Komentar:

Juan Ramón Jiménez (Radio je dvadesetak godina kao urednik mnogobrojnih časopisa i prevodio. Bolovao je od depresije.)

Ja nisam ja

Ja nisam ja.

Ja sam taj

što hoda pored mene, a ne vidim ga;

kojega, katkada, vidim,

i kojega, katkada, zaboravljam.

Taj što šuti, spokojan, kad govorim,

taj što oprašta, blag, kada mrzim,

taj što šeće tamo gdje mene nema,

taj što će ostati uspravan kad ja umrem.

____________________________

Nikad se neću vratiti

Nikad se neću vratiti

Noć mlada, tiha i vedra,

uspavaće svet, zracima

svog meseca – jedinca.

Tela neće biti,

i kroz prozor;

svezi će ući lahor

da za dušu pita.

Niko neće čekati da dođem,

iz dvostrukog mog odsustva,

nit ljubiti spomen na mene,

između suza i milovanja.

Ali biće zvezda i cveća,

uzdaha i nada

biće ljubavi po avenijama,

u senci grana.

Isti će klavir odjekivati,

kao u ovoj noći,

ali ga niko neće slušati,

zamišljen, sa mog prozora.

______________________________

Posljednje putovanje

… Otići ću. A ptice će ostati

pjevajući;

i ostat će vrt moj sa svojim zelenim stablom

i svojim bijelim zdencem.

Svake večeri nebo će biti plavo i spokojno;

i zvonit će, kao i večeras,

zvona sa zvonika.

Umrijet će oni koji su me voljeli;

i svijet će se obnavljati svake godine;

a u uglu mog vrta rascvala i okrečena

lutat će duh moj, nostalgičan…

Otići ću; i bit ću sam, bez ognjišta, bez stabla

zelenog, bez zdenca obijeljena,

bez neba plava i spokojna …

A ptice će ostati pjevajući.

_____________________________________

_______________
__________________

»Ja
nikada neću stići u Ištlan«, rekao je.

Glas mu je odavao uverenost, ali i pored toga,

zvučao je tiho, gotovo kao mrmljanje.

»Ali, ipak, osećam .. . osećam ponekad da me samo

jedan korak deli od mog odredišta. Uprkos tom ose-

ćanju, ja nikada neću uspeti. Za sve vreme puta nisam

čak ni otkrio meni poznate znake, koje sam već jednom

video, i dobro ih zapamtio. Već duže vremena

ništa što postoji u ovom prostoru ne podseća na ono

što sam nekada video i što bi moglo da karakteriše,

onaj davnašnji, meni dobro poznat predeo.«

Don Henaro i don Huan razmeniše poglede. Nekakva

seta im se prevlačila preko lica.

»Na putu za Ištlan nailazim samo na avetinjske

putnike«, rekao je tiho.

Pogledao sam don Huana. Nisam shvatio šta je

don Henaro želeo da kaže.

»Na putu za Ištlan, Henaro sreće samo nekakva

bića lišena sadržine«, objasni don Huan. »Hajde, na

primer, tebe da zamislimo kao utvaru. Ono što će te

tom prilikom karakterisati biće ljudska osećanja i 

ljudske žudnje. Zbog toga on kaže kako uvek sreće

avetinjske putnike na svom putu prema Ištlanu.«

Onako sasvim neočekivano, pade mi na um da

je don Henarovo putovanje samo jedna metafora.

»Tvoj put u Ištlan nije stvaran«, rekao sam.

»Stvaran je!« umeša se don Henaro. »Putnici nisu

postojeći.«

Klimanjem glave pokazao je prema don Huanu i

rekao, postižući takvu intonaciju da mu je zaista pošlo

za rukom da toliko ubedljivo naglasi i stavi to do

znanja. »On je jedini ko je stvaran. Svet je jedino

stvaran kada je on pored mene.«

Don Huan se nasmeši.

»Henaro ti je ispričao svoju priču«, rekao je don

Huan, »prvenstveno zbog toga što si juče zaustavio

postojeću stvarnost, a i on deli mišljenje sa mnom

da ti je pošlo za rukom da vidiš, ali ti si takva budala

da toga uopšte i nisi svestan. Rekao sam mu da

si jedna od onih neizvesnih osoba, ali da ćeš svakako,

kasnije ili ranije, videti. U svakom slučaju, kada sledeći

put sretneš saveznika, ako do takve prilike uopšte

dođe, moraćeš da ga oboriš na zemlju i sve sile da

uložiš kako bi ga ukrotio. Ako ti pođe za rukom da

preživiš prvi šok, što verujem da će ti poći za rukom,

budući da si jak i da već živiš kao ratnik, naći ćeš

se u jednoj nepoznatoj zemlji. A onda ćeš, što je

sasvim prirodno i tipično za ljude, poželeti da kreneš

nazad, prema Los Anđelesu. Ali put za Los Anđeles

ne postoji. Ti se više ne možeš vratiti tamo. Ono što

si ostavio za sobom, izgubljeno je zauvek. Ali zato

ćeš, naravno, biti čarobnjak, ali ni to ti neće pomoći.

U ovom stadijumu, najvažnija je činjenica da sve ono

što volimo, mrzimo ili želimo, ostaje nepovratno iza

nas. Ali, uprkos toj činjenici, jedino osećanja ostaju,

osećanja koja ne iščezavaju i koja se ne menjaju, i

baš zbog toga čarobnjak svaki put kada krene nazad,

zna da nikada neće stići do svoga odredišta, jer zna

da ne postoji takva sila na zemlji, pa čak ni sama smrt

koja bi ga ponovo spojila sa mestom, stvarima i Iju-

dima koje je voleo. To je ono što ti je don Henaro

govorio.«

Don Henarovo objašnjenje imalo je moć jednog

katalizatora. Njegova priča je toliko uticala na mene

da me gotovo neviđenom brzinom toliko potresla kada

sam počeo da je povezujem sa događajima iz vlastitog

života.

»Šta je sa ljudima koje volim?« uptao sam don

Huana. »Šta će im se desiti?«

»Oni će ostati«, rekao je.

»Da li uopšte postoji neki način na koji bih mogao

ponovo da ih povratim? Da li bih mogao da ih

spasem i povedem sa sobom?«

»Ne, tvoj saveznik duhova će te zavitlati i tako

samog će te baciti u neke nepoznate svetove.«

»Ali ja bih mogao da se vratim u Los Anđeles,

zar ne? Mogao bih da sednem na avion ili autobus i

tako se vratim u svoj grad. Los Anđeles bi trebalo

da je još i sada tamo, zar ne?«

»Naravno«, rekao je don Huan glasno, smejući

se. »I Manteka, Temekula i Tuson će takođe biti tamo

gde se i sada nalaze.«

»Isto tako i Tekate«, dodao je don Henaro krajnje

ozbiljan.

»I Piedras Negras i Trankvitas«, produžio je don

Huan smešeći se.

Don Henaro je i dalje nabrajao imena, a isto

tako i don Huan, što je naravno uticalo da se do

krajnjih granica strasti zanesu igrom nabrajanja smeš-

nih i neverovatnih imena gradova.

»Sukob sa saveznikom i vitlanje kroz vazduh pro

meniće tvoje mišljenje o svetu«, kazao je don Huan.

»Takvo jedno mišljenje je suština svega, a kada se

mišljenje kao takvo promeni, promeniće se i sama

postojeća stvarnost.«

Podsetio me da sam mu jednom pročitao pesmu

i da sam tu istu pesmu poželeo da mu izrecitujem.

Izrecitovao mi je nekoliko reči i podsetio me, povodom

čega sam se setio da sam mu već jednom prilikom

čitao pesme Huan Ramona Himenesa. On je mislio na 

jednu s naslovom »El Viaje Definitvo« (»Poslednje

putovanje«). Izrecitovao sam je.

. . . Otići ću. Ostaće ptice. Pevaće:

I moj zeleni vrt će ostati, vrt sa zelenim drvetom

i starim bunarom.

Biće još popodneva sa nebom plavim i blagim

i zvona sa zvonika će zvoniti

kao što zvone ovog popodneva.

Ljudi koje sam voleo otići će

a grad će se obnavljati svake godine.

Ali moj duh tužan, lutaće

u nekom tajnovitom uglu

mog vrta cvetnog.

»O takvom osećanju je govorio don Henaro«, rekao

je don Huan. »Da bi postao čarobnjak, čovek mora

da oseća svom silinom. Čovek koji ume da oseća ima

mnogo toga čemu pripada i mnogo toga što mu je

drago — ako ništa drugo, ono barem stazu po kojoj

hoda

»Ono što je don Henaro rekao u svojoj priči u

potpunosti je tačno. Henaro je svoje emocije ostavio

u Ištlanu. Njegov dom, njegov narod, sve stvari prema

kojima je osećao nekakvu obavezu. Evo ga sad kako

luta obuzet nekakvim bledim osećanjima i ponekad,

kako to on kaže, maltene da je u Ištlanu. Ta osećanja

koja njega sada prožimaju zajednička su svima nama.

Za Henara to je Ištlan, za tebe će to biti Los Anđeles,

za mene .. .«

Nisam želeo da mi don Huan kaže koje je njegovo

mesto u koje želi da se vrati. Zastao je kao da je

pročitao moje misli.

Henaro je uzdahnuo i izrecitovao početne stihove

pesme.

»Otići ću. Ostaće samo ptice.«

Za trenutak sam osetio kako nas svu trojicu zapljuskuje

talas agonije i nekakve neopisive usamljenosti.

Pogledao sam don Henara i shvatio da se u

njemu krije čitavo more nerešenih problema, slike 

stvari koje je voleo i ostavio za sobom, jer i on je

jedan od onih koji poseduju svoj unutarnji emotivni

svet. Tog trenutka sam sasvim jasno osetio da su njegova

sećanja navrla tolikom silinom da je sasvim malo

trebalo da pa granu na površinu, zbog čega je don

Henaro bio na samoj ivici i trebalo mu je samo malo

pa da zaplače.

Kao munjom ošinut, skrenuo sam pogled sa njega.

Don Henarova oseeajnost, njegova neopisiva samoća,

naterali su me da plačem.

Pogledao sam prema don Huanu. On je netremice

buljio u mene.

»Jedino kao ratnik, čovek može da istraje na stazi

spoznaje«, rekao je. »Jer umetnost ratnika je postizanje

ravnoteže između osećanja straha što si čovek

i osećanja divljenja što si čovek.«

Zagledao sam i jednog i drugog, okrećući se svaki

put i prema jednom i prema drugom. Iz očiju im je

zračila lucidnost i mir. Svojim ponašanjem stvorili

su atmosferu nostalgije koja je silno pritiskala, ali

u trenutku kada je izgledalo da će proliti čitavo more

suza, uspeli su da zadrže taj ogromni plimni talas.

Za trenutak sam pomislio da vidim. Video sam usamljenost

čoveka, jasno sam je video u obličju jednog

ogromnog talasa koji se zaledio na korak-dva ispred

mene, zadržan nevidljivim zidom jedne metafore.

I mene je obizimala tuga, i to tako silno, da sam

dospeo u stanje euforije. Zagrlio sam ih.

Don Henaro se nasmešio i ustao. Don Huan je

takođe ustao i nežno me dotakao po ramenu.

»Sada ćemo te ostaviti ovde«, rekao je. »Postupaj

onako kako ti misliš da je najbolje. Saveznik će te

čekati na rubu ove doline.«

Pokazao je u pravcu tamne doline u daljini.

»Ako misliš da još nije pravo vreme, nemoj da

mu izlaziš u susret«, nastavio je. »Ništa se ne može

postići prisiljavanjem. Ako želiš da istraješ, sve mora

da ti bude kristalno jasno, a i ti sam moraš da veruješ

sebi, da jasno znaš šta možeš a šta ne možeš.« 

Don Huan je krenuo svojim putem, ne osvrnuvši

se ni jedanput da me pogleda, ali se zato don Henaro

okrenuo nekoliko puta i pokretom glave i namigivanjem

dao mi do znanja da krenem napred. Gledao

sam za njima sve dok ih daljina nije progutala, a

onda sam ušao u kola i krenuo. Osetio sam da još

nije pogodan čas. 

__________________

Kako je rekao Jung:život je bolest sa rđavom prognozom jer je ishod uvijek fatalan?

Zapravo nema lijeka!? (čak ni psovanje ne pomaže)

I to je to a nije.......

Upisao:Emilio14.02.2015 22:39h
Pripadajući članak:tvoje je (i iz..kome..zar si..i n