MIHAJLOVI IMPUSLI KROZ KARMU

RADE NA ZDRAVLJU I BOLESTI

Videli smo kako Mihailovi impulsi deluju duboko i intenzivno u čitavo čovekovo biće a pogotovo na taj način deluju na karmu antropozofa. Pored gore napomenutog pravca delovanja koga smo nazvali emocionalnim i slepom zabludelom zemaljskom svešću koji kao posledicu ima zemljotres, erupcije vulkana i druge prirodne nesreće, postoji i drugi pravac delovanja koji se vidi u tome da karma radi na zdravlju i bolesti.

Da čovek uopšte može da oboli – da bolest mora da traži čak u svojoj karmi – dolazi baš iz onih principa koje smo često iznosili tokom naših posmatranja. Poznato nam je da su u određeno vreme zamaljskog razvoja u ljudski razvoj ušle one snage koje nazivamo luciferskim, koje pripadaju onim bićima  koja su zaostala za vreme Starog Meseca i nisu dovoljno napredovala da bi stigla do normalne tačke svoga zemaljskog razovoja. Stoga se u čovekovom astralnom telu nešto usadilo još pre nego što je na odgovarajući način moglo da deluje njegovo Ja, do čega je došlo zbog uticaja tih luciferskih bića. Stoga je uticaj tih luciferskih bića bio takav da je prvenstveno bio uperen na naše astralno telo i čovek je morao i kasnije da ga nosi u svom astralnom telu kroz dalji razvoj. Taj luciferski uticaj igra veliku ulogu u ljudskom razvitku. Za nas je danas važno da naglasimo da je čovek tako dobio u sebi zavodnika, koji ga je navodio da bude manje dobar nego što bi bio da nije napustio luciferski uticaj; to je bio podstrek da radi i rasuđuje više iz afekta, strasti i požude, nego što bi radio i rasuđivao da luciferski uticaj nije ušao. Tim uticajem je ljudska individualnost postala drugačija, počela je da naginje onome što nazivamo „svet požuda“. A došlo je i do toga da se čovek mnogo više upleo u fizički svet Zemlje, nego što bi to inače bilo. Luciferskim uticajem čovek je više uvučen u svoju telesnost, više se identifikovao s svojom telesnošću, nego što bi bio da nije došlo do luciferskog uticaja.  Da nije nastao uticaj luciferskih bića, mnogo toga ne bi bilo na Zemlji što mami čoveka na ovo ili ono. Čovek bi ravnodušno prolazio pored raznih iskušenja. Luciferskim uticajem nastalo je zavođenje u spoljašnjem čulnom svetu; to zavođenje je čovek primio u sebe. Individualnost koja je data kroz Ja prožela se dejstvom koje je proizašlo iz luciferskog principa. Tako se dogodilo da je čovek kod svoje prve inkarnacije na Zemlji odmah podlegao tom zavodljivom luciferskom principu i tu zavodljivost poneo u kasnije živote. To znači da je način na koji je čovek podlegao iskušenjima luciferskog principa postao i sastavni deo njegove karme.

Da je čovek primio u sebe samo taj princip, sve bi više podpadao pod iskušenja fizičkog, zemaljskog sveta, sve bi više gubio mogućnost da se opet oslobodi tog fizičkog zemaljskog sveta. Poznato nam je da se kasniji uticaj – Hristov uticaj – stavio nasuprot luciferskom principu, da ga je doveo do poravnanja, tako da je čovek tokom svoga razvoja dobio sredstva da odbaci taj luciferski uticaj iz sebe. Ali je s luciferskim dato još nešto. Zato što je čovek primio u svoje astralno telo luciferski uticaj, učinio mu se i ceo spoljšnji svet, u koji je ušao, sasvim drugačiji nego što bi mu se učinio da nije predat luciferskom uticaju; čovek je s Luciferom u sebi gledao svet oko sebe. Zato se pomutio njegov pogled na zemaljski svet, pa se u spoljašnje zapažanje umešalo i ono što nazivamo ahrimanski uticaj. Ahriman je samo tako mogao da se umeša i spoljašnjem svetu da oblik iluzije, jer smo mi već ranije u sebi stvorili mogućnost za iluziju, maju. Tako je ahrimanski uticaj, koji se uvukao u spoljašnji svet koji okružuje čoveka, posledica luciferskog uticaja. Možemo reći: čovek je upio, jer su nekada u njemu bile luciferske snage, mogućnost da se više udubi u čulni svet, nego što bi se udubio bez luciferskog uticaja; time je stvorio mogućnost da sa svim spoljašnjim zapažanjima spolja upije i ahrimanski uticaj. Tako živi u ljudskoj individualnosti, dok prolazi kroz razne zemaljske inkarnacije, luciferski uticaj – a kao rezultat luciferskog uticaja – ahrimanski uticaj. Te dve snage se stalno bore u ljudskoj individualnosti. Ljudska individualnost je postala poprište borbi Lucifera i Ahrimana.

Čovek je u svojoj običnoj svesti i danas izložen kako luciferskim iskušenjima, koja deluju iz strasti i afekata njegovog astralnog tela, tako i zavođenjem Ahrimana koje mu dolazi spolja kroz zablude i obmane. Sve dok se čovek, živeći u inkarnacijama, ne suprotstavi predstavama i svemu drugom što čine Lucifer i Ahriman, sve dotle će ono što čovek čini biti podvrgavano opravdanom moralnom i intelektualnom sudu. Sve dok čovek između rođenja i smrti pravi moralne greške sledeći Lucifera ili greši u pogledu logike i zdravog mišljenja idući za Ahrimanom, sve dotle to ostaje stvar običnog svesnog života duše. Ali kada čovek pređe prag smrti, prestaje život predstava koji je vezan za instrument mozga. Onda nastaje drugi oblik života svesti, onda prodiru sve one stvari koje su u životu između rođenja i smrti spadale pod sud morala ili razuma do dna ljudskog bića i zahvataju ono što će posle Kamaloke delovati organizujuće za sledeći život i utisniti se u oblikotvorne snage, koje će izgraditi tročlanu ljudsku telesnost. Onda zablude, koje su nastale zbog privrženosti Ahrimanu, postaju snage bolesti koje utiču na čoveka već od eterskog tela; a pogreške koje u životu podpadaju pod moralni sud, postaju razlozi za bolesti koje dolaze više iz astralnog tela.

Tako vidimo da naše zablude iz ahrimanskog – a tu spadaju u svesne zablude: lažljivost i neistina – postaju stvarno razlozi za bolesti – ako ne gledamo samo na jednu inkarnaciju, već kada dejstvo jedne inkarnacije prenesemo i na drugu; vidimo kako i luciferski uticaj vodi oboljenju istim putem. Mi stvarno možemo da kažemo: naše zablude ne ostaju nekažnjene ! Mi prenosimo pečat naših zabluda u našu sledeću inkarnaciju, a to činimo iz neke više razumnosti nego što je ona iz našeg običnog života – iz one razumnosti, koja nas uči u vremenu između smrti i novog rođenja, da postanemo jači i snažniji, pa da više ne podlegnemo takvim iskušenjima. Tako se bolesti mogu smatrati i kao veliki vaspitači u životu. – Kada tako posmatramo bolesti, stvarno možemo da vidimo da kod njihovog razvijanja dejstvuje ili luciferski ili ahrimanski uticaj. Kada jednom budu prozreli te stvari, oni koji budu lečili pod uticajem duhovnonaučnih pogleda, onda će uticaj takvog lečenja na ljudski organizam biti mnogo dublji nego što to danas može da bude.

U tom smislu možemo da proučimo izvesne oblike oboljenja. Uzmimo, na primer, bolest kao što je zapaljenje pluća. To je karmička posledica, koja je nastala zato što je dotični za vreme Kamaloke mogao da se osvrne na karakter koji je mnogo naginjao čulnoj neumerenosti, koji je u sebi nosio želju za čulnim uživanjima. Nemojte zameniti ono što se sada pripisuje ranijoj svesti s onim što će se pojaviti u svesti sledeće inkarnacije. To za sada nije u vezi. Ali će se ono što čovek vidi za vreme Kamaloke tako preobraziti, da će mu se utisnuti snage za slučajeve koji će savladati zapaljenje pluća. Baš u tom savlađivanju zapaljenja pluća, u lečenju samog sebe, čemu čovek pri tome teži, a naročito u savladavanju groznice, deluje ljudska individualnost nasuprot luciferskim snagama. Stoga se u savladavanju zapaljenja pluća nalazi prilika da se odbaci ono što je u prošloj inkarnaciji bilo nedostatak karaktera. Kod zapaljenja pluća se stvrano vidi borba čoveka s luciferskim snagama.

Drugačije je kada kod onoga što danas zovu tuberkuloza pluća, nastupe naročiti procesi, kada sopstvene snage isceljenja, koje čovek nalazi u sebi, stupe u dejstvo, pa okruže štetne uticaje omotačem poput vezivnog tkiva; tada celina biva ispunjena materijom koja sadrži kalcijumove soli i koja stvara čvrsti umetak. Takva zakrečavanja čovek može da ima u svojim plućima, a mnogo više ljudi ih ima nego što se misli, jer to su oni ljudi kod kojih je tuberkuloza pluća savladana, izlečena. Tamo, gde se tako nešto događa, vodi se borba ljudskog unutrašnjeg bića s onim što su počinile ahrimanske snage. To je proces odbrane iznutra, napad na ono što je uneto kroz spoljašnju materijalnost, da bi ljudsko biće došlo do samostalnosti u tom smislu.

Time smo pokazali kako su oba principa – i ahrimanski i luciferski – delatni u toku bolesti. U mnogom pogledu mogli bismo da pokažemo bilo za ovaj ili onaj oblik bolesti da, u stvari, treba razlikovati dva tipa bolesti: ahrimanski i luciferski tip. Kada bismo na to pazili, došli bismo i do tačnih principa za odgovarajuću pomoć koju možemo da pružimo bolesniku. Jer luciferski procesi bolesti iziskuju sasvim drugu pomoć nego ahrimanski. Kada se danas, na primer, bez ikakve kritičnosti u spoljašnjem lečenju koriste snage koje se nalaze u današnjoj elektroterapiji, lečenju hladnom vodom ili slično, onda se mora reći da kroz duhovnu nauku već unapred može da se objasni da li treba uptrebiti jedan ili drugi način,već prema tome da li se radi o luciferskoj ili ahrimanskoj bolesti. Niko, na primer, ne bi trebao da primeni metode elektroterapije kod oboljenja koja potiču od luciferskog; taj se metod može primeniti samo kod ahrimanskog oblika oboljenja. Jer kod luciferskog oboljenja ne može da bude od pomoći ono što uopšte nema veze s delovanjem luciferskog, naime, princip elektriciteta; elektricitet naime spada u područje ahrimanskih bića, pri čemu se , naravno, snagama elektriciteta ne služe samo ahrimanska bića. Tome nasuprot je sasvim naročito područje Lucifera, ono što se odnosi – moramo se grubo izraziti – na toplo i hladno. Sve što je s time u vezi, da ljudska organizacija postane toplija ili hladnija ili što je spoljašnjim uticajem čini toplijom ili hladnijom, spada u područje Lucifera. Kod svega, dakle, gde se radi o toplom ili hladnom, postoji tip luciferskog oblika oboljenja.