Nezaposlenost, kazna ili instrument za aktiviranje svesti

 

Prijatelji, upozoravam vas da ću da se raspišem pri ovom radu, i zato će kontekst da bude širi od uobičajenog; međutim takođe vas opominjem da će sadržaj da vas natera da se zamislite i, zasigurno, vi ćete se saplesti s stvarima koje niste razmatrali ili ste ih promišljali u okviru drugog aspekta. Neću da uzimam više prostora u objašnjenju, bez drugih uvoda, prelazim na stvar.

 

Pre nego što počnemo s promišljanjima prvo o čemu treba da vodimo računa je da je neophodno da promenimo naš način kako se suočavamo s događajima. Uvek – u svim slučajevima – uzrok naših problema vidimo spolja. Velika greška! Kada se pojavi neprilika, koja nas pogađa ili brine, prvo što treba da sebi postavimo pitanje: U tom što mi se događa, koji je moj deo krivice? Samo, polazeći od ovog pristupa prethodne pretpostavke, možemo da napredujemo ka stvarnom rešenju problema. Ako se upitamo, šta daje povoda naslovu našeg članka, veoma brzo ćemo razumeti da je ono što se događa posledica jedne krize. Ma idi ! Da bi stigli do tog zaključka nisu nam trebali toliki podupirači ! Da, ali ono što u najmanju ruku se nezna, je da ova nesigurnost o kojoj govorim nije društvena, ekonomska ili politička – iako je i to -, već saznajna. Bez saznanja nemoguće je suočiti se s problemima. Iako je još gore kada, bez da to poznajemo, verujemo da to poznajemo.  Nikada nije postojalo tako široko prošireno uverenje, toliko nepoznavanje stvarnosti stvari, kao što danas postoji pod grudima jedne civilizacije koja veruje u zenit kulture.

 

Zbog toga da bi uistinu stigli do suštine toga šta znači rad – motiv kojim se bavimo – treba da se prenesemo pod okrilje jedne zdrave društvene organizacije.U obolelom scenariju u kom se danas krećemo,funkcija rada u životu čovečanstva, ostaje zatamljena i bez fokusa. Nezaposlenost je posledica bezbrojnih bolesti u koje je utopljen sam društveni organ koji smo stvorili. „JESMO“, zapamtite to! Nikada ne možemo da pobegnemo od svog dela krivice.

 

Nezaposlenost se povećava uvođenjem novih tehnologija. Ne može se kritikovati niti čak suprotstaviti tome što ovaj napredak tehnologije podrazumeva. Ako bi to činili, to bi značilo ići suprotno od ljudske kreativnosti. Dobro korišćena značila bi nešto od ekstremne važnosti. Organizovana na odgovarajući način, oslobodila bi čoveka od dobrog dela rada u koji je utopljen. Emancipacija koja bi morala da omogući korišćenje slobodnog vremena na drugim zadacima. Sigurno je da takvi poslovi ne nedostaju. Ima toliko stvari koje treba učiniti. Toliko toga o čemu treba brinuti. Toliko toga za rešavanje...međutim...tu se nalazi...iza rešetaka...zatvoreno zbog interesa  to preostalo vreme za zavoljavanje stvarnih potreba. Licemerno taj mogući višak, umesto da dovede do socijalne podrške, i da se transformiše u mogućnosti, pretvara se u nezaposlenost... u muku...ono što bi moglo da pomogne ozdravljenju... za izgaranje rane...pretvara se u težak teret.

 

Sigurno ćete se upitati, zbog čega, smo došli dotle? Zbog jedne greške u načinu mišljenja u koju svi zapadamo nesposobni da prepoznamo i rešimo. RAD SMATRAMO ROBOM. To tako činimo da, smatramo da je ljudsko biće jedna osnovna sirovina više, koja može biti eliminisana (teška vremena) ili kupljena (u okolnostima blagostanja) u proizvodnim procesima radi smanjenja troškova ili povećanja dobiti. I obratite pažnju dokle stiže paradoks, ogromne investicije koje se ulažu u automatizaciju dolaze iz novčanika – kroz cenu koju plaća kupac prilikom kupovine tih proizvoda. Drugim rečima, taj kapital koji se pojavljuje kao posledica lične potrošnje svih prelazi u ruke vlasnika firmi, koje upravljaju jednim dobrom koje je opšte u sopstvenu korist.  Vidite, da je problem u saznanju...ne razumemo...nesposobni smo da objasnimo stvarnost. Zavaravanje u tumačenju koncepata nas čini zarobljenicima naše gluposti.

 

Fundamentalni problem svega je u poteškoćama koje imamo da razumemo živo, ono što je organsko.Upali smo tako duboko u materiju da sve vidimo kroz kaleidoskop mašine. Tehnologija se instalirala u naš mozak i jedino mislimo o jedinici ili dvojci... a o trojci koja je posledica oba...o polarnosti...zaboravili smo. Nauka, čak i medicina, - u svojim metodima – jedino priča o mrtvom. A te iste tehnike primenjujemo ih na društvene nauke. Ne treba da nas čudi što su rezultati toliko negativni, pošto ne dohvatamo svarnost, ostajemo u njenoj dekompoziciji.

 

Jedan živi organizam je posledica jedne serije relacija koje se organizuju i spajaju skup. I to nije posledica racionalne formule uzrok – posledica, već čitave jedne serije međurazmene koja u svojoj višestrukosti, dinamizmu i aktivnosti njenih funkcija zavise jedni od drugih... čineći tu međuzavisnost, kompenzaciju i reciprocitet kao igru života. Ovo je očevidno u svemu što se odnosi na društvenu egzistenciju, i kao posledicu, ne treba da nas čudi bolesno neprekidno stanje, bol, haos i mizerija u kojoj se nalazi najveći broj ljudi ove – danas – jalove planete. Društveni organizam je mrtav.

 

Darvin je pronašao impuls koji pokreće evoluciju u formuli „preživljuju najbolji“. To, prijatelji, ugravirano nam je u vatri u našim dušama, kao glavni motiv koji pokreće egzistenciju skoro svega: nametnuti se drugom, vladati nad njim, zgrnuti bogatstvo, akomulirati moć...jer su to njegovi zahtevi. Ta formula se transformiše u društveni darvinizam; fenomen kojeg, na brzinu, mogli da formulišemo na sledeći način: „onaj ko ne proizvodi neophodno ne zaslužuje život“. Ova koncepcija – u vladajućoj podsvesti – jeste degradacija ljudskog bića do nivoa pod-prirode. Njeno iskvareno posmatranje vodi, milione ljudskih bića, u stradanje i gubljenje sreće.

Surovost je tretiranje ljudskog rada kao robe. Ako promišljamo jednačinu: RAD=ROBA, nikako se ne pojavljuje ljudsko biće. Odvojena je životna svrha u kojoj boravi njegova sopstvena bit. Pretvoren je u nešto inertno, bezživotno...leš. Tada postaje brojni element. Broj u balansu dvostrukog ulaza, gde je isključeni treći deo koji bi bio etika... moral...ono što bi uravnotežavalo i što bi dalo život mrtvom jer bi omogućilo odgovornost za delovanja. Zbog toga može biti čovek prognan u kategoriju novca – podrazumevan kao „vil metal“(prljavi dobitak)-, kao roba beskoristan... i zbog toga treba da se redukuju troškovi skladištenja – pročitaj nezaposlenost – i fleksibiliziran – čudan način za postaviti pridev krutom – kao odpaci. Obrazac koji krije u suptilnoj formuli eliminaciju – neproduktivnog – iz najbitnijeg objekta evolucije: ČOVEKA.

Međutim, bez obzira na poteškoće, problem ima rešenje. Ali, kao što se dešava s krivicom, nije u drugim rukama...u našim je. Neophodno je da napustimo ulogu glumca i da se pretvorimo u autore naših života. Da ne budemo servilne sluge priručnika napisanih od strane drugih. Treba da iznesemo na videlo način života koji je u skladu s ljudskim dostojanstvom. Da bi to učinili prvi koji to treba da učine treba da budemo mi sami. Ali, u tom slučaju, nije dovoljno razmotriti ove ideje, jer smo umorni od društvenih licemera, već ih treba još i živeti. Jer ako to ne učinimo – kao što se to do sada desilo s dekalozima društvenih reformatora – postaćemo njeni robovi. Ako je odvojimo u neki prostor, i ako je ne oživimo u vremenu u svakom trenutku na odgovarajući način za stalno, ubili smo njenu aspiraciju za transformacijom jer će samo ponovo uspostaviti samu sebe, ostajući za uvek skrivena, od čuvara prvobitne istine, njihovih mogućnosti. U tom slučaju nećemo vladati idejom, već će ona biti ta koja će ispoljiti svoj ćef.

 

Ljudsko biće razmetljivo svojom nezavisnošću ne primećuje da je izložen svim vrstama fatalizma. Napunili smo se društvenim zakonima, pravima, politikama, ekonomijama... svih vrsta. Jedini zakoni koje ja poznajem to su oni koji regulišu prirodu. Bez da to primetimo živimo umetniti u jedno „poverenje u autoritet“ koje ako se malo zagrebemo izlazi na porvšinu i pokazuje nam našu obnaženost. Promislite kako na nas deluje na primer nauka, i nastavite s drugim disciplinama života i utvrdićete robstvo u kojem živimo.

 

Da smo razumni razumeli bi da evolucija nije produkt nauke. Da ova raste i da se razvija u filozofima i pesnicima: Gete, Fihte, Herder... nemačkih idealista koji su na svoj način posledica – oni sami tako nešto potvrđuju izdaleka, gradivo Don Kihota-. U njima raste ideja evolucije koja nije jedno pristizanje, vać pre jedan horizont gde bez obzira koliko mu se približavaš on je uvek sve dalji. Za njih je život observacija, bez apriorizama, donošenje zaključaka koji nisu definitivni, već primenljivi dok ne budu zamenjeni drugim – evolucija – nove koje su odgovarajuće u svakom vremenu u svom prostoru. Nema modela, već forme u evoluciji. Ako želite da produbite temu preporučujem da pročitate Lesinga.

 

Na kraju rad nije prokletsvo, već prostor razvoja, individualnog i društvenog, za čoveka pri njegovom susretu s drugim. Međutim ova potreba je danas izgubljena. Kako da se ona povrati? Oživljujuće snage, stvaralačke, samo se mogu pojaviti u svetu kulture, samo iz te saradnje s sferom politike, socijale, prava, ekonomije...mogu da izviru stvaralačke snage koje bi omogućile transformaciju. Najveći kapital koji ima jedna firma jesu njeni radnici, ali ovaj kreativni potencijal je okrnjen strukturama rada gde su prvenstveno nepremostive pregrade. Ako bi se ovo imalo u vidi i ako bi se organizovale kompanije pod drugačijom organizacijom porasla bi rentabilnost istih. S radnim samo-upravnim grupama odgovornost i stepen uključenosti se uvećava, učenje se multiplicira i motivacija se uzdiže. Ali za to je potreban dialog i nestanak nepropusnih pregrada. Dialog budi inteligenciju. Veća proizvodnja uz manje troškove pretvara se u stvarnost. Ne samo da se razvija ekonomija već se takođe daju mogućnosti ljudskom razvoju. Dokazuje se da najvažniji kapital  jedne firme jesu njeni radnici.

 

Pošto ovo ne može da bude primenjeno samo na ovom području, dialog se mora uspostaviti i biti fluidan u svemu što se odnosi s društvenim i ekonomskim aspektom između radnika i upravljačkih organa. Da naređenja ne idu odozgo na dole, već da budu posledica  kreativnosti koja se pojavljuje u međurelaciji delova. Unutar evolucije onaj ko je preduzetnik ne može da bude skriven ekonomijom koja anulira personalnost. Mora da bude potenciran i obučen kao jedan važan društveni agent, ali istovremeno se mora jasno staviti do znanja, između svih, da oblik i način na koji se generiše korist njegovom inicijativom,i izvršen od strane svih koje formira njegova firma kao društveni kapital, u najvećoj meri utiče na opšte a ne na ličnu korist.

 

Ko smatra da su to samo prazne reči greši. Onaj ko misli da je to jedna nestvarna utopija je sluga uspostavljenog. Greška je i utopija je ako se želi promeniti postojeće alatima koji se danas upotrebljavaju. Čitajte pravo, naciju, državu, religiju, partiju, sindikat...to je prava fantazija, život u jednom svetu koji u večitom traženju pokušava da nađe izgubljeni raj, koji je u stvarnosti, sa svojom stranputicom na štetu stvarnosti – ja bih rekao prepoznavanja stvarnosti – jeste prvo potenciranje okrutnosti, brutalnosti, slepila i dekompozicije jednog sveta koje proždire samog sebe.

 

Nemogućnost dohvatanja suštine svari !

 

Čovek u nama treba da se pretvori u centar univerzalnog reda !

 

„ Teorija ne služi- po sebi samoj – ničemu; služi samo ukoliko vodi uverenju da postoji povezanost među fenomenima“. Gete.

 

On – Gete – u velikoj meri ignorisan – prihvata najstrožije iskustvo, prihvata stvari takve kakve jesu i, eliminišući subjektivno, pokušava da uđe u prirodu događaja, da bi odatle – tražeći veze koje ih povezuju – da nađe objektivne veze koje ih spajaju. Jedini način da se suoči s konstrukcijom sutrašnjice... a s ove tačke gledišta – nezaposlenost – može da bude bič koji nas šiba ili opomena da oživimo u našem činjenju povezanost...izazov je u našim rukama...ako ne budemo znali da otvorimo nove prostore... tada... tada... ne tražite krivce...

 

Antonio Martinez Alcala, Španija, 2015

 

Prevod Mr Đorđe Savić