govori o dvodnevnom jahanju, a i na drugom mestu piše sledeće:

"Kad sam nedavno silazio niz obronke Kuen-Loungorja (zovu ga Karakorum) video sam kako se obrušava lavina. Putovao sam lično do našeg Glavara, da mu javim važnu ponudu Mr. Hjuma. Vraćao sam se svojoj kući preko Ihadaka."

(pismo IV, str. 12)

Učitelji izričito napominju da njihove okultne snage nisu "čudesne snage", već vladanje snagama Prirode, koje još ne poznajemo. Primena tdh snaga zahteva strogu koncentraciju i ekonomiju snage. Tako, na primer,  Mahatma  K.  H.  piše  o  tehničkom  postupku  kod "percipacije" pisma.

"Žalim što imam tako malo vremena na raspolaganju i što Vam ne mogu tako brzo odgovoriti kako bih to želeo. Naravno, moram da pročitam svaku Vašu reč, inače bih napravio prilični nered. Bilo da delujem svojim fizičkim ili duhovnim očima, potrebno mi je za to, po prilici, isto vreme.

To isto se odnosi i na moje odgovore. Da li ih 'percipiram', diktiram ili sam pišem, ušteda vremena je vrlo neznatna. Ja moram najpre odgovor da prođem u mislima, a tek tada svaku reč i svaku rečenicu brižljivo da snimim i pre nego što može biti 'percipacijom' reprodukovana. Isto kao fotograf, koji mora najpre slike ispravno da poreda pred sočivo aparata, a tek onda da projektuje na hemijski sloj svoje ploče. Inače, mogu na primer, noge jedne osobe koja sedi da ispadnu velike, bez proporcije, kako se to često vidi na lošim slikama. Isto tako moramo i mi poredati rečenice i svako slovo koje hoćemo da se materi jalizu je na papiru, moramo najpre da vidimo u mislima ono što posle postane čitljivo na papiru."

(pismo VI, str. 22)

Iz navedenog dela teksta IV pisma može se videti da su Mahatme očigledno svrstane u Hijerarhiju, čiji članovi žive (oni viši takođe) u zemaljskim ljudskim telima, jer se govori o "Glavaru", kojeg je K. H. Posetio u fizičkom telu.

Mada se njihovi domovi nalaze na usamljenim, nepristupačnim visoravnima, kako nas je izvestila H. P. Blavatska, očigledno je da su vršili i određene funkcije u tibetanskoj Hijerarhiji monaha, zbog čega su često odlazili u samostane. Sledeći citat govori o njihovom aktivnom učešću u ceremonijama u hramovima, i u isto vreme ukazuje na njihovu čisto ljudsku čežnju za smirenjem:

"Otprilike Za nedelju dana biće nova religijska ceremonija, novi blistavi mehurići od sapuna, da bi se deca time zabavljala - i opet ću imati posla danju i noću, u jutro, u podne, i uveče. . . o, konačni Mire! O Nirvano, u kojoj je čovek jedno sa životom, a ipak ne živi."

(pismo XII, str. 116)