L.N.Tolstoj - O vjeri i Bogu

O VERI

Da bi čovek srećno poživeo, treba da zna šta valja a šta ne valja da čini. A da bi to znao, potrebna mu je vera. Vera je saznanje šta je čovek i radi čega on živi na svetu. I takve vere bilo je i ima u svih razumnih ljudi.

U ČEMU JE ISTINITA VERA

1.
Da bi čovek dobro proživeo život, treba da razume šta je život i šta u tome životu valja a šta ne valja da čini. Tako su učili u sva vremena najmudriji i najbolji ljudi svih naroda. Učenje tih mudrih ljudi o onome što je najglavnije stiču se sva u jednom. I eto, to jedno isto učenje za sve ljude o tome šta je život čovečji i kako ga valja proživeti i jeste prava vera.

2.
Šta je ovaj svet bez kraja na sve strane, o čijem početku i svršetku ja ništa ne znam, i šta je moj život u tom beskonačnom svetu i kako da ga proživim?
 Samo vera odgovara na ta pitanja.

3.
Istinita vera jeste u tome da znam onaj zakon koji je nad svima zakonima ljudskim i koji je isti za sve ljude na svetu.

4.
Može biti mnogo raznih vera, ali prava vera je samo jedna. (KANT)

5.
Ako sumnjaš u svoju veru, onda to već nije vera. Vera je samo onda vera kad u tebi nema ni pomisli da bi ono u šta ti veruješ moglo biti neistina.

6.
Ima dve vere: vera poverenja u ono što ljudi govore; to je vera u čoveka ili ljude, i takvih vera ima mnogo različitih; - vera u svoju zavisnost od onoga ko me je poslao u svet. To je vera u Boga, i takva vera je jedna za sve ljude.

UČENjE ISTINITE VERE UVEK JE JASNO I PROSTO.

1.
Verovati znači imati poverenja u ono što nam se otkriva, ne pitajući zašto je to tako i šta će iz toga biti. Takva je istinita vera. Ona nam pokazuje ko smo i šta treba da činimo; ali, nikad nam ne kaže šta će biti ako činimo ono što nam zapoveda naša vera.

 Ako verujem u Boga, ja onda nemam razloga da pitam šta će biti iz toga što Boga slušam; ja znam da je Bog ljubav, a iz ljubavi ništa osim dobrog ne može da bude.

 2.
Istiniti zakon života tako je prost, jasan i razumljiv da ljudi ne mogu da pravdaju svoj loš život time što ne znaju zakona. Ako ljudi žive protivno zakonu istinitoga života, ostaje im samo jedno: da se odreknu razuma. Pa to i čine.

 3.
Govore da je ispunjavanje zakona Božjega teško. To nije istina. Zakon života ne traži od nas ništa osim ljubavi prema bližnjem. A voleti nije teško, nego radosno. (Po GRIGORIJU SKOVORDI)

 4.
Kad čovek pozna pravu veru, njemu biva ono što i čoveku kojemu je zasjala svetlost u tamnoj sobi. Sve mu postaje jasno i veselo u duši.

 

ISTINITA VERA JE U JEDNOM: U LjUBAVI PREMA BOGU I BLIŽNjEM.

1.
„Volite jedan drugoga kao što ja volim vas; i po tome će svi poznati da ste moji učenici, ako budete imali ljubavi jedan prema drugome“, - rekao je Hristos. On ne kaže: ako budete verovali u to ili ovo, nego ako budete voleli. – Bera u razniz ljudi i u razna vremena može da bude razna, ali ljubav je u sviju i svagda jedna i ista.

2.
Istinita vera je jedna: ljubav prema svemu živome. (IBRAHIM KORDOVSKI)

 3.
Ljubav daje ljudima neocenjivo blago, jer sjedinjuje čoveka sa Bogom.

4.
Hristos je otkrio ljudima da večno nije isto što i buduće, nego da večno nevidljivo živi u nama odmah u ovom životu, da mi postajemo večni kada se sjedinjujemo s onim Bogom duhom u kojem sve živi i kreće se.
Tu večnost postižemo ljubavlju.

 VERA UPRAVLjA ŽIVOTOM LjUDSKIM.

1.
Zakon života istinski poznaje samo onaj ko čini ono što smatra zakonom živote.

2.
Svaka vera je samo odgovor na pitanje: kako da živim na svetu, ne pred ljudima nego pred onim ko me je poslao u svet.

3.
U pravoj veri nije važno da li dobro rasuđuješ o Bogu, o dušu, o tome šta je bilo i šta će biti, nego je važno samo: pouzdano znati šta u ovom životu valja a šta ne valja da se čini. (KANT)

 4.
Ako čovek zlo živi, to je stoga što takav čovek nema vere. a to biva i sa čitavim narodom. Ako narod živi loše, to je stoga što je narod izgubio veru.

 5.
Da bi ljudi mogli da se spasu iz ovog blata greha, razvrata i bednog života u kojem žive, potrebno je jedno: potrebna je vera u kojoj ljudi ne bi živeli kao sada, svaki za sebe, nego bi živeli zajedničkim životom, priznavali svi jedan zakon i jednu svrhu. Samo onda mogli bi ljui da se nadaju, - ponavljajući reči molitve gospodnje: „Neka dođe carstvo tvoje, kako na nebu tako i na zemlji“, - da će carstvo Božje doista doći na zemlju. (Po MACINIJU)

 6.
Ako vera uči da se valja odreći ovog života radi života večnog, onda je ta vera lažna. Ne može se odricati ovaj život radi života večnog, ne može zato što je večni život već u ovom životu. (INDIJSKA VEMANA)

 LAŽNA VERA

1.
Zakon života: da treba voleti Boga i bližnjega prost je i jasan; svaki čovek kad dođe do razuma saznaje ga u svome srcu. I zato, kad ne bi bilo lažnih učenja, svi bi se ljudi držali toga zakona, i na zemlji bi bilo carstvo nebesko.

 Ali, uvek i svuda, lažni učitelji učili su ljude da treba priznavati za zakon Božji ono što nije zakon Božji. I ljudi su verovali lažnim učenjima i udaljili se od istinskog zakona života i od ispunjaanja istinskog zakona njegovog, i život ljudski bivao je zbog toga sve teži i nesrećniji.

 Stoga ne valja verovati nikakvim učenjima ako se ne slažu sa ljubavlju prema Bogu i bližnjima.

2.
Ne teba misliti da je vera tim istinitija što je starija. Naprotiv, što dalje ljudi žive, sve jasniji biva im istinski zakon života. Misliti da mi, u današnje vreme, valja da verujemo u ono isto u što su verovali naši dedovi i pradedovi, to je isto tako kao i misliti da bi tebi, kada si već odrastao, pristajale tvoje detinje haljine.

3.
Živeo radnik u gradu, i kad je svršio posao, pošao kući. Na izlasku sretne prolaznika. Ovaj mu reče: „Hajdemo zajedno, i ja ću tamo, znam put dobro.“ Radnik mu poverova, i oni pođu zajedno.

 Išli su čas dva, i radniku se učini da to nije onaj put kojim je bio došao u grad. I on reče: „Čini mi se da to nije onaj put“. A prolaznik mu veli: „To je baš pravi, najkraći put. Veruj meni, ja dobro znam.“ Posluša ga radnik i pođe za njim. Što su dalje išli, put je bivao sve gori, i sve teže bilo je ići. Potroši i pojede radnik sve što je zaradio, a kuće još nema. Ali, što je dalje išao, sve više je verovao, i na kraju i sam postade uveren da je taj put pravi. A postade uveren samo zato što mu se nije vraćalo natrag i što se neprestano nadao da će i tim putem stići. I zaluta radnik daleko,daleko od kuće, i dugo se patio.

 Tako biva s onima koji ne slušaju glas duha u sebi, nego veruju tuđim rečima o Bogu i zakonu njegovu.

O SPOLjNOM BOGOPOŠTOVANjU

1.
Istinita vera je u tome da se veruje u jedan zakon koji je podesan za sve ljude na svetu.

2.
Istinita vera ulazi u srce uvek samo u tišini i samoći.

3.
Prava vera je u tome da se uvek živi dobrim životom, u ljubavi sa svima, da se postupa sa bližnjima uvek onako kako želiš da oni s tobom postupaju.

 U tome je istinita vera. I toj veri učili su uvek svi istiniti mudraci i ljudi svetog života svih naroda.

4.
Isus ne kaže Samarjanima: ostavite svoja verovanja i svoja predanja, pa uzmite jevrejska; niti govori Jevrejima: sjedinite se sa Samarjanima; nego on kaže i Samarjanima i Jevrejima: vi ste u istoj zabludi. Nije važan ni Garizim ni Jerusalim. Doći će vreme, i već je došlo, kada se neće klanjati ocu ni u Garizimu ni u Jerusalimu, nego će se pravi poklonici moliti njemu u duhu i istini, jer takve poklonike traži otac sebi.

 Takve poklonike tražio je Isus u vreme jerusalimsko. On ih traži i sada.

 OČEKIVANjE NAGRADE ZA DOBAR ŽIVOT NEPOZNATO JE PRAVOJ VERI

1.
Išao čovek da se najmi za radnika. Sretnu ga dva posrednika koji su naimali radnike. Reče im čovek da traži posla. A oni obojica stadoše da ga zovu, - svaki svome gazdi. Jedan mu reče: „Dođi mome gazdi. Mesto je dobro. Istina, ako mu ne ugodiš, baciće te u tamnicu i tući će te; ali, ako mu ugodiš, živećeš kao bubreg u loju. Kad svršiš posao, živećeš grofovski, mišta nećeš raditi, isvaki dan biće gozba, vino, uživanje i šetnja. Samo treba da mu ugodiš. Živećeš tako da bolje ni zamisliti ne možeš.“ Tako ga je mamio jedan od njih.

 Drugi ga je takođe zvao svome gazdi, ali nije ništa spominjao kako će ga gazda nagraditi; čak mu nije mogao reći ni to kako će i gde radnici živeti, da li je posao lak ili težak, nego mu samo reče da je gazda dobar, da nikoga ne kažnjava i da i sam živi zajedno sa radnicima.

 Onda razmisli čovek o prvom gazdi: „Mnogo on obećava. Ako stvar odista tako stoji, onda nema razloga da obećava tako mnogo. Polakomiš se na raskošan život, a onamo, ispadne sve mnogo gore. A gazda je sigurno ljut čovek, jer strogo kažnjava one koji ne rade po njegovoj volji. Idem ja bolje ovom drugom. On, doduše, ništa ne obećava, ali kažu da je dobar i živi zajedno sa radnicima.“

 Tako je i sa učenjima o veri. Jedni privlače ljude dobrom životu time što ih zastrašuju kaznama i mame nagradama na onom svetu, gde niko nije bio. A drugi uče samo to da načelo života, ljubav, živi u dušama ljudskim, i da je dobro onome ko se sa njim sjedinio.

RAZUM PROVERAVA UČENjE VERE

1.
Da bismo poznali istinitu veru, potrebno je da ne gušimo svoj razum; naprotiv, treba ga čistiti i naprezati, da bismo njime proverili ono čemu nas uče učitelji vere.

2.
Mi ne dolazimo razumom do vere. Ali nam je razum potreban da bismo proverili veru kojoj nas uče.

3.
Nije nevernik onaj koji ne veruje u ono što veruju svi oko njega, nego je pravi nevernik onaj ko misli i govori da veruje u ono u šta ne veruje.

RELIGIOZNO SAZNANjE LjUDI NEPRESTANO SE USAVRŠAVA

1.
Treba se koristiti učenjem pređašnjih drevnih mudraca i svetih ljudi o zakonu života, ali mi sami mora da svojim razumom proverimo ono čemu nas oni uče, pa da prihvatimo ono što se laže sa razumom, a da odbacimo ono što se sa njim ne slaže.

2.
Kada čovek, zbog toga da se ne bi prevario u zakonu Božjem, ne sme da otstupi od vere koju je jednom priznao, sa njim se dešava isto ono što bi se desilo sa čovekom koji bi, zbog toga da ne zaluta, privezao sebe za drvo konopcem. (LISI MALORI)

3.
Vera nije zato istinita što su je propovedali sveti ljdi, nego su nju sveti ljudi propovedali što je ona istinita. (LESING)

 4.
Kada kiša teče kroz oluke, nama izgleda da ona izvire iz njih. Ali, kiša pada sa neba. Tako je i s učenjima sveth ljudi i mudraca: nama se čini da njihova učenja dolaze od njih, a ona dolaze od Boga. (Po RAMA-KRIŠNI)

BOG

Osim onoga što je telesno u nama i u celom svetu, mi znamo da ima nešto bestelesno, nešto što daje život našem telu i što je vezano sa njim. To nešto bestelesno, vezano sa našim telom, mi zovemo dušom. A ono bestelesno, ni sa čim vezano i što daje život svemu što postoji, mi zovemo Bogom.

 BOGA POZNAJE ČOVEK U SAMOM SEBI

1.
Osnova svake vere je u tom da, osim onoga što vidimo i osećamo u svojim telima i u telima drugih stvorenja, postoji još i nešto nevidljivo, bestelesno, što daje život nama i svemu vidljivome i telesnome.

2.
Ja znam da je u meni ono bez čega ne bi ničega bilo. A to i jest ono što ja zovem Bogom. (Po ANGELUSU)

3.
Svaki čovek, ako razmišlja o tome šta je on, mora uvideti da on nije sve, nego da je samo osobiti, odeljeni deo nečega. I kad to shvati, on obično misli da je to nešto od čega je on odeljen ovaj materijalni svet što ga on vidi, ova zemlja na kojoj on živi i na kojoj su živeli njegovi preci, ovo nebo, te zvezde, to sunce, kako ih on vidi.

 Ali, čim čovek samo dublje o tome promisli, ili sazna šta su o tome mislili mudraci sveta, on uvidi da to nešto čega se ljudi osećaju odeljenim nije ovaj materijalni svet koji se širi na sve strane bez kraja po prostoru, i isto tako bez kraja po vremenu, nego da je to nešto drugo. Ako čovek dublje promisli o tome i dozna šta su o tome mislili mudri ljudi celoga sveta, koji nikad nije imao početka i nikada neće imati svršetka, i kojem nema niti može biti kraja ni na jednu stranu, nije nešto stvarno, nego da je to samo naša mašta, i da je prema tome ono nešto od čega se mi osećamo odeljenim nešto što nema ni početka ni svršetka, ni po vremenu ni po prostoru, i da je to nešto nematerijalno, duhovno.

 To nešto duhovno, što čovek priznaje svojim načelom, i jeste ono što su svi mudri ljudi zvali i zovu Bogom.

4.
Poznati Boga moguće je samo u sebi. Dok ga ne nađeš u sebi, nećeš ga naći nigde.

 Nema Boga za onoga ko ne zna da ga nosi u sebi.

5.
Ja znam da nosim u sebi od svega sveta odeljeno duhovno biće. A znam takođe da isto takvo odeljeno duhovno biće nose u sebi i drugi ljudi. Nu, ako ja znam da to duhovno biće postoji u meni i znam da postoji i u drugih ljudi, onda mora da bude i samo u sebi. I to biće samo u sebi mi i zovemo Bogom.

6.
Ne živiš ti: ono što ti nazivaš sobom mrtvo je. To što oživljava tebe - to je Bog. (ANGELUS)

7.
Ne misli da ćeš Bogu poslužiti delima! Sva dela pred Bogom su ništa. Potrebno je ne sticati zasluge pred Bogom, nego biti u njemu. (ANGELUS)

8.
Onaj ko ne ume da se učini sinom Božjim uvek će ostati u staji sa stokom.  (ANGELUS)

9.
Ako živim svetovnim životom, ja mogu biti bez Boga. Ali, čim samo pomislim otkuda sam došao kad sam se rodio i kuda ću otići kad umrem, ja moram priznati da postoji nešto otkuda sam došao i čemu ću otići. Moram priznati da sam na ovaj svet došao od nečega meni nepojmljivoga i da idem nečemu isto tako nepojmljivom.

 I eto, to nepojmljivo od čega sam došao i čemu idem zovem ja Bogom.

10.
 Ima ovakva arapska priča. Lutao Mojsije po pustinji i čuje kako se neki pastir moli Bogu. Pastir se molio ovako: „O, gospode, kako bih voleo da dođem tebi, da postanem rob tvoj ! Sa kakvom bih te radošću obuvao, prao ti noge i ljubio ih, češljao tvoju kosu i čistio ti haljine, spremao kuću tvoju i donosio i mleko od stada svoga! Željno je tebe srce moje.“ Ču ove reči Mojsije, rasrdi se na pastira i reče: „Ti huliš Boga. U Boga nema tela; njemu nisu potrebne ni haljine, ni kuća, ni posluga. Ti ružno govoriš.“ A pastir se ožalosti. On nije moga zamisliti Boga bez tela i telesnih potreba, i nije više mogao da se moli i služi Bogu; stoga pade u očajanje. Onda Bog reče Mojsiju:“Zašto si odbio od mene vernog slugu moga? Svaki čovek ima svoje misli i svoje reči. Što za jednoga nije dobro to je za drugoga dobro; što je za tebe otrov to je za drugoga med slatki. Reči ništa ne znače. Ja gledam srce onoga kose meni obraća.“

RAZUMAN ČOVEK MORA DA PRIZNA BOGA

1.
Postoji biće bez kojeg ne bi bilo ni neba ni zemlje. Biće to je spokojno, bestelesno; svojstva njegova zovu se ljubav, razum; ali, samo biće nema imena. To biće je veoma udaljeno i veoma blisko. (LAO-CE)

2.
Jednog čoveka zapitali su otkuda on zna da ima Boga. On je odgovorio: „Zar je nužna sveća da se vidi zora?“

3.
Ako čovek smatra nešto velikim, to znači da on ne posmatra stvari sa visine Boga. (ANGELUS)
 
BOGA JE NEMOGUĆNO POZNATI RAZUMOM

1.
Nemogućno je razumom shvatiti šta je Bog i šta je duša učoveku; isto tako teško je zamisliti da Boga nema i da nema duše u čoveku. (PASKAL)

2.
Bog kojega smo poznali već samim tim nije više Bog: on time postaje isto tako konačan kao što smo i mi sami. Boga je nemogućno poznati. On nikad ne može dase pozna. (Po VIVEKANANDI)

3.
Ako oči tvoje zaslepe od sunca, ti nećeš kazati da nema sunca. Nećeš mi to reći da nema Boga ako se razum tvoj zbunjuje i gubi kad hoćeš da shvatiš početak i uzrok svega. (Po ANGELUSU)

4.
„Zašto pitaš za ime moje?“ govori Bog Mojsiju. – „Ako iza onoga što se kreće možeš da vidiš ono što je uvek bilo, jeste i što će uvek biti, ona me znaš. Moje ime je isto kao i moja suština. Ja sam onaj koji jeste. Ja sam ono što jeste.
 Ko želi da zna moje ime taj mene ne zna.“ (SKOVORODA)

5.
Razum koji može da se shvati nije večni razum; biće koje može da se imenuje nije najviše biće. (LAO-CE)

O NEVEROVANjU U BOGA.

1.
Dve vrste ljudi znaju Boga: ljudi sasmirenim srcem, svejedno da li su pametni ili glupi, i ljudi doista razumni. Samo ljudi gordi i osrednje pameti ne znaju Boga.
(PASKAL)

2.
Mojsije je govorio Bogu: „Ge da te nađem, Gospode?“ A Bog mu je odgovorio: „Ti si me već našao, čim me tražiš“.

Odlomak iz knjige "Put u život"
Lav Nikolajevič Tolstoj