O TRANSPLANTACIJI ORGANA I DUŠEVNIM POSLEDICAMA PRIMAOCA

 

Članak iz sajta Antropozofija i Psihologija    http://antroposofia-psicologia.blogspot.rs/2010/01/sobre-los-trasplantes-y-sus-efectos.html

 

U nastavku se može pročitati pismo upućeno Direktoru dnevnih novina EL Mercurio, koji je objavljen u nedelju 10.01.2010. Pismo nosi naslov „Transplantacija i lićnost“. Prethodno sam takođe poslao jedno pismo Direktoru. Tema transplantacije je jedna tema koju psihologija još ne obuhvata, pošto se ne poznaju fundamentalni doživljaji koje neznaju kako na svoj način da istražuju, i koji se tiču života s one strane fizičkog tela. Nije čudno da psihologija ili psihijatrija, koje su impregnirane materijalizmom, ne mogu da interpretiraju ove fenomene života ljudske duše. Polazeći od nalaza duhovne nauke, otvoriće se mogućnost korektne interpretacije ovih događaja.

 

„Poštovani Direktore,

 

U „El Mercuriu“ je 25.12. objavljena kratka reportaža o interesantnim promenama ličnosti koje su doživeli oni koji su primili transplant, posebno srce. Tako, ovi bolesnici prenose da su im se pojavili novi i različiti načini bitisanja, ukusi i sposobnosti, koji su koincidirali kod onih donatora koji su kasnije utvrđeni.

Ova neobična „duševna transferencija“, utvrđena je od prestižnih specijalista , između ostalih Garey Schwertz i Linda Russek, oboje su neuropsihijatri iz SAD –Arizone, a može da sadržava biografska sećanja ili lične doživljaje i takođe uznemirujuće „lične prenose“ ili „tranzicionu koegzistenciju“ primaoca s aspektima „samosvesne individualnosti“ donatora a koje sami primaoci nazivaju „transplant duše“. U svakom slučaju, ekskluzivni prenos psiholoških osobina potvrđuje postojanje jedne „ekstramoždane memorije“, koja je upisana u tkanju i ćelijama tela, kao što je inače i dokazano u „biološkom kloniranju“.

 

Na paralelan i nezavisan način, moderna psihologija je postavila zahtev jedne nove „holografske paradigme“, koja- bazirana na fotografijama laserskih zraka i na „međusobno povezane mreže“ kvantne fizike – smatra da ove strane duševne doživljaje koji prate određene trannsplante, mogu samo da se razumeju polazeći od „holističkog modela“ prema kom, „sve bi bilo u svemu“, isto kao što je i stari helenski koncept korespondencije između mikro i makro kosmosa.

 

Ovi fenomeni, s željom daleko od toga da se oteraju donatori, trebalo bi da ih stimulišu, pošto –jesu realni – govore o jednoj vrsti „prethodnog kompromisa“ a, u slučaju „tranzicione koegzistencije“, o sreći pri ispunjenja toga.

 

Dr. Sergio Pena y Lillo L.

Psihijatar

 

U nastavku pisma kojeg sam poslao....

Gospodine Direktore:

Svaki put postoji sve više iskustava, u meri u kojoj se povećava broj osoba s transplantima, o duševnim promenama, promenama ličnosti, „tranzicione koegzistencije“, itd. koje doživljavaju primaoci organa o životu samog donatora. Činjenica je da će da postoji jedan rastući broj ovih fenomena, pošto su nerazdvojivo povezani s transplantima. Ključna tačka je da li će lekari i psiholozi, kao i drugi profesionalci, znati da interpretiraju na odgovarajući način ove fenomene; do sada to izgleda da neće biti tako.

 

Dr. Pena i Lillo piše da se u psihologiji samo mogu interpretirati ovi fenomeni na holistički način, imajući kao premisu da „je sve u svemu“. Da je ovo poslednje istinito, primalac bi mogao da ima sećanja o bilo kojoj osobi koja je donirala svoje organe, ali konkretno samo ih ima o donatoru. I još više, kada bolesnik primi jedan organ i pretrpi jednu „tranzicionu koegzistenciju“, to jest, doživi da u njemu samom živi u kratkim periodima druga osoba, jedna „samosvesna individualnost“, ta individualnost nije bilo koja, već baš ona koja je donirala njegove organe. Tada nije korektno tvrditi da je „sve u svemu“, već iznad svega, ličnost donatora, ili deo njega, se pojavljuje u svesti primaoca kao drugo biće u samom sebi.

 

Daleko od toga da ovaj doživljaj bude ohrabljujući ili  da otera donatore, on otvara jednu seriju pitanja, koji bi svako trebali da ozbiljno razmotre.

 

Jedno od tih pitanja je sledeće: ako pri doniranju mojih organa, postoji mogućnost da ja mogu da živim, na neki način, u osobi koja prima moje organe, to jest, da ne samo da dolazi do transplantacije fizičkih organa, već i jedne „transplantacije duše“, kao što kažu o tome bolesnici koji su primili jedan ili više organa; da li bih bio spreman da i dalje živim na takav način, to jest, u telu primaoca? Iskustva primaoca svaki dan sve više upućuju na postojanju s one strane smrti, verovali u nju ili ne. Događanja nam pokazuju da kroz donirane organe nastavljamo se objavljujući u životu drugog bića, u ovom slučaju u primaocu mojih organa. Inače, dobro je da se ponovo dovede do svesti, da se pri jednoj donaciji organa, to može učiniti samo dok je osoba još živa. Jer iako postoji moždana smrt, osoba je i dalje živa, jer ne služe više izvađeni organi kada je srce donatora prestalo da kuca, to jest, kada je zaista osoba umrla.

 

Juan Pablo Barbato

Psiholog

 

Prevod Mr Đorđe Savić, Pančevo, 2016