MORAL I KARMIČKO ISPUNJENJE

 

ŽIVOTNI PRIMERI

 

U ciklusu predavanja Rudolfa Štajnera, GA 236, Dornach, 06.04-29.06.1924, Ezoterna posmatranja karmičkih veza, AKC, Beograd, 2006 u prevodu Nade Škondrić i Aleksandre Andrijević, imamo jedan interesantan primer:

Mi živimo ovde na Zemlji i imamo različite doživljaje. Možda težimo dobru, nastojimo da ne skrenemo s puta koji smatramo moralno ispravnim. S tim namerama činimo određena dela. Primećujemo nekog drugog kome takve namere  ne mogu nikako da se pripišu, kome možemo da pripišemo samo zle namere. Mi čekamo nekoliko godina, nastavljajući da razvijamo, uporedo s zlim namerama drugog čoveka, ono  što smatramo našim dobrim namerama. Ali, sada opažamo da se ništa nije postiglo. Naše dobre namere nisu ništa postigle; naše dobre namere nisu imale nikakvog dejstva i još nas je možda  i nesreća zadesila, dok drugi čovek čije smo namere smatrali rđavim, živi pored nas u onome što izgleda blagostanje.

To je nešto što vodi ljude koji imaju oči samo za zemajlski život do pobune i do objave da u ovom zemaljskom životu nema dokaza o sili koja pravedno vodi računa o dobru i o zlu. Zaista nijedan nepristrasan posmatrač ne bi mogao da kaže da čovek koji ovo govori sasvim greši. Zar bi bilo koja razumna osoba bila spremna da tvrdi da je svaki događaj u čovekovom životu povezan, u smislu ili zasluge ili krivice, s onim što je proizašlo iz njegovih namera u ovom zemaljskom životu? Kada razmotrimo kako se zemaljski život kreće, možemo jedino da kažemo da je tu nemoguće naći bilo kakvu ravnotežu za moralne impulse koji proističu iz duše. Zašto?

To je zato što mi nismo u stanju da prevedemo sopstvene namere, one najdublje snage koje uz saglasnost slobodne volje preovladavaju u nešem moralno-duševnom životu, u stvarnost u kojoj mi živimo na Zemlji. Tu, u spoljašnjem svetu, prirodni zakoni prevladavaju i nastaju događaji za koje su odgovorni uticaji mnogih ljudi. Mi to ne možemo ako ne shvatimo da u zemaljskom životu postoji provalija između impulsa volje u našim dušama i onoga što vidimo da dejstvuje u spoljašnjem životu kao naša sudbina.

Samo se zapitajte koliko je od onoga što je sudbina u ovom spoljašnjem životu – i stoga vama važno – neposredno ostvarenje namera koje nosite u svojoj duši ? Zemaljski svet nije područje u kome su duhovni zakoni, u skladu s kojima čovek sebi dopušta da bude rukovođen, ili rukovodi sobom, istovremeno prirodni zakoni. U ovom zemaljskom svetu, duhovni zakoni nisu istovetni s prirodnim zakonima. Duhovni zakoni prevladavaju samo u čovekovom unutrašnjem biću. I ako pošteno posmatramo svet, možemo samo da kažemo: ako neko pogrešno razume moje dobre namere, smatrajući ih rđavim, ukoliko ne prepozna moje dobre namere i sudi o njima po tome što bi moglo da me zadesi posle nekoliko godina... ako, stoga , neko kaže da su moje dobre namere, u stvari, rđave i kada me snađe nesreća nekoliko godina kasnije, on sebi da za pravo da kaže: „Vidiš šta se dogodilo. Ja sam sve vreme govorio da su njegove namere rđave...“ , tada bi to bio nemogući način življenja. Duhovno mora da radi iz duše ka duši, ali u spoljašnjem, zemaljskom svetu, duhovno ne radi još uvek kao sila sudbine.

Dakle moramo živo imati na umu da u zemaljskom životu postoji provalija između moralno-duševnog s jedne strane i fizičko-prirodnog s druge.  Ta provalija je uzrokovana činjenicom da duhovni zakoni nisu istovetni s prirodnim zakonima.

Sada, ukoliko bi ljudi u potpunosti zanemarili svet koji se nastavlja posle zemaljskog postojanja, od smrti do novog rođenja, bilo to ne obazirujući se jednostavno na njega ili misleći da se zahvaljujući granicama saznanja ništa o njemu ne može znati – šta bi takvi ljudi rekli? Oni bi rekli:

Prirodni zakoni i ono što čovek čini i doživljava, jer je njegov život u njih uključen – to je stvarno, to je pravo. Naše znanje, naša nauka to može da obuhvati, ali posledice namera, koje su u nama kao duševni i duhovni doživljaji – to mi ne možemo da znamo“. Ništa se zaista ne može znati, ukoliko se ne priznaje život posle smrti. Da li će te stvari koje žive unutar duše na neki način naći ispunjenje, može jedino biti stvar vere. Onoliko koliko je od drevnih vremena znanje oživotu posle smrti izbledelo, u istoj meri je to odvajanje nastalo između znanja i vere.

No, ne možemo da govorimo o karmi na način na koji govorimo o znanju i veri, jer karma je izraz, ispoljavanje zakona – ne nečega što je puko verovanje – isto kao što je slučaj s prirodnim zakonom.

U periodu posle smrti, sve se rukovodi duhovnim zakonima, zakonima duše i duha.  Kad čovek dođe u drugi period, o kom smo govorili, period Sunčevog postojanja koje obuhvata Drugu hijerarhiju, Eksusije, Dinamise, Kiriotete, tada štagod da je živelo u čovečjoj duši s ikakvom nijansom dobrote prima se u ovom Sunčevom postojanju s blagonaklonošću, ali je zlo u potpunosti odbačeno, ono ne može da uđe.Štagod da je zlo u čoveku, mora da se ostavi za sobom kada se ulazi u Sunčevo postojanje. To ne može da nastavi s njim.

No, pomislite na ovo: u svom zemaljskom životu čovek je jedna celina. Njegovo fizičko postojanje i njegovo duševno- duhovno postojanje su povezani, oni obrazuju jedinstvo. Iako ne može da se dokaže grubim instrumentima, činjenica je da ne samo što krv čoveka  koji je zao teče drugačije, već je i sam sastav krvi drugačiji od onoga koji poseduje dobrotu u svojoj duši !

 

Pretpostavite sebi da u životu između smrti i novog rođenja jedan stvarno zao čovek stigne na prag Sunčevog postojanja. On mora za sobom da ostavi sve što je zlo. Da, ali to znači da veći deo njega ostaje za njimjer je zlo vezano za njega, ono je jedno s njim. On mora da ostavi onoliki deo sebe koliko je bio zao. Međutim, ako na ovom pragu čovek mora da ostavi nešto od sopstvenog bića, šta se posle s njim dešavca? Dešava se da on biva osakaćen i prelazi u Sunčevo postojanje  kao vrsta duhovnog bogalja.

Uzmimo jednu krajnost, slučaj nekoga koji je bio toliko zao, toliko krajnje nečovečan da je želeo zlo svim ljudima.Zamislimo da je bio zao do one mere u kojoj zlo zaista ne postoji...ali pretpostavimo da postoji potpuni zlikovac. Šta će postati od takvog čoveka koji je čitavo svoje biće poistovetio s zlom? Šta će postati od njega kad stigne do tačke gde mora da ostavi za sobom sve što je zlo ili što je u vezi s zlom? On će morati da ostavi čitavog sebe !...Šta je posledica? Posledica je da on uopšte ne prolazi kroz Sunčevo postojanje i ukoliko sasvim ne nestane sa sveta, on mora trenutno da se pripremi za reinkarnaciju, mora ponovo da uđe u zemaljski život.

U slučaju okorelog zločinca, stoga, naći ćete da se on veoma brzo posle smrti ponovo vraća u zemaljski život.

U stvarnosti ne postoje takvi potpuni zlikovci, jer u izvesnom smislu postoji neko dobro u svakom čoveku.

Znači, imamo deo čoveka koji je prošao kroz oblast Sunca i koji se pojavljuje na Zemlji i deo čoveka koji nije prošao postojanje Sunca i koji se pojavljuje na Zemlji.

U zemaljskom životu Sunčevo postojanje radi jedino na glavi; ipak, ono što je povezano s Sunčevim postojanjem ostaje u čovekovom biću kao celina; ostaje kao njegova sklonost  zdravlju. Zato je sklonost prema zdravlju takođe povezana s glavom. Glava se razboli samo kada se bolest prenese u nju odozdo, kroz probavni proces ili delatnošću ritmičkog sistema.

S druge strane, deo čoveka koji ne prolazi kroz Sunčevo postojanje je vezan s njegovom sklonošću k bolestima.

I tako, postaće vam jasno da su bolesti upletene u čovekovu sudbinu ispod oblasti Sunčevog postojanja i u vezi su sa posledicama zla koje je doživljeno čim se prođe u život između smrti i novog rođenja. Oblast Sunca je povezana s sklonošću k zdravlju i jedino kada uticaji iz oblasti Meseca prodru u Sunčevu oblast u čovekovom organizmu može onaj deo njega  koji je u zemaljskom životu povezan s Sunčevom sferom – naime glava – da se razboli. Sada vidite da je pravi uvid u te izuzetne karmičke veze moguć samo kada sledimo čoveka u oblast gde su duhovni zakoni prirodni zakoni, a prirodni zakoni duhovni zakoni.

Čovek prelazi u kosmičko postojanje, a potom se vraća na Zemlju. Vraćajući se on prolazi još jednom kroz oblast Meseca. Tu pronalazi zlo koje je za sobom ostavio i mora da ga primi u svoje biće, ono mora ponovo da postane deo njega. On ga prima u vidu u kojem ga je doživeo neposredno posle prolaska kroz dveri smrti i sada ga toliko usvaja da se ono ostvaruje u zemaljskom postojanju.

Ono što ponovo nalazi čovek kada se vraća je ono isto zlo koje je učinio u prethodnom životu.

Izgradivši u Oblasti Sunca nešto kao zakržljalo biće, čovek uzima u sebe ponovo ono što je sam za sobom ostavio. Ono što sada uzima u sebe obrazuje osnove njegove zemaljske građe.