Naše EMOCIJE nam govore šta naša DUŠA želi da ZNAMO

"Naše emocije nam govore šta naša duša želi da znamo. Lažni optimizam nas sprečava da vidimo ono što ne želimo da vidimo, ali ne može da nas spreči da se spotaknemo zbog toga što ne vidimo." ~ Gari Zukav
 

Okruženi smo lažnim optimizmom, baš kao i pesimizmom onih koji veruju da su samo realistični i da su svi ostali prosto nedovoljno obavešteni ili nedovoljno mudri. U stvari, i jedni i drugi su samo na različitim polovima iste igle na kompasu. I jedni i drugi su pod uticajem spoljašnjih događaja mnogo više nego što im se čini i što žele da priznaju. Kao što kaže Zukav, lažni optimizam nas sprečava da vidimo. Sprečava nas da se suočimo sa sobom i svojom Senkom, a bez osvetljavanja Senke, nema pravog duhovnog razvoja.

Tek kada Senku sagledamo, osvetlimo je i zatim integrišemo u sebe, možemo postati celovite ličnosti. Lažni opitmizam dakle ne treba da nam bude niti cilj, niti sredstvo kada idemo duhovnim putem. On samo može da nas ometa, jer nam stvara slepilo za sve ono što nam se ne dopada, uključujući i neprijatne emocije koje često želimo da izbegnemo verujući da su istinski duhovni samo oni ljudi koji su uvek dobro raspoloženi i večito nasmejani.

Neprijatne emocije su vrlo važni putokazi na našem životnom putu, one su vodiči koji nam pokazuju da je jedan deo nas uznemiren nekim događajem, što je vrlo važno, jer to znači da je tom delu potrebno isceljivanje. Ako sve neprijatne emocije stalno zatrpavamo osmehom, i uverenjima da treba da mislimo pozitivno, blokiraćemo sami sebi razvoj, jer će ovi delovi još dugo ostati neisceljeni.
 

Prihvatanje neprijatnih emocija i suočavanje sa njima i svojim slepim mrljama, nikako ne znači da ćemo se pretvoriti u negativnu osobu, koja u svemu vidi pre problem nego šansu i za koju je svet neprijateljsko mesto. Ovo je druga krajnost, a kao i uvek pravo rešenje je u postizanju ravnoteže. Preduslov za postizanje unutrašnje ravnoteže je da prihvatimo odgovornost za svoj život i sve što nam se dešava, naravno i za svoje neprijatne emocije.
 

Kada ih prepoznamo, a to se nekada neće desti, možemo da im poželimo dobrodošlicu, prihvatimo ih i pokušamo da otkrijemo na koji naš neisceljen ili nedovoljno isceljen deo ukazuju. Nećemo naravno uvek prepoznati uzrok ovih emocija, ali dovoljno je i samo prihvatanje odgovornosti za njihov nastanak. Ključno je dakle da nikoga ne okrivljujemo (ni sebe, niti druge ljude, niti okolnosti) za njihov nastanak. Samo da budemo svesni da u nama postoji deo koji je neisceljen i na koji nam neka emocija (ili emocije) ukazuje.

Ovo je često dovoljno da dovede do smanjenja tenzije koju obično izazivaju neprijatne emocije. Prihvatanje emocija, kakve god da su u tom trenutku, lekovito je, jer nam patnju u stvari svara pogrešno uverenje da je ta emocija "loša" ili "neprihvatljiva" za nas ili za osobu kakva želimo da budemo.

Nema neprihvatljivih niti loših emocija, one su samo naši verni vodiči ka samospoznaji i ispunjenom životu.

 

Autor: Suzana Vemić, centarprozor.wordpress.com