La ALHAMBRA – ČETVRTAK, 17. – Jaime Pardó

Ova „ne konferencija“ kao što je hteo da je nazove Jaime, predhodila je poseti Alhambre. Tokom te posete, mogli smo da se uverimo mi koji već duže vreme nismo imali kontakta s ovim instalacijama, strogu kontrolu – nad posetiocima – koja sada postoji. To prosto davi, da nema ničega što nije predviđeno. Izgleda da se ova kontrola o kojoj je već diskutovao Nikanor se instalirala kao ogledalo... kao simbol...kao posledica i efekat njenog postojanja u svetu. Prisećamo se ne bez neke nostalgije slobode koja se davala pri starim posetama, što je danas izgubljeno – verovatno – među papirima nekog starog cenzora.

Ova poseta nije bila turistička, imali smo – vođeni od strane tri eksperta – zadatak da pazimo na ono što je bilo u nama i ono što se dešavalo u nama. Osete, osećanja, intuicije...istraživati u našoj unutrašnjosti ono što je spoljna građevina izazivala u nama. Prespavati, i sledećeg dana , polazeći od sećanja, da napišemo ono što nam je sugarisao san Alhambre.

Čarobni spomenik...ogledalo i mamac...pokretač emocija...u romantičnim evropejcima koji su doživeli ovo sanjanje i koji su, na tim krilima, inspirisali veliki deo te građevine i njen legat...

Bilo bi preterano i pored toga bi bilo nemoguće posvedočiti sva izlaganja koja su ovde učinjena. Iz tih razloga pokušaću da dam moje...

Najznačajnije što sam zapazio na prvom luku je tama njegovog udubljenja...tačno iznad njega, nalazio se jedan panel...to viđeno u celini zajedno nalikovalo mi je na okvit jedne table s tranzistorima...nešto što je najavljivalo ono što je sledilo u nastavku...ponavljanje kao monotonija...kao napisani psalm koji se nepotrebno ponavlja sve dok njegov zbrkani govor ne uspava i ne izgubimo volju za što...

Ako sam veran doživljenom, drugo što mi je privuklo pažnju bila su udubljenja u dnu sale, koja su se videla u lukovima između dve bočne letve koje su ih uokviravale. Bila su kao udubljenja niše koja su stajala jedna iznad druge...imao sam utisak otvorenih tumbi...ili svoje polarnosti...zatvoreni prostori koji su zatvorili duše...

Posle beše geometrizacija i šarenilo koje je zaokupilo moju dušu. U ovoj sali, pored toliko doživljenog muslimanskog postoji, sa strane, jedan imperijalni barjak gde se može videti natpis „non plus ultra“. Pažnju mi je privukla različitost s celinom, i to me navelo da razmislim da „nisam imao u vidu kontrast“, nešto važno mi je izmicalo u mom radu na posmatranju...napor i pronalaženje onoga što ima u „sredini“ što je važno ne samo da se dođe do posmatranja koje bi otkrilo misteriju Alhambre...već takođe radi prepoznavanja Španija...

Ono što se prvo pojavilo kao ponavljajući elemenat i geometrizacija se osvetljavalo i uskoro sam imao osećaj rastvarača svesti. Prolazeći kroz ovo preopširno razlaganje koje se ponavlja i uvezuje u čvor gube se detalji u korist celine. Važna je celina, sve (Alah) i u Njemu se  rastvara individualnost. Deluje to isterivanje đavola tako da bi sanjarenje delovalo kao razarač volje...

Teško je fiksirati se na detalje i to, ako želiš da postaviš svest u taj proces, stvara uznemirenje, jer ukoliko se u trenutku izgubiš onda se rasipaš kroz jedno lutajuće protrčavanje koje iskrivljuje pogled...

U dvorištu Mirte iskustvo je bilo progresivno. Ušao sam sa jedne strane gledajući napred i videh jedan skup formiran od dve kule, sa zidinama koje ih spajaju i ulazni hodnik u prostoriju koju smo napustili. Učinio mi se ravnim i bez susptancije. I još više kad sam se postavio u centar i kad sam mogao da imam pristup korektnom pogledu.Ostadoh zbunjen. U skladištu vode , u vodi koja se preliva, ogleda se sve ovo, i , gle čudesnosti ! Ono bezkorisno je dobilo telo, zapreminu i pojavilo s ekao nešto potpuno drugačije i prelepo. Bludna lepota. Ono što je bitno nije realnost, ono što daje materijalnost u ovom novom prostoru je ono što se ogledalo, ono obrnuto...

 U Kuli Komares ono što mi je privuklo pažnju, bilo je deoba osmice i i posebno višebojnost njene kupole. Ako za trenutak izgubiš iz vida ovaj talisman, vidiš kako ljudi gledaju naviše ukočeno kao „zombiji“. Tumarajući bez nekog pravca. rasuti u jednoj čarobnosti koja opčinjava. Svemu tome je doprinosila polutama s svetlom koje proizilazilo iz rešetki koje nisu omogućavale direktan pogled u spoljašnjost. Sve je pounutrašnjeno...sve se ponavlja...čak do fraza u Kuranu...

Na kraju dvorište Lavova...ponavljajućem se dodaje element svetlosti.. element vode i zvuk koji čine njihovi vrtlozi...njihov pad i obilaženje...za celinu to je još jedna dodata monotonia koja – kakva mantra – poziva na obmane i sanjarenje. Celina je geometrijski simetrična spljosnuta. Stubovi koji nose lukove su tanko lagani, skoro eterični, izgladaju kao da su nesposobni da nose težinu koja pada kao jedna kaskada od arabeski na plafonu...produbljuje se sila teže...imam senzaciju da sam namamljen...imam želju da napustim mesto...

I činjenica je da sam izašao brzo doživljavajuću senzaciju oslobađanja. To se dogodilo u trenu...kada je stiglo sećanje promenila se panorama...pojavilo se ono što ja kao individua mogu da nosim...

Ako dozvolim da me ponese celina moja volja je usisana. K tome ako se usredsredim na detalje – mogu da potvrdim da mi je to teško – moja individualnost se pojavljuje. I moja vladajuća volja se pojavljuje. Pred njom geniji Alhambre ne mogu ništa da učine, a destruktivni element koji stanuje u takvoj lepoti...se izbacuje...gubi svoju hranu...odumire...otkriven ostaje dezorijentisan ...

Imajte na umu da je to najposećeniji spomenik ove države...da su to milioni turista koji dolaze godišnje... da njihovo držanje nije svesno...koji tumaraju po salama primajući jednu uspavljujuću i narkotičnu aromu...gde skladišta antigrala koji su tu... se pune... goje se i postaju robusniji s dotokom tolike svesti koje se odriču..i zato ne treba bežati... pred prvom namerom koja se pojavi kada se osetiš pritešnjenim...treba izdržati...treba se vratiti...fizički ili u sećanju...to je jedini način – po svom kvalitetu – de se suprotstavimo unosu tolike lakoumnosti...

ŠPANIJA u traženju svetla...

Unija mržnje i ljubavi,

potrebe i slobode.

Potrebe koja oglašuje

slobodu.

Slobodu koja određuje

potrebu.

Teško Mesecu

koji ne prima Sunce !

Posle slušanja i komentarisanja različitih impresija koje su davane o Alhambri, Jaime je komentarisao da ukoliko smo tokom posete radili s inferiornim osećanjima, onda ćemo to danas učiniti sa superiornim. I da je u stvarnosti arapske građevine tako i njihovi vrtovi žele ustvari da izraze odraz raja na Zemlji. Takođe nam je komentarisao da je u XVIII veku Alhambra bila potpuno uništena i da je, od tada, rekonstruisana s velikom pažnjom.

Dalje je komentarisao da je nepromenljivo ponavljanje geometrisanog životinjskog i biljnog konstantno. To je kao da se radi o nekoj mantri koja se ponavlja do zasićenosti. U senci ovog kvaliteta simetrija koja utiče na osećaj ravnoteže, eliminiše skretanje i izdiše – kao jedinu hranu duše – uspostavljeni zakon. Proviđenje je karakteristično za muslimana i iz tog razloga je siromaštvo materijala koje on koristi pri građevini, pre svega u spoljašnjosti, jer ono što je za njega stvarno važno je unutrašnjost. Ono što emanira od Alaha. Zakon.

Komentarisao nam je da je Alhambra direkto povezana s centrom Zemlje, to je jedan centar moći protiv Grala, i pošto je direktno povezana sa magnetizmom, poziva na lebdenje kao što smo to mogli da primetimo pri našoj poseti Alhambri. Ispod nje je veliki labirint pećina što proizvodi dvostruko udisanje između onog gore i onog dole. Ja sam mogao da primetim da te podzemne šupljine imaju svoj kontra punkt  u višestrukim udubinama koje se pojavljuju u unutrašnjosti lukova koji nose strop ukrašen četvorinastim udubinama.

Takođe nas je podsetio da kupola pojačava zvuk vode i, to, je bila još jedna podrška za pojavu sanjarenja posetioca. Sve to je bilo unutar osovine lepote-uspavljivanja-kontrole. A ovo se manifestovalo usvom maksimalnom izrazu u Sali Ambasadora, u jednom centru moći, gde se sultan postavljao u tačnoj vertikali koja spaja strop s centrom Zemlje i tako nije bio pod uticajem te anestezije, već je bio stvarno jedino budno biće u sali. Da bi mogao da vlada...

Zakrivljeni nabori

prekrivača na vetru.

Gde vragolani duhići,

nagomilavaju milovanja

koje imaju ukus slatkih sokova

i zabranjenog voća.

Tražimo...uvek to činimo

Uvek tražimo, tragajući bez odmora. Uvek spolja, nikad unutra

U onom što je već mrtvo, u onome što je sterilno...dez daha

Nalazeći objašnjenje za to spoljnje za to što je realno već mrtvo

Zgušnjavajući nađeno u jednačine, u formule, u definicije

U okamenjenoj agoniji, u drevnim kamenim pločama, u šljunku i ruševinama

Gubimo vreme klasifikujući, uređujući, stvarajući skupove

Zabadajući čiode u krila leptira i smišljajući u našim umovima prerušene kosturnice.

Preveo  Mr Đorđe Savić

Pančevo, 2015