OTKRIJMO SVOJU ŽIVOTNU SVRHU

 

Kada u bajkama princ nalazi svoju nevestu, to svesni um upoznaje svoju dušu. To je trenutak spoznaje, trenutak kada postajemo svesni potreba naše duše. Ako se to ne desi, ceo život je besmislen…

Čovek dostiže ovu mudrost obično u godinama koje se danas zovu starost. Prirodan ljudski vek je mnogo duži od ovoga koji danas ljudi žive, a tako je zbog neprirodnog načina života. Osnovna svrha našeg života je najpre da činimo baš to što činimo u ovom trenutku. Najčešće nismo svesni osnovne svrhe jer smo uvek u mislima ispred trenutka koji se upravo događa. Na primer, dok čitamo ovu belešku, već se pripremamo da postavimo neko pitanje ili da ostavimo neki komentar. Ili, dok jedemo nismo potpuno u zalogaju, u ustima, ne osećamo ukus i miris hrane… mislima smo već u stomaku. Mislima smo stalno u budućnosti koja uistinu ne postoji već je samo u našem umu. Tako nastaje patnja jer se radja dualnost, odvojenost. Razlog takvom našem ponašanju je u imenovanju stvari i događaja. Kada nešto imenujemo, nema potrebe da se previše zadržavamo u tome jer već znamo šta je to. Kada vidimo goluba, produžimo dalje, ne osvrćući se jer već unapred znamo da je to golub… Tako se rađa patnja zbog razdvojenosti. Takvo stanje dovodi do stresa i straha jer se naša duša buni što ne ispunjavamo našu primarnu svrhu, a to je da budemo u sadašnjem trenutku i da zaista radimo ono što u tom momentu radimo. No, kada bi svaku pticu posmatrali kao posebnu, zastali bi i uživali u tom divnom stvorenju i u tom divnom susretu. Postajemo jedno sa golubom u tom trenutku…

Zašto je to važno? Kada smo prisutni u sadašnjem trenutku, povezujemo se sa Izvorom, pojavljuju se prave misli, buka u glavi automatski prestaje, a naše reči dobijaju snagu jer su u vezi sa Izvorom. Ponekad nas stanje šoka probudi i ubaci u sadašnji trenutak, ali je to najčešće kada se svesno izvučemo iz misaone buke u glavi.

Kako da to uradimo?

Zapitajmo se da li dišemo. Najlakši način da se prekine misaona buka u glavi je da postanemo svesni disanja. Pokušajte… Jeste li primetili mir, odjednom ste opušteni, prisutni. U tom stanju se rađaju spontane reakcije, ne pripremamo se šta ćemo reći ili uraditi, već spontano reagujemo, a tada izranja naša sekundarna svrha. Kako da otkrijemo sekundarnu životnu svrhu? Najpre treba naglasiti da je naša svrha da unesemo vrednosti u nečije živote ili naše planete. Naša svrha nije da stvaramo novac! Umirimo se, koncentrišimo se i zapitajmo se… Kada bismo imali sav novac i sve vreme ovoga sveta, šta bismo najviše voleli da radimo? Ako i drugima doprinosimo time, to je naša svrha. Pomažući drugima mi ostvarujemo sebe. Ako želimo ljubav, treba da dajemo ljubav, ako želimo poštovanje, poštujmo druge, uvek budimo drugima na usluzi. Tako će Univerzum uvek vraćati ono što smo uložili u druge. Osnovni Prirodni Zakon je Davanje. Ne postoji dobijanje. To što zovemo dobijanjem je samo povratno davanje. Sve što čovek ima je samo ono što je već dao. To je jedini zakon Prirode i treba da bude i jedini zakon čoveka.

Priroda uzvraća sve što primi… Čovek posadi seme, Priroda uzvrati plodom. Davanje je čovekova slobodna volja, a povratno davanje je reakcija Prirode. Najbogatiji čovek na svetu je onaj koji je postao besmrtan u drugim ljudima davajući od sebe bez imalo očekivanja ičega zauzvrat. Mi obično potenciramo slabosti. Ako detetu ne ide dobro neki predmet mi ćemo potencirati taj predmet i uzeti neki dodatni čas umesto da se koncentrišemo na ono što mu dobro ide. Šta nas to izluđuje, šta nas izvodi iz takta, koje su to stvari u životu koje su nepravedne, pogrešne, kontraproduktivne? Siromastvo, rat, ali i svakodnevne stvari kao gužva, buka, loša hrana...Koje su pozitivne suprotnosti tim stvarima? Na primer: ratu je suprotnost mir, lošoj hrani - dobra hrana, strahu - Ljubav… Te pozitivnosti su deo našeg puta. Kojim ljudima se divimo? Zašto im se divimo? To što nas privlaci njima je i u nama i deo je našeg puta. Koje stvari radimo prirodno, spontano bez da se trudimo? Pitajmo druge šta misle o našim talentima jer često drugi vide nešto što mi sami ne vidimo. Ako znamo da nešto treba da se uradi, a niko to ne radi, to je onda naš posao! Počnimo da radimo stvari koje su za dobrobit drugih, koje nas fasciniraju i privlače i mehanički deo mozga ce se ugasiti, a intuicija će preuzeti vođstvo. Verujmo svojoj intuiciji i osluškujmo pažljivo. Koliko god da je dan težak, kada činimo svoju svrhu, osećamo se zadovoljno. Srećni smo što smo živi jer ćemo i tog dana raditi pravu stvar, puni smo života i ništa nam nije teško. Svaki akt postaje neustrašiv i nesebičan. Ako se osećamo uzbuđeno, srećno i živahno dok nešto radimo, onda smo na dobrom putu. Često zaplačemo kada uradimo nešto što je deo našeg puta. Ako se osećamo obično, zapitajmo se da li je to naša svrha. Često nam naša svrha izgleda zastrašujuće. To se ego buni i pokušava da se održi jer zna da će nestati onog trenutka kada mi počnemo da živimo našu svrhu. Ego je ličnost koju smo dobili nametanjem ideja sa strane i prihvatanjem normi koje društvo zahteva. Ego je priča koju živimo kao neka ličnost, sa određenom profesijom, karakterom… Ego uvek posmatra druge u odnosu na sebe. Kada vidimo nekog, ego će razmišljati kako će taj neko da se uklopi u priču o nama. Ego živi u umu i neprekidno čavrlja, a u trenutku kada udahnemo i postanemo svesni našeg daha, on nestaje… Udahnimo duboko i zakoračimo. Kada umirimo ego, onda postajemo jedno sa golubom, sa drvetom, sa ljudima oko nas…I u svemu vidimo sebe jer smo svi deo fine zvezdane prašine koja je stalno u pokretu i uvek ostaje ista, jedino što se menja je forma.

 

Dr Slađana Velkov