Kako je Lav Tolstoj govorio o vegeterijanstvu


Ovo je strašno! Ne patnja i smrt životinja, nego da čovek to potiskuje u sebi, nepotrebno, taj najveći duhovni kapacitet – saosećajnost i sažaljenje prema živim bićima poput njega samog – i kršeći sopstvena osećanja postaje okrutan. Duboko u ljudskom srcu sedi zapovest da se ne oduzima život!

Autor: Lav Tolstoj

Ne tako davno, razgovarao sam sa penzionisanim vojnikom, mesarom, koji je bio iznenađen mojom tvrdnjom da je šteta ubiti, i govorio uobičajene stvari o činu zamonašenja. Kasnije se ipak složio sa mnom:”Posebno kada su mirni, pitoma goveda. Priđu ti jadni, veruju ti. To je veoma žalosno”.

Ovo je strašno! Ne patnja i smrt životinja, nego da čovek to potiskuje u sebi, nepotrebno, taj najveći duhovni kapacitet – saosećajnost i sažaljenje prema živim bićima poput njega samog – i kršeći sopstvena osećanja postaje okrutan. Duboko u ljudskom srcu sedi zapovest da se ne oduzima život!

Jednom, odlazeći iz Moskve, ponuđen mi je prevoz kočijama koje su išle u Serpukov, u susednu šumu da donesu drva. Bio je to četvrtak pred Uskrs. Sedeo sam u prednjem delu kočije zajedno sa snažnim crvenokosim kočijašem, koji je očigledno popio. Ulazeći u selo, videli smo kako vuku na klanje dobro uhranjenu roze golu svinju. Skičala je užasnim glasom, glasom koji liči na krik čoveka. Baš u trenicuma kada smo prilazili, počeli su da je ubijaju. Čovek joj je rasporio grlo nožem. Svinja je zaskičala još prodornije i glasnije, otrgla se od čoveka i pobegla oblivena krvlju.

Kako sam kratkovid, nisam primetio sve detalje. Sve što sam video je svinja sa ljudskim likom i sve što sam čuo je njen očajnički krik, ali kočijaš je pažljivo posmatrao i video sve detalje. Uhvatili su je, oborili, i završili posao prerezivanjem njenog vrata. Kada je skičanje prestalo, kočijaš je duboko uzdahnuo. “Da li ljudi zaista nemaju odgovor na takve stvari?”, upitao je.

Toliko je jaka čovekova odbojnost prema ubijanju. Ali na primer, podsticanjem gramzivosti, tvrdnjama da je Bog to dopustio, i pre svega, da je to po navici, ljudi u potpunosti gube ovaj prirodni osećaj.

Sve što želim da kažem je da je za dobar život neophodan niz dobrih dela, da ako je čovek ozbiljan u namerama da živi ispravno, neminovno će pratiti jedan određeni niz, a među prvima, to će biti vrlina, za kojom idu samokontrola, samosprečavanje. U potrazi za samokontrolom čovek će neminovno pratiti i niz čija je glavna karika samokontrola ishrane. I ako zaista bude ozbiljno tražio dobar život, prva stvar od koje će se uzdržati će biti upotreba životinja u prehrani, jer, da ne govorimo o pobuđenju strasti koje takva hrana izaziva, hraniti se na taj način je jednostavno nemoralno, jer uključuje rađenje čina koji je u suprotnosti sa moralnim osećanjima – ubijanje.

“Ali zašto, ako je pogrešnost takve ishrane poznata čovečanstvu toliko dugo, zašto ljudi nisu priznali ovaj zakon?”, zapitaće se oni koji su navikli da ih vodi javno mnjenje, a ne razum. Odgovor na ovo pitanje je da je moralni napredak čovečanstva – što je temelj za svaki oblik progresa – uvek spor. Ali znak pravog, a ne prolaznog progresa, jedino je i isključivo njegova istrajnost koja omogućava konstantno ubrzanje.

Napredak vegetarijanstva je upravo ovakve vrste. Takav progres je izražen u pravom životu čovečanstva, koji iz mnogih razloga, nevoljno prelazi sve više i više iz mesožderskih navika u ishranu baziranu na povrću, a namerno prati istu putanju u pokretu koji pokazuje jasnu snagu i koji raste sve više i više, a to je vegetarijanstvo. Ovaj pokret je tokom prethodnih deset godina značajno napredovao. Sve više knjiga i časopisa na ovu temu pojavljuje se tokom svake godine, u inostranstvu srećemo sve više ljudi koji su odustali od mesa, pogotovo u Nemačkoj, Engleskoj i Americi, broj vegetarijanskih hotela i restorana raste iz godine u godinu.

Ovaj pokret bi trebalo da izaziva posebnu radost kod onih čiji život nastoji da dovede carstvo Božije na zemlju, ne zato što je vegetarijanstvo samo po sebi važan korak ka takvom carstvu (svi pravi koraci su i važni i nevažni), već zato što je to znak težnje čovečanstva ka ozbiljnom i istinitom moralnom savršenstvu. Time čovečanstvo preuzima onaj nepromenljivi poredak naslednog i prirodnog na sebe, počevši od prvog koraka.

Oni koji nastoje da dostignu viši sprat kuće pukim pokušavanjem da se uspentraju nasumično i sa različitih pozicija, po zidovima, trebalo bi da se okupe oko prvog stepenika i zajedno krenu ka gore uvereni da je jedini pravi put ka gore – ako se počne od prvog stepenika.

Tekst je iz Tolstojevog eseja “Prvi korak”

Tekst je preuzet sa sajta Trčanje.rs

Preuzeto od ČARGONJE sa Facebook-a

---------

lp, borivoj

http://budan.blog.hr/