III predavanje

31. decembar 1950.

 

Tokom poslednjeg izvođenja euritmije u starom Geteanumu na Novogodišnju noć 1922. recitovana je pesma Vladimira Solovjova. Sledeće večeri posle požara, kada je Rudolf Štajner održao sastanak i predavanje da bi ohrabrio članove, započeo je ponovo čitanjem te iste pesme. Ne mogu vam to detaljnije preneti, ali osnovno značenje je da svaka Nova godina vidi nove grobove, ali i početak novog života; ono što čini budući razvoj i rast je novi život koji započinje na starim grobovima. To je jedna od najsuštinskijih misli vezanih za prirodu ljudskog života i međuodnos kosmosa i Zemlje.

 

Ovaj princip možemo da vidimo u prirodi sa svakim klijanjem semena. Proces klijanja se uvek zasniva na dvostrukom procesu umiranja: prvi proces je u biljci roditeljki, kada je stvorila seme za korak je bliža smrti. Drugi je u samom semenu; klijajući ono stvarno proživljava smrt zato što njegova supstanca propada i raspada se. Supstanca u semenu nije za izgradnju nove biljke, već da podstakne život u klici iz koje će izrasti nova biljka. Nedavna istraživanja u fiziologiju biljke pružaju dokaz o tome kako je ovo raspadanje semena ono što podstiče rast.

 

U prirodi nova epoha ili period počinje kada prethodna nestane. Priroda uopšte nije sentimentalna. Ono što su za nas katastrofe kao zemljotresi, potop Atlantide ili nestanak Lemurije, u prirodi je samo prelaz iz jednog perioda u drugi. Čak i oluja kakvu smo nedavno doživeli, samo je nešto što treba da vrati ravnotežu u toplotno telo Zemlje.

 

Počinjemo da shvatamo da je život u korenu svih geoloških promena. Pre priličnog broja godina Rudolf Štajner je rekao da bi trebalo da priđemo geologiji tako što ćemo posmatrati životni proces. Nagovestio je da bi trebalo da, na primer, posmatramo kontinentalne mase kao nešto što proističe iz životnog procesa. Kada sam 1920. godine ovo čuo, bilo mi je čudno da mislim, na primer, o stenama paleozoika, jednim od najstarijih oblika, kao nečemu što proizlazi iz životnog procesa. U Tajnoj nauci čitamo da su minerali nastali kao poslednji u razvoju Zemlje, da je dodavanje njihovih supstanci poslednji stepen u razvoju pre no što je Zemlja dostigla svoj sadašnji stupanj.

 

U biljkama ili životinjama takođe vidimo obrazovanje mineralne supstance kao poslednju stepe­nicu u njihovom oblikovanju. To je, takođe, slučaj sa ljudskim skeletom – jedna od poslednjih stvari u razvijanju tela deteta je taloženje kalcijuma. U životu biljke, tek kada se završilo obrazovanje lista ili stabljike, počinje proces mineralizacije. Skelet obrazuje ili silicijum ili naslage kalcijuma iz šupljine u kojoj nastaju kristali. Ne pokazuju sve biljke ove formacije, već samo neke. Suština je, dakle, da obrazovanje skeleta nije početak životnog procesa, već kraj. Takođe, u oblastima koje su na granici biljnog i životinjskog sveta, nalazimo silicijumske skelete. Vidimo ih, na primer, kod algi kakva je diatomecae, jedan od najlepših oblika, sličan kristalima snega.

 

U najnižim životinjama vidimo da je skelet od kalcijuma sačinjen od lepih motiva koji se mogu naći u primitivnoj umetnosti ili egipatskom slikovnom pismu. Oni prikazuju najčistiji formativni princip koji se odigrava na kraju životnog procesa. Ukoliko uzmete kamen (bilo kog porekla) izglancate ga i stavite pod mikroskop videćete strukturu kristalizovanih naslaga kremena ili krečnjaka. To pokazuje da taj materijal vodi poreklo od biljaka ili životinja i to je uistinu slučaj sa svim osim kod starih naslaga ili stena koje su vulkanski istopljene. Tako nam je jasno zašto je dr Štajner rekao da je čvrsta građa Zemlje stvorena iz žive oblasti. Nedavno objavljena knjiga u Engleskoj pod nazivom „Neprekidno stvaranje” – Continuous Creation – dokazuje glediše dr Štajnera da je mineralna zemlja proizašla iz biljnog ili životinjskog stvaranja. Tako možemo da kažemo da je nekadašnji život učestvovao u mineralnom. Čovek koji mi je poslao knjigu zaključuje da su svi minerali manje-više prošli kroz jedan živi proces, tako da možemo stvarno gledati na mineralno carstvo kao na nešto što se rodilo iz živog carstva. Zemlja, takođe, može biti viđena kao u procesu neprekidnog stvaranja zato što ova minerlana supstanca onda opet ulazi u carstvo živog.

 

Ono što sledi dalje je naučno od velikog značaja, jer ukoliko se ta istina prihvati u naučnim krugovima osetićemo olakšanje od tereta materijalizma. Kada se osvrnem na 1950. godinu vidim pojavu ove knjige kao najbolje izdanje godine. To nije samo pitanje fizičkog otkrića, već prekretnica u mišljenju, mogućnost da se uvidi da je materija nešto što je ispalo iz životnog procesa i što je ponovo u njega vraćeno. Godina 1950. je prekretnica u mnogim pogledima; ne samo zbog uspomene na požar u prvom Geteanumu, koji je sagoreo životne snage dr Štajnera, već takođe i u prirodi i istorijskim događajima sve nas podseća na „umiranje i novo postajanje” ili po Geteu „Stirb und werde”.

 

Mi smo verovatno na prekretnici rasprava između Istoka i Zapada, sa Evropom i Amerikom na jednoj strani, a Azijom i Kinom na drugoj.

 

Ovaj sukob sa njegovim crvenim plamenovima je jedan od presudnih u ljudskoj istoriji; on ima duboko značenje vezano sa umiranjem i nastajanjem civilizacije. Sa jedne strane tu je relativno malo razvijen Istok. Sa druge strane je nešto što zadire unazad do Lemurije. Tu je svet demona koji žive u kineskoj kulturi, a tu su i fizička tela koja vode poreklo do rasa koje su emigrirale u Kinu, Mongoliju i Tibet sa ostrva Mu i drugih mesta sa Lemurskog kontinenta koji je nestao. Ta Lemurska kultura je sačuvana tako da baca svoju senku na celi svet – što se, na primer, pokazuje u krajnjem konzervativizmu, sačuvavši i mumifikujući načine mišljenja i života.

 

Već sam rekao da priroda i Zemlja nisu sentimentalne. Ukoliko duhovno vođstvo čovečanstva smatra da neke rase više nisu plodonosne za čovečanstvo, obično prouzrokuje njihovo uništenje. To je bio slučaj i sa Lemurijom koja se nekada pružala od Australije preko Južne Amerike do Afrike. Ljudski rod koji je tamo živeo pokazao se nesposobnim da donese novu civilizaciju, tako da su vulkanskim katastrofama svi, osim nekolicine, uništeni. Postoje sačuvani neki ostaci kao što su statue Uskršnjih ostrva i ljudska tela koja su se naselila na Tibetu, Mongoliji, Kini. Neka su takođe otišla na Aljasku i severnoamerički kontinent. Istraživanje iz 1950. godine pokazalo je da je jedan deo američkih Indijanaca došao sa Aljaske, putem Mongolije, sa nepoznatog kontinenta. Pre toga neki od atlantskih naroda su otišli na zapad, a neki na istok. Labradorski Indijanci i Indijanci koji su naselili dolinu Misisipija i koji su stigli sve do Džordžije i Luizijane su takođe poreklom sa Atlantide. Ni oni nisu bili dovoljno jaki da rode jednu novu kulturu i osuđeni su na izumiranje.

 

Ukoliko to ne posmatramo sentimentalno, videćemo da duhovno vođstvo uništava čitave kontinente i vidimo, sa istorijske tačke gledišta, da je rase Indijanaca morao da pokori beli čovek i njegovo oružje. Moram da dodam da lično saosećam sa Indijancima i da sam pokušao da dođem u dodir sa njihovim duhovnim vođama. Neke od njihovih duhovnih organizacija su me prihvatile kao brata po krvi i od njih sam dobio indijansko ime. Međutim, vidimo da su samo neki od njih mogli da žive u miru izmešani kao što je to prikazano u priči o Pokahontas.

 

Današnje pitanje je da li je neophodno razračunavanje sa ostacima starih civilizacija putem rata ili je moguće neko mirno rešenje? Ukoliko je to podjednako nemoguće ratom ili mirnim putem, tada nastupaju prirodne katastrofe, jer ukoliko to čovek ne uradi, tada će Bog, duhovni svet, preduzeti mere i dogodiće se vulkanske erupcije ili poplave. Poslednje dve godine mogu pokazati koliko je malo potrebno da bi došlo do kraja civilizacije. Tri primera mi padaju na pamet: nestašica vode u Njujorku, što nije uzrokovano nekom velikom sušom nego samo smanjenim padavinama za 3,5 do 4 inča manje kiše od prethodnih godišnjih proseka (1949.). Samo je 10% manje padavina izazvalo kritično stanje. Zamislite šta bi se dogodilo da padne 20% manje kiše.

 

Sa druge strane tu su i nedavne kiše u Kaliforniji tokom kojih je za nedelju dana napadalo kiše kao inače za 3-4 meseca. To nije bio nikakav napor za boga vremena, a kolika je ogromna posledica po čoveka! Zamislite 40 dana onakve kiše kakva je opisana u Bibliji.

 

Treći primer je nedavna oluja koja se ovde dogodila, kada je u određenim oblastima duvao vetar izuzetne jačine čitavih 12-14 sati. Kako je drugačiji život bio bez struje i telefona. U stvari, kada jedan mesec ne bismo imali struju naša današnja civilizacija bi bila uništena – vratili bismo se u primitivno životinjsko stanje. Ovo sam sve samo napomenuo da vidite šta bi se desilo u slučaju da priroda reši da se umeša. Neznatne promene bi, na primer, bile dovoljne da Severna Amerika ili Evropa potonu u okean ili da nastanu nove planine. Civilizacije koje su isuviše stare, koje nemaju nove impulse za budućnost, moraju da budu zbrisane.

 

Duhovni zahtev je da se ostaci i veštine starih kultura moraju odstraniti. Ljudsko biće je odgovorno za to, ali i Lucifer i Ahriman su umešani tako da ljudi to odrađuju putem ratova. Ovaj proces se odigrava tokom cele istorije; Rim je uništio Egipat i Grčku, Germani su uništili kulturu Rima. Ti se ciklusi mogu videti u istoriji i za mnoge narode ratovanje izgleda neizbežno. Pitanje je da li se to može ublažiti i da li se umiranje i rađanje novih kultura može odigrati mirnim putem? To je Hristova misija – što je jednostavan ali apstraktan odgovor. Međutim, pitanje je ko će ga sprovesti? Ko je prožet Hristom? Do danas je hrišćanski princip, po onome koliko dotiče čovečanstvo, samo apstraktna fraza. Mi moramo da zaronimo dublje u impulse civilizacije i uočimo da nije samo jedan impuls pridodat drugom. Kao primer imamo kulturu Mongola koji su osvojili Kinu, sa ruskim komunizmom koji sada dolazi u Kinu preko Mongola.

 

U Mongolima žive snage misterija Starog Meseca, kao što je dr Štajner govorio i kao što to možemo sami da otkrijemo. Te misterije su prvobitno slavljene sa početkom odvajanja Meseca i Zemlje, od polovine pa do kraja lemurskog perioda. Tada su postale dekadentne i dovele su do lemurske katastrofe. Ove lemurske misterije su kao zastareli kultovi uvedeni na Tibet, Mongoliju i Kinu, gde su postali osnova demonskih religija. Na Tibetu postoji misterijsko mesto gde se nalaze dve skrivene alatke. One su velika tajna koja nije nikada objavljena i koja je povezana sa magijom. Jedan od tih kultnih predmeta je globus Zemlje oko kojeg se okreće drugo telo kao što se Mesec okreće oko Zemlje. Na tom globusu postoji tečnost koja pokazuje plime i oseke. Na Tibetu se to okretanje odigrava bez motora, bez zupčanika.

 

Rusi su saznali za postojanje ove sprave pre nekoliko godina. Oni su sagradili model, ali nisu uspeli da postignu mesečev efekat. Međutim, u mogućnosti su da proizvedu plime na neki drugi način.

 

Dr Štajner mi je objasnio da su u ovoj tibetanskoj misteriji stare dekadentne snage misterija Starog Meseca koje su se upražnjavale u Lemuriji. Tu činjenicu moramo da vidimo u pozadini Tibeta i uticaju na istoriju Mongola. Oni su upravo zbog toga uvek bili toliko uspešni u odgajanju raznih vrsta životinja, takođe koristeći veštačku oplodnju. Oni su isto tako bili delimično uspešni u odgajanju određenih karakteristika ljudske rase.

 

Rekao sam u jednom ranijem predavanju na ovu temu u Njujorku kako su institucije kakva je porez na prihod i okupaciona vojska itd. sve u suštini mongolskog porekla. Onaj koji bi se predao bez otpora ostavljao bi se u životu. Sve ove stvari potiču od inspiracije Mesečeve kulture koja je danas zastarela.

 

Danas bi nam ideal bila hrišćanska kultura, kultura Sunca. U prehrišćanskoj eri ljudi su obožavali spoljno Sunce; danas Hrista možemo doživeti kao Sunce u našim srcima. To je kultura koja je postojala na početku i kojom će se sve završiti. U našem planetarnom sistemu Sunce je centar, sa drugim planetama koje se okreću oko njega. Druge kulture će se postepeno stopiti u kulturu Sunca kao što će se same planete postepeno opet stopiti u Sunce.

 

Prošlog puta sam izneo mogućnost da će se ponovno sjedinjenje Zemlje i Meseca odigrati mirnim putem ukoliko se sa fizičkog prenese na eterski plan. Isto se odnosi i na ponovno ujedinjenje kultura. Ostaci Meseca prodrli su u drevnu Indiju, Vavilon i Egipat. Egipat je kultura Meseca mirno osvojila. Kao dalji razvoj, ulazak misterije Izide i Ozirisa, označava početak kulture Sunca. Imamo Amenhotepa IV i kraljicu Hatšepsut koji su oboje pokušali da uvedu kulturu Sunca. Ovi pokušaji su propali jer su snage Meseca nadvladale i njih i njihove sledbenike. Kada je Hatšepsut umrla njeni naslednici su je toliko mrzeli da su na svim spomenicima sastrugali njeno ime. Ipak, upravo je u njenom hramu Izida po prvi put prikazana sa detetom Horusom u krilu, što je prvi nagoveštaj Madone, Izida sa Horusom, Mesec sa Suncem.

 

Dakle, u Egiptu se pokušalo sa mirnim prelaženjem Mesečevog principa u Sunčev: Međutim kada je uočeno da je bezuspešan, otpočela je dekadencija. Egipatska kultura se degenerisala, izgubila svoj polet, nestala je. Na taj način je Egipat bar delimično preobrazio impulse Meseca.

 

Drugačije se taj preobražaj odvijao u arapsko-muhamedovskoj kulturi. Tamo se Mesec obojio drugim uticajem. Njihova zastava prikazuje zalazeći Mesec sa zvezdom (Venera), koji su tako postavljeni u sazvežđe. Kada se arapsko-muhamedanska kultura istrošila, pokorena je ratom u Španiji, a duhovno ju je pokorio Toma Akvinski. Kod arabizma se pomešao Mesec, apstraktno mišljenje, i Venera, luciferični uticaj. Akvinski je pokušao da ga nadvlada mirno preobražavajući filosofiju Averoesa u hrišćansku filosofiju i on je počeo da govori o ljudskom srcu.

 

To je bio pokušaj osvajanja starijih misterija mirnim putem, duhovnim prodiranjem, putem misli i kako je Akvinski uradio šta je uradio, nije bilo potrebno da se bori protiv Arapa sve do nedavno. Zapad se borio protiv Turaka, ali oni nisu Arapi već Mongoli.

 

U ratu koji sada otpočinje, stanje je ponovo mnogo složenije. Nema više upletenosti misterija Saturna, jer su misterije Saturna izumrle sa stvaralačkim snagama Indijanaca. Kod Mongola žive snage Marsa i to nazadne snage Marsa. Građanski život Mongola je uređen prema nazadnim misterijama Meseca, a njihovi ratovi, nazadnim misterijama Marsa.

 

Sv. Franja Asiški je čovek koji je pokušao da prevaziđe snage Marsa mirnim putem šireći načelo čovečanske ljubavi. On sam nije pripadao misterijama Marsa, već je prvobitno došao sa Budom iz misterija Merkura. U prethodnoj inkarnaciji bio je Budin učenik. Stare misterije Merkura su se širile Indijom, Malajom, Indokinom i Filipinima. U Budi vidimo najnaprednijeg, ne-dekadentnog predstavnika misterija Merkura.

 

Nazadna strana misterija Merkura živi u ljudskoj težnji za trgovinom i u potrebi da se drugi prevare cenkajući se. Rudolf Štajner je rekao da ljudi pod ovim uticajem imaju tendenciju da lažu. Laž postaje kao hleb nasušni ljudima Orijenta i Mediterana od vremena II ili III veka pre naše ere, a to je dostiglo svoj vrhunac u periodu Misterijuma na Golgoti. U lažima se nikada nije više uživalo nego tada, a kao primer imamo Herodota.

 

Sv. Franja dolazi iz napredne struje misterija Merkura gde je, kao što smo rekli, bio učenik Bude. Posle smrti je postao duhovni učenik Kristijana Rozenkrojca. Franja odlazi na Mars da donese nadu za mir, tako da naučimo da se mirno borimo, ne rušilačkim putem već putem razumevanja.

 

(Kako govori crta dijagram na tabli i nastavlja):

 

Sunce je krajnji cilj svakog preobražaja. Sada i u budućnosti Sunce je u ljudskom srcu, tamo je rođeno kao posledica vođstva Sina Čovečjeg. Ukoliko se misterije Meseca spoje sa Suncem, razvija se filosofija; mi razvijamo sposobnost upotrebe mozga ne za intelektualnu već za imaginativnu misao. Razvoj imaginacije će preobraziti i povesti Mesečeve snage ka Suncu. Mi posedujemo snagu Venere koja je luciferska. To će se preobraziti u stvaralačku umetnost. Sa snagama Merkura bi stvorili naprednu nauku onakvu kakvu je Rozenkrojc želeo ili svetsku trgovinu koja nije zasnovana na prevari i borbi već na razvoju bratstva. U principu Marsa, bratstvo igra određenu ulogu. Ukoliko se ono poveže sa Suncem postupaće se mirno međuprožimanjem umesto ratova. U svemu ovome možemo videti kosmičko tročlanstvo. U ovoj slici kretanja kultura prema Suncu, izostavio sam Saturn i Jupiter. Beloj rasi je potrebno vođstvo Jupitera, a američkom kontinentu Saturna.

 

Stvar je u tome da kulture ili umiru ili se degenerišu. Kao degenerisane prepoznajemo ih u kulturi tibetanskih Mongola, Arapa, Indusa, Mongola i Kineza. Nestajanje ovih kultura kroz duhovnu delatnost je nešto što bi trebalo da se dogodi. Međutim, da bi se to dogodilo potrebno je priznati Budu, Rozenkrojca, Sv. Franju i dr Štajnera kao duhovne vođe, a ne za vođe proglasiti organizacije kao što su Ujedinjene nacije.

 

U misterijama Meseca, Ahriman podržava intelektualno i apstraktno. U misterijama Marsa, Ahriman navodi ljude da misle da ratovima mogu da reše svoje probleme. U luciferskim misterijama Mongola pronalazimo šovinistički nacionalizam.

 

Sve današnje vojske imaju zastave. Kada je Kublaj Kan umro, ostale poglavice su se okupile da odluče ko će biti novi duhovni vođa. Nisu uspeli da nađu nikoga i danima su zasedali. Najzad su predložili da čekaju čudo i ukopali su u zemlju pred sobom barjak Kublaj Kana. Bio je miran dan kada je naišao vetar i pomerio zastavu našta su oni rekli: zastava će od danas biti naš vođa. Od toga dana zastava je postala simbol nacije, a krajnji nacionalizam je posledica ove snage. Ono što bi trebalo da deluje kao impuls Marsa bilo bi pravo državništvo, koje bi imalo duhovno vođstvo sjedinjeno sa tim. To je ono što su Buda i Sv. Franja želeli da podstaknu svojom aktivnošću sa Marsa. Kada posmatramo impuls Merkura vidimo da se Mihailo, koji je bio Duh Merkura u prehrišćanskom periodu, premestio od Merkura na Sunce. On je u Vavilonu bio merkurijanski, a onda je postao glasnik Sunčevih snaga. Na taj način je ujedinio impuls Merkura sa Suncem. Mihailo bi mogao da bude duhovni vođa nauke, ne-luciferičke umetnosti i svetske trgovine.

 

Ovde je naš problem: duhovno međuprožimanje može da bude promišljeno od strane svakog ljudskog bića, a kako je misao stvarnost, volja i delatnost se mogu razviti ako je misao dovoljno jaka. Svaki sekund kojim se odlaže ovaj kineski rat pomaže duhovnim snagama da sve više jačaju i, ako učinimo naš deo, da ga izbegnemo u potpunosti. Međutim, problem je Rusija. Mongloski problem bi bio relativno lak da nije činjenice da u sadašnjem ruskom impulsu živi sam Ahriman. Ukoliko želite da naslutite u kolikoj meri je to istina samo pročitajte Solovjevog Antihrista. Antihrist se neće inkarnirati u narednih 1500 do 2000 godina, ali ono što sada živi u Rusiji je jedna vrsta njegove pripreme: potpuna materijalistička kultura koja poriče svaku duhovnu mudrost. Razgovarao sam sa jednim od čuvara i ispitivača ruskih zatvorenika i jedan od njih mi je rekao kako je Staljinov sin izjavio da je bolest zapadne civilizacije to što ona živi u iluzijama i da je jedna od tih iluzija ta što veruje u Boga. Prema Rusima ono što živi u Staljinu je zamena za Boga. To je, međutim, stanje koje smo sami stvorili poslavši Lenjina u Rusiju. Postoje danas mladi Rusi koji nikada nisu čuli za reč Bog i nju je njima nemoguće dočarati. Ne smemo zaboraviti da je sve to posledica materijalističke nauke stvorene u Srednjoj i Zapadnoj Evropi.

 

Hegel je bio učitelj Marksa, a potom je Marks otišao u Englesku i tu došao na ideju da primeni ateističku nauku na problem postojanja. Onda je ista izvezena u Rusiju jer je Zapadni generalštab želeo da Rusiju izbaci iz Prvog svetskog rata. Nemci i Englezi su se dogovorili da dopuste prolazak voza u kome su bili Lenjin i njegovi saradnici. To ne smemo zaboraviti! Ahrimanu je dato eksperimentalno polje tako da sada ubiremo istorijske posledice ovog čina. Pred nama je danas da donesemo odluku: rat ili duhovni razvoj? Još uvek ima vremena ukoliko ljudi reše da razvijaju volju u duhovnom smislu, a ne da se predaju Ahrimanu. Ono što pomaže je činjenica da u samoj Rusiji postoji proces vrenja. Nemački ratni zarobljenik – po profesiji profesor filosofije – koji se vratio iz Rusije prošlog leta, rekao mi je da među 25-30-godišnjacima postoje sumnje u marksizam. Takođe je rekao da ne postoje strasni, fanatični sovjetski sledbenici stariji od 42 godine. Prema tome, duhovnost čeka. Bilo bi dobro kada bi mogli da zadržimo ovu situaciju sledećih deset, petnaest ili dvadeset godina, dok se ne stvore uslovi. Treba ovom prilikom napomenuti i to da ukoliko loše mislimo nekom narodu ili pojedinca gledamo sa antipatijom, to pomaže destruktivne snage. Ukoliko posmatramo sa razumevanjem, sa impulsom Mihaila, to će pomoći snagama koje rade na miru. Naša stvaralačka imaginacija u svemu ovome je rukovođena Mihailom koji je doveo Merkur u sferu Sunca. To je poluga koju možemo koristiti na svetskom planu. Možemo ovim povodom dodati i to da ukoliko negujemo jaku antipatiju za određenu rasu, možemo biti sigurni da ćemo se sledećeg puta inkarnirati u njoj – to je zakon karme.

 

Jovanka Orleanka bi mirno pripremila uvođenje tročlanog društvenog poretka, jer je ta devojka dolazila sa impulsom snaga Meseca koje je predala Mihailu. Da francuski prestolonaslednik nije bio slab i da nije dozvolio da je spale, istorija bi bila toliko drugačija da bi doživeli uvođenje u tročlani društveni poredak već 1792. ili 1793. godine umesto krvave Francuske revolucije. Ipak, duhovni principi slobode, bratstva i jednakosti nadahnuto deluju u evoluciji sve od vremena Jovanke Orleanke.

 

Ono što je potrebno da sprovedemo u 1950. i 1951. godini je nova Jovanka Orleanka, ali ovoga puta ona neće morati da bude u fizičkom svetu, već će radije delovati iz eterskog. Mi u nama samima, u sopstvenom umu treba da stvorimo duhovnu Jovanku Orleanku i da rešimo probleme mirnim putem, a ne ratovima u 1951. i 1952. godini. Istorija, dakle, hoće da dâ čoveku malo više vremena da pronađe rešenje na pravi način.

 

Prevele Aleksandra Andrijević i Nada Škondrić