Crtice s Kilimanjara #5

Zrinkina kalvarija
 
Dan 6.

Jutro je osvanulo okupano suncem.

Temperatura je oko 10 stupnjeva, a noćas je bilo ispod nule.

Zrinka se jutros ne osjeća dobro.

Vreća za spavanje joj se jučer smočila i spavala je u hladnom.

Ima temperaturu i teško diše.

Danas je dugačak dan pred nama, 6 -7 sati hodanja.

Na licima nam se vidi umor.

Idemo cure!

 

Put nas vodi uzbrdo, pa nizbrdo, pa uzbrdo, pa nizbrdo…

Zrinka jedva ide.

Grupa nam se razdvojila na dva dijela.

Ja ostajem sa Zrinkom i dva brbljava vodiča.

Gledaju da li će Zrinku trebati nositi.

Ona se bori, s noge na nogu, pluća joj škripe, ali ide dalje.

Želja je velika da uspijemo, da ponijesemo nade oboljelih od raka do vrha najviše samostojeće planine na svijetu i najvišeg vrha u Africi.

Bliže nebu, bliže nadi, bliže pobjedi!

Srećemo malu ekipu penjača iz Egipta, stariji gospodin u 70-ima praćen kćerkom, snahom i dva vodiča.

Pričamo s njima o Egiptu, Arapskom proljeću, politici, Hrvatskoj, našem moru, Crvenom moru, ronjenju, o Dubrovniku…

Podsjetnik kako je mir dragocjenost koju treba čuvati, te kako je teško nešto sagraditi a jako lako srušiti.

Visok, mršav, tamnoput, izboranog elegantnog lica, ide sporo ali uporno, ne odustaje.

Hodamo u istom ritmu.

Zrinka ne može brže i stalno zastajkujemo.

Napokon dostižemo vrh brda na kojem nas čeka ostatak ekipe.

Sjedamo i odmaramo.

 

Pogled nas ostavlja bez daha.

Oblaci su sada ispod nas.

Izgledaju kao mekani, vuneni, mucasti krevet koji se prostire kilometrima.

 

Imam želju da na njega skočim pa da se valjam, valjam, valjam dok ne nađem sve anđele koji se kriju ispod pokrivača…

Tanja zove na foto session.

Nitko se ne odaziva.

Uživamo u pogledu.

Noge nas bole.

Bwana Prof je fotograf, supermodel Tanja u kadru.

Raspušta kosu i rastresa je kao s reklame za neki skupi šampon.

Eriki, slikaj!!!

 

 

Tanja skače visoko u nebo.

Eriki puca po okidaču.

Tanja izgleda kao da skakuće među oblacima.

Fenomenalna ideja!

E, sad se i mi hoćemo slikati!!!

I ja, i ja, i ja!

      

        

I tako Eriki okida po kameri kao najbolji profesionalac, a mi skakućemo kao gazele (bar si tako laskamo) po oblacima.

Zrinka ustaje iz mrtvih i izvlači snagu iz pete – hop, hop, hoooooop!

Fenomenalan osjećaj, fenomenalne fotke!

Cijeli foto session sa zanimanjem promatraju grupe umornih penjača.

Posjedali su po okolnim stijenama, i govore vodičima da sutra svakako žele isto to za doručak, ručak, večeru sto smo mi pojele, pa ma što to da bilo…

Nakon foto shoota na kojem bi nam Vogue pozavidio, krećemo dalje.

Cure odmiču naprijed, grabe prema novoj dolini, novom vrhu… Naša mala grupica ide polako.

Zrinka se bori za dah.

Nedaleko čujemo zvuk potočića.

Evo tamo je naš kamp! - s 'harmonika' razvučenim osmjehom uzvikuje bwana Prof i pokazuje na vrh idućeg brda.

Ne znam da li da se smijem ili plačem, tako blizu a tako daleko!!!

Gledam u Zrinku sa strahom, ne znam da li će izdržati.

Spuštamo se polako, jako polako.

Priroda oko nas je predivna.

Stjenoviti spust popunjen vegetacijom grmlja i drveća, divno miriše.

Sada smo u podnožju i gledamo gore.

Stijene su veće, šiljate, uspon je strm, gotovo okomit.

Idemo korak po korak.

Čuju se glasovi iz drugih grupa.

Bwana Prof i Babalao čavrljaju.

Čujem Zrinkino piskutavo disanje.

Idemo Zriki, korak po korak!

Iza nas navire grupa Azijata.

Ne znam da li su Kinezi ili Koreanci ili Japanci… Idu brzinom kao da su tek sad krenuli.

Azijski tigrovi i zmajevi mi prolaze kroz glavu.

Nije ni čudo da imaju najbrže rastuću svjetsku ekonomiju, prestići će nas u času i odletjeti do vrha!

Ostatak naše grupe je već na vrhu, zajedno sa još jednom velikom grupom djevojaka.

Uzvikuju nam povike podrške.

Ne razabiremo što govore, ali nas ton njihovih usklika oraspoložio.

Vreća! – šapće Zrinka.

Vreća mi je mokra.

“Stavite Zrinkinu vreću da se sušiiiiiiiiii!’ – uzvikujem prema vrhu.

Ne razumiju što uzvikujem.

“Staaaaaaaviteeeee Zrinkinuuuuuuuu vrećuuuuuu da se sušiiiiiiiiiiii!” pokušavam ponovo.

“Sushi?” – upitno me gleda azijska tigrica.

“Prave vam sushi???” – gleda me s nevjericom.

“Da, da, kuhar će nam napraviti sushi za večeru, danas je večer azijske kuhinje.

Stalno nam radi takve majstorije.

Zar vama ne pravi stalno sushi???” – zafrkavam, misleći da će shvatiti da ju vučem za nos.

“Ching-chong-dong-dong-chong-chong” – okreće se tigrica prema svojoj grupi, i kreću još brže prema gore.

Jadan njihov kuhar, ima da rola sushi do ponoći…

Već je kasno poslije podne, i mi napokon dostižemo vrh.

Zrinka jedva hoda, mislim da će se srušiti.

Nedaleko ispred nas vidimo cure sjede kod šatora.

Mašu nam i uzvikuju od veselja.

Pitam se da li je Sele već servirao sushi…

 

Bella

 

nastavlja se....