Leče a ubijaju
Prema zvaničnim podacima Svetske zdravstvene organizacije, rak je ubica broj jedan u svetu u dvadesetom veku, a zarada farmaceutskih kompanija na lekovima koji “leče rak a ubijaju pacijenta” meri se u bilionima dolara. Da li je upravo to razlog zbog koga se zvanična medicina nikada nije okrenula proučavanju petroleja i njegovih lekovitih svojstava iako su mnogi naučnici i lekari za to znali još krajem 19. veka.
Prvobitno se petrolej u farmaceutske svrhe masovno koristio za lečenje vašaka, mada je ubrzo otkriveno da je on veoma efikasan i za lečenje tuberkuloze, ali mu to svojstvo od strane klasične medicine nikada nije i zvanično priznato. Posebno je interesantno da je prvi u svetu o lekovitim svojstvima petroleja kada su u pitanju maligne bolesti govorio i pisao Josif Pančić u svojoj “Omorici” i nakon toga su u Srbiji ljudi počeli tajno da se leče od raka petrolejom, a oni koji su preživeli kasnije su kod lekara dobijali odgovor da su živi jer im je postavljena pogrešna dijagnoza. Masovno se petrolej kao lek koristio u Srbiji tokom Prvog svetskog rata, jer nije bilo gotovo nikakvih lekova. O mogućnosti da je petrolej taj koji ih je izlečio od maligne bolesti niko nije želeo da govori. Prva koja je o tome javno progovorila i koju nisu mogli da ućutkaju jeste nemačka doktorka Paula Ganer s klinike “Jakob” na Majni, koja je čitav svoj radni vek posvetila ispitivanju raka i o tome objavila naučne radove, a svoja saznanja stavila na internet i pre nego što je objavila knjigu. Više niko nije mogao sačuvati tajnu, ali je interesantno da se još niko od iole značajnijih medija nije bavio tom problematikom.

Čudotvorni lek
NS reporter je došao do desetak ljudi iz Srbije koji su potpuno izlečeni od raka zahvaljujući petroleju, ali i među njima vlada neki nevidljivi zid ćutanja, verovatno zato što ne žele da sredina zna o njihovoj bolesti, a manje iz straha od farmakomafije jer se ta tajna više ne može sačuvati. Većina je rekla kako ne želi da govori za novine, ali su spremni da svoju priču ispričaju drugim ljudima koji su bolesni ili koji u familiji imaju bolesne od raka, jer je i njima, kako kažu, neko ispričao tu priču i spasao im život. Farudin Đeluli je poznati novosadski ugostitelj, više od 30 godina na ćošku Futoške pijace držao je najstariju ćevabdžinicu u gradu. On tvrdi kako je uspeo da se izleči od izuzetno teškog oblika raka želuca i pristao je da za naš list ispriča svoju priču koju je, naravno, potkrepio medicinskom dokumentacijom.
– Meni je petrolej bukvalno spasao život, da nije bilo njega, ja danas ne bih bio s vama – priča Farudin svoju životnu dramu. – Osećao sam užasne bolove u stomaku mesecima, počev od kraja 2008, ali se nisam javljao lekaru jer sam mislio da će to proći. Kada više nisam mogao ništa da jedem i kada sam spao na ispod 50 kilograma, shvatio sam da sam ozbiljno bolestan i otišao sam na pregled kod lekara. Odmah mi je rečeno da imam rak želuca, ali ja to nisam poverovao. Posle sam išao kod drugog, trećeg… ali su svi rekli isto. U “Medlabu” sam dobio patohistološki nalaz, koji je potpisao patolog prof. dr Ištvan Klemi, u kome je pisalo da imam maligni limfom želuca malt tipa, a u Kamenici su rekli da su mi ostala još dva meseca života, ali da mi uz odgovarajuće lečenje, koje je podrazumevalo i operaciju i hemoterapiju, mogu produžiti život za čak tri godine.

Farudin je pomislio da je svemu došao kraj. Otišao je u rodnu Makedoniju da se oprosti. Onda je u svom selu kraj Tetova saznao za ženu koja je bolovala od raka materice.
– Imala je metastaze po čitavom telu, ali se izlečila pijući petrolej koji se nabavlja u Kruju u Albaniji. Tada su mi rekli da mi ne može pomoći običan petrolej koji može da se kupi u radnjama, već isključivo čist i rafinisan, a on se može nabaviti samo u nekoliko evropskih zemalja ili u Kruju, gde je jedino nalazište prirodnog čistog petroleja u svetu. Ta žena mi je pomogla da nabavim tri boce tog petroleja i ja sam počeo svakodnevno da ga pijem. Odlučio sam da se ne vraćam u Novi Sad i da otkažem lečenje u Kamenici, pa šta mi bog dâ. Naravno, nije mi ni palo na pamet da uzmem bilo koji lek što su mi lekari prepisali, već sam dvaput dnevno pio petrolej. Čoveku je u psihi da je skeptičan. Ne priča o tako teškim bolestima, kao da se one dešavaju nekom drugom. A ja sam na svako jutro gledao kao da je poslednje. Nisam ni osetio da mi se zdravstveno stanje popravlja iz dana u dan. Dobro se sećam kako sam se jedno jutro probudio i zapitao da li mi nešto fali, a onda shvatio da nemam nikakve bolove i da posle godinu dana mogu ponovo da jedem. Pogledao sam u kalendar i video da je to bio trideseti dan od prvog jutra kada sam progutao prvu kašiku petroleja. Nisam mogao da verujem da ću živeti. Vratila mi se volja za život, a i osmeh – kaže Farudin.

Eksplozivna šala
Ispijanje petroleja nije nimalo prijatno. Farudin kaže da nikada neće zaboraviti kad mu je jedan prijatelj preneo priču koja se ispredala o njemu zbog petrolejske terapije.
– Čuo je da sam eksplodirao kada sam pripalio cigaretu. Uplašio sam se i mahinalno bacio cigaretu koja mi je bila u ustima. Čitava kafana smejala se zajedno sa mnom.
Kada je posle šest meseci svakodnevnog ispijanja petroleja osetio da mu se on “vraća na usta”, prestao je da ga pije i otišao u Skoplje na kontrolu.
– Rekli su mi da je nalaz uredan i da se na želucu ne primećuju nikakve promene. Isto mi je rekao i jedan lekar u Nirnbergu, u koji sam takođe otišao na kontrolu dok sam bio u poseti jednom rođaku. Kada sam mu pokazao moje nalaze iz Novog Sada, rekao mi je da je to nemoguće i kako je sasvim siguran da je čovek čiji su to nalazi već odavno mrtav. Tada sam se opet slatko nasmejao, ali i čvrsto odlučio da svima ispričam svoju priču, jer mnogi ljudi ne veruju u bilo šta sem klasične medicine. Ja kažem da sve treba pokušati – kaže Farudin.
Slično iskustvo ima i Kostadin Stojanović. On se 1993. razboleo od raka debelog creva koji je u tom trenutku već bio zašao u drugu fazu, s izraženim metastazama. Operisao ga je doktor Đukić u Urgentnom centru u Beogradu, 16. marta 1994. Ponovo je operisan zbog ponovnih metastaza. Nakon što je od jedne doktorke čuo da mu je ostalo samo nekoliko nedelja života, slučajno je u jednim nemačkim novinama pročitao ispovest žene koja je uspela da se petrolejom izleči od raka. Uspeo je da nabavi petrolej. Posle mesec dana pijenja bilo mu je mnogo bolje, a posle tri meseca na debelom crevu više nije bilo nikakvog traga malignitetu. Interesantno je da se 2006. tada već 83-godišnjem Stojanoviću ponovo pojavio rak na sasvim drugom mestu, ali se i on povukao nakon ponovne upotrebe petroleja.

Sibirske šunke
Posebno je interesantan odnos srpskih lekara prema lečenju raka petrolejom. Kada smo pitali one mlađe, svi odreda rekli su nam da su u pitanju šarlatanske metode koje su opasne po ljudsko zdravlje, ali nam se nisu baš svi učinili uverljivi u svojim iskazima. Međutim, kod starijih iskusnih lekara situacija je potpuno drugačija, ali ni oni ne žele da javno govore o tome bojeći se reakcije i okoline i kolega. Ipak, jedna od medicinskih sestara koja je čitav radni vek provela u Institutu za onkologiju u Sremskoj Kamenici i koja je penzionisana pre nekoliko godina kao glavna medicinska sestra pristala je da nam ispriča kako se u Sremskoj Kamenici saznalo za metodu lečenja petrolejom.
– Mogu slobodno reći da niko ko nije koristio petrolej nije preživeo rak bez obzira na to kojom se metodom lečio – iznosi nam na početku razgovora tu šokantnu činjenicu žena koja je 40 godina provela u Institutu u Kamenici gledajući i pokušavajući da pomogne ljudima bolesnim od najtežih bolesti. – Strašno je što je to tako i što lekari ne smeju da govore o tome, ali je to sumorna slika sveta u kome živimo. Dobro se sećam kada smo mi za to saznali, još 1978. godine. Radila sam u ambulanti kada je u prepodnevnim satima iznenada ušla Romkinja koju smo otpustili 1974. na nosilima jer, po procenama lekara, više joj se nije moglo pomoći s obzirom na to da je rak dojke metastazirao na sve organe. Kada sam je ugledala zdravu na vratima ambulante, pomislila sam u prvi mah da joj je to blizankinja, jer dobro pamtim lica i setila sam se mlade devojke koja je došla u Institut početkom sedamdesetih u dosta teškom stanju. Ali kada je progovorila i rekla: “E sestro, nije došlo još moje vreme za umiranje”, noge su mi se odsekle.
Netremice je gledala pacijentkinju. Ni reč nije mogla da izusti. Neprijatnu tišinu prekinula je pacijentkinja rekavši da će joj sve ispričati neki drugi put, jer sad nema vremena, pošto sređuje penziju. 　Neverovatna priča trajala je od po podne do kasno u noć.
– Pozvala sam tadašnjeg načelnika Onkologije prof. dr Dušana Petrovića i ispričala mu da se pacijentkinja od raka izlečila petrolejom. Očekivala sam da će mi reći da sam luda i prostodušna, ali me je razoružao svojom širinom. Zamolio me je da toj mladoj ženi kažem da dođe sutra i da će joj on potpisati sve što treba. Nakon što se naša bivša pacijentkinja vratila kući u Odžake s papirima koji su joj u tridesetoj godini omogućavali penziju, ostala sam s profesorom Petrovićem u njegovom kabinetu. Zamolio me je da nikom ne pričam o tom slučaju. Negde u maju profesor Petrović mi je rekao da je na nekom kongresu čuo da Rusi u Sibiru leče rak petrolejom i odmah je odlučio da svoj godišnji odmor provede u Sibiru proučavajući alternativne metode lečenja te opake bolesti. Kada se vratio, kratko mi je rekao: “Nemate pojma gde živimo i kakav je ovo svet. Dok milioni ljudi umiru u najgorim mukama, u Sibiru se pacijenti oboleli od malignih bolesti s velikim uspehom leče petrolejom i jedino je vazno da je petrolej stoprocentno čist. A iznad kreveta bolesnika obešene su šunke i slanina koje bolesnici sami uzimaju kada su gladni. Kada bismo mi ovde tako postupili, strpali bi nas u ludnicu… Od tada nikada nismo nijednom bolesniku govorili da ne proba alternativne metode lečenja, ali nismo ni preporučivali petrolej… Pošteno je reći – iz straha – zaključuje naša sagovornica.

Nemačka veza
Doktorka Paula Ganer, koja je inače i sama sebe u 31. godini izlečila petrolejom od raka creva što se proširio i na bubrege, ima urednu evidenciju o preko 2.000 pacijenata koji su dobili novi život zahvaljujući petroleju kojim su potpuno izlečili rak. I pored toga što je imala ozbiljne pretnje nakon objavljivanja svojih radova, Paula se nije uplašila i zahvaljujući njenoj upornosti danas je petrolej legalizovan u lečenju raka u Švajcarskoj, Francuskoj, Poljskoj i Mađarskoj. Kolika je moć farmaceutskih kompanija, možda najbolje govori podatak da se još niko javno nije zainteresovao da prouči lekovitu moć petroleja, a mediji ćute.