O PROSVJETLJRNJU
Sjećam se sudbonosnog dana, 21. marta, 1953.
Radio sam tokom mnogih života -- radio sam na sebi, borio se, činio sve što može da se čini -- a ništa se nije događalo.
Sada razumijem zašto se ništa nije događalo.
Sam taj napor je bio prepreka, same ljestve su sprečavale, sam nagon za traganjem je bio prepreka.
Ne da čovjek može dospjeti bez traganja.
Traganje je potrebno, ali onda dođe trenutak kada traganje mora biti odbačeno.
Čamac je potreban da bi se prešla rijeka, ali onda dođe trenutak kada morate izaći iz čamca i potpuno zaboravite na njega i napustite ga.
Napor je potreban, bez napora ništa nije moguće.
A također, jedino sa naporom, ništa je moguće.
Upravo pred dvadesetprvi mart 1953, sedam dana ranije, ja sam prestao raditi na sebi.
Dođe trenutak kada vidiš svu uzaludnost napora.
Učinio si sve što možeš, a ništa se ne događa.
Učinio si sve što je ljudski moguće.
Što drugo onda možeš učiniti?
U čistoj bespomoćnosti, čovjek odbacuje svako traganje.
I onog dana kada je traganje prestalo, onog dana kad nisam tragao za ničim, onog dana kad nisam očekivao da se nešto dogodi, počelo je da se događa.
Podigla se nova energija.
To nije dolazilo iz nekog izvora.
To je dolazilo ni iz čega i niotkuda i odasvud.
Bilo je u drveću i u stijenama i nebu i suncu i zraku - bilo je svuda.
A ja sam tragao tako mukotrpno, i mislio sam da je to veoma daleko.
A bilo je tako blizu i tako blisko.
Baš zbog toga što sam neumorno tragao, bio sam postao nesposoban da vidim blizu.
Traganje je uvijek za dalekim, traganje je uvijek za udaljenim - a to nije bilo udaljeno.
Bio sam postao dalekovid, bio sam izgubio kratkovidost.
Oči su bile postale fokusirane na ono daleko, horizont, i bile su izgubile kvalitetu da vide ono što je sasvim blizu, što te okružuje.
Onoga dana kada je prestao napor, ja sam također stao.
Jer ne možeš postojati bez napora, i ne možeš postojati bez želje, i ne možeš živjeti bez stremljenja.
Pojava ega, sebstva, nije stvar, to je proces.
To nije supstanca koja sjedi tu u tebi, ti to moraš stvarati u svakom trenutku.
To je kao okretanje pedala na biciklu.
Ako okrećeš pedale, on ide sve dalje, ako ne okrećeš pedale, on stane.
Može ići malo zbog prošlog impulsa, ali onog trenutka kad prestaneš da okrećeš pedale, zapravo, bicikl počne da se zaustavlja.
On nema više energije, nema više moći da ide bilo kuda.
On će se srušiti i kolabirati.
Ego postoji zato što nastavljamo da okrećemo pedale želje, zato što nastavljamo da težimo da dobijemo nešto, zato što skačemo ispred samih sebe. Upravo to je fenomen ega - skok ispred sebe, skok u budućnost, skok u sutrašnjicu.
Skok u ono što ne postoji stvara ego.
Zbog toga što potječe iz nepostojećeg, on je nalik na fatamorganu.
To se sastoji od želje i ničega više.
To se sastoji samo od žeđi i ničeg više.
Ego nije u sadašnjosti, on je u budućnosti.
Želja i ego postoje u suradnji, oni koordiniraju.
Ako si u budućnosti, tada je, čini se, ego vrlo supstancijalan.
Ako si u sadašnjosti, ego je opsjena, počinje iščezavati.
Onog dana kada sam prestao tragati... i nije ispravno reći da sam ja prestao tragati, bolje će biti da se kaže: onog dana kada je prestalo traganje
Stvarnost se događa samo kada želja prestane.
Dakle, ovo je dilema.
Što da se radi?
Želja je tu, a prosvijetljene osobe stalno govore da želja mora biti zaustavljena, i nastavljaju odmah zatim govoreći da ne možeš da zaustaviš želju.
Pa što da se radi?
Ostavljaš ljude u nedoumici.
Oni su u želji, sigurno.
Kažeš da ona mora biti zaustavljena - u redu.
A onda kažeš da ne može da bude zaustavljena.
Što onda treba uraditi?
Želja mora da se razumije.
Ti je možeš razumjeti, potrebna je neposredna percepcija, i potrebno je neposredno prodiranje.
Pogledaj u želju, samo vidi što je to, i vidjet ćeš lažnost toga, i vidjet ćeš da to ne postoji.
I želja padne i, istovremeno, u tebi nešto pada.
Ego ne može postojati bez želje, želja ne može postojati bez ega.
Želja je projicirani ego, ego je introprojekcija želja. O
ni su zajedno, dva aspekta iste pojave.
-Osho –