KARMA I ŽIVOT S ONE STRANE PRAGA SMRTI

 

Rudolf Steiner, GA 157a, Formiranje sudbine i život nakon smrti,prevod s nemačkog Mirjana Špadijer, Cetinje 2012

 

 

Kada sve to promislite, videćete da čovek sâm sebi stvara karmu, što znači da on u sebi želi da postane takav, da može izbrisati ono što smatra da treba izbrisati. Tako se, dakle, upravo u ovo vreme priprema karma. Našoj duši utelovljavamo snagu koju moramo primiti između smrti i novoga rođenja, da bismo u narednoj inkarnaciji postavili konfiguraciju naše­ga života, koju možemo uviđati kao pravu. To je, mogao bih kazati, tehnika stvaranja karme. Da bi se tačno razumele ove stvari – ne teoretski, već tako da one duboko ulaze u snagu našega osećanja i volje – mora se biti načisto da sav ovaj smer ose­ćanja mrtvih biva sasvim drukčiji nego kod živih. Živi će vrlo lako moći da kaže: žalim ovoga ili onoga mrtvog, koji mora da proživi ovo ili ono, o čemu možda ništa ne zna! On može prihvatiti da je naneo tešku povredu drugome, ali tu ništa ne može. Vi možda sad žalite mrtvoga. To nije primereno, jer mrtvi ne čezne ni za čim, osim da se u njemu razvije snaga kojom to može da poravna. To je upravo ono što uviđa kao svoje dobro. Poželeli biste mu da ne postigne ono što čežnjivo želi da postigne. On ipak mora sve da proživi. Jer, pozitivno se razvija na negativnome. Na uvi­đa­nju onoga što je počinio, čovek razvija snage koje to pora­v­navaju.

Tako se može kazati: na kraju ovoga vremena kamaloke, nakon ponovnoga doživljavanja poslednjeg života, čovek je već odredio kako u narednoj inkarnaciji opet hoće da uđe u ovo postojanje, kako on tu i tamo hoće da bude skupa sa ovim i onim čovekom, da bi mogao izravnati ovo ili ono. U bitnome tada određuje ono što je karmičko za život u koji ulazi.

Za naredno vreme biva tako, da mi iz duhovnoga sveta usvajamo snage pomoću kojih u opštem možemo formirati čoveka, stvoriti telo koje je prikladno za naš individualitet. Najpre imamo plan naše karme. Tek tada moramo po tome uobličiti čoveka. To potrebuje mnogo du­že vreme, ali ono sledi nakon toga. Iz toga pak možete uvideti da ono što je bitno u vreme ka­ma­loke, leži upravo u tome da nam bude data mogućnost, da moralnim putem našu narednu inkarnaciju pripremimo na pravi način. Sada moramo biti načisto da svaka naredna inkar­nacija zavisi od prethodne. I mi vidimo kako se priprema naredna inkarnacija, vidimo da sav način življenja nekoga čoveka zavisi od načina kako je on proživeo pređašnji život. Prigovor da to protivreči slobodi – našta ću se još vratiti – potiče od ljudi koji nisu pronikli stvari. To pak ne protivreči slobodi.

 

ILI:

 

 

Sada pak vidimo da u duhovni svet biva uneto nešto što je povezano sa zemaljskim ali ne narasta u njemu, nešto što takoreći treba onostrano da biva. Ono sudeluje u razvoju, koji ljudska duša sad opet proživljava između smrti i novoga rođenja. Vide se kako ljudi, koji su prošli kroz dveri smrti, tako proživljavaju život između smrti i novoga rođenja, da donekle ono zemaljsko-ljudsko u mnogo bogatijem, mnogo opsežnijem smislu onostrano dovode do predstave, nego što to može biti za onoga koji je proživeo normalan zemaljski život. O tome, zar ne, ne treba da odlučuje ono što je obeleženo karmom. Kad čovek ostari, to je karma. Kada umre mlad, to je karma. No upravo kao što se čovek, prema ovostranoj svesti, ne može na zemlji svojevoljno učiniti ovom ili onom individulnosti, tako ni zemaljskom svesti ne može biti određeno kako treba da se uobliči život između smrti i novoga rođenja. Kad dakle čovek nasilno iz fizičkoga postojanja ode naviše u duhovni svet, on ima mnogo intenzivnije imaginativno gledanje o svemu ljudskome, nego što bi ga imao kad bi na drugi način stupio u duhovni svet.

 

ILI:

 

 

Tu ispod naše obične svesti zaista vlada nešto što može biti prožeto svešću duha iz hije­rar­hije anđela, koji nas podržava, i tako se ostvaruje upravo ono što nam katkad može izgle­dati nepromišljeno pred običnom svesti, što ipak leži pod određenim pravilom, koje sam u jednoj misterijskoj drami hteo da vrlo jednostavno izrazim time što sam kazao, ili učinio da kaže jedna osoba: „Srca često moraju tumačiti karmu“. – Kada se pak izađe iznad onoga što srce tumači u karmi, kada se pusti da vlada razum, ovome razumu se priprema suviše jaka doza egoizma. Ili pak, ovaj egoizam unutra može vladati tako da utvrdimo kako je čovek više lukav nego što nam izgleda prema svojoj neposrednoj svesti. Tada je on potisnuo egoizam u svoje astralno telo. Tada u delovanje duše ulazi nešto, sada ne od strane regularnoga bića iz hije­rarhije anđela, već nešto luciferično, nešto što čoveku omogućava da zaokruži jednu širu sfe­ru, nego što bi je on zaokružio prema odgovarajućem stepenu svoga razvoja. Vidimo kako je zaista nežno i intimno ono što je neophodno da se naglasi, upravo kada se pristupa duhov­no­naučnome razvoju. Jer, podrazumeva se da moramo proširiti našu svest, ali se pri tome uvek moramo truditi da odstranjujemo prepreku koja nastaje preduzimanjem ili preuzi­manjem – sasvim je svejedno, jedno ili drugo – egoizma u niže ili više sfere svesti.

 

ILI:   U Časopisu Antropozofija broj 6-7, Zrenjanin, 2006 u Predavanju Štutgart, 23.11.1215

 

Tako mi, već tokom prvih godina ili dekada nakon prolaska kroz dveri smrti, stvaramo karmu; karma kreće svojim tokom. I isto kao što je tačno da seme sadrži snagu rasta koja se kasnije razvija u cvet, tako je tačno i to da sada, nakon prolaska kroz dveri  smrti, u umrlom živi snaga korena koja ostaje za čitav život između smrti i novog rođenja; zatim, u novom životu na Zemlji ili tokom kasnijeg života na Zemlji, ta snaga stvara, takoreći, karmičku nadoknadu za ono što smo uradili. Tako nastaje volja, koja onda postaje nesvesna volja koja stavlja u pogon karmu.