KARMA

Iz ciklusa EZOTERNA POSMATRANJA KARMIČKIH VEZA, Knjiga I, GA 235,  AKC, prevod Nada Škondrić, Beograd, 2003

1.     Dela iz ljubavi ili osećanja dužnosti – konvencionalnosti; Dela zla iz mržnje ili antipatije, iz kritike ili samo iz ogovaranja

Ono što radimo iz ljubavi potpuno je drugačije od onoga što radimo iz suvog i krutog osećanja dužnosti. Vi znate da sam uvek isticao u mojim knjigama da su dela koja proizilaze  iz ljubavi ona koja smatramo stvarno etičkim; to su prava moralna dela.

Koliko sam samo često s ovim u vezi ukazivao na veliku razliku između Kanta i Šilera. Kant  je i u životu i u shvatanju sve „kantifikovao“. Kroz Kanta je sve postalo ćoškasto i uglasto u shvatanjima, a takva su postala i ljudska dela. „Dužnosti, ti veliko uzvišeno ime, mada ne sadržiš ništa od utehe i spokojstva...“- ovaj odlomak sam citirao u mojoj Filozofiji slobode i suprostavio mu gledište: „Ljubavi, ti koja s toplinom govoriš duši...“, uprkos tobožnjem gnjevu ( ne iskrenom, već tobožnjem, hipokritičkom gnjevu) mnogih protivnika.

Šiler se suprotstavio suvi i krutim Kantovim pojmovima dužnosti, rečima „Sa zadovoljstvom služim prijateljima, stoga me često muči pomisao da nisam pun vrlina“. Jer po Kantovoj etici, nije moralno ono što činimo zato što smo tome nastrojeni, već samo ono što radimo iz krutog pojma dužnosti.

No, postoje ljudi koji ne dođu do ljubavi (jer ako volite čoveka, reći ćete mu istinu, a ne laži), a kako ne mogu da vole, oni govore istinu iz dužnosti. Pošto ne mogu da vole, oni se iz osećaja dužnosti uzdržavaju da tuku druge ili da ih ne šamaraju ili da ih na neki način vređaju istog časa kad oni urade nešto što im se ne dopada. Postoji razlika između delovanja iz krutog osećanja dužnosti – koja je stvarno neophodna u socijalnom životu, neophodna za mnoge stvari – i dela iz ljubavi.

Dakle, dela koja su učinjena iz krutog osećanja dužnosti ili iz konvencionalnosti, ne donose životnu radost u sledećem životu na Zemlji. Ona isto tako prolaze kroz ogledanje u drugim dušama, i pošto su to prošla, u sledeći život na Zemlji donose ono što možemo da opišemo kao osećanje da su ljudi manje - više ravnodušni prema njima. Koliko samo mnogo ljudi nosi to sa sobom kroz život. Ljudi su ravnodušni prema nekoj osobi i ona pati zbog toga. S pravom joj je teško, jer ljudi postoje jedan radi drugoga; čovek zavisi od toga da drugi nisu ravnodušni prema njemu. Teško mu je jer trpi posledice nedostatka ljubavi u prethodnom životu na Zemlji, kada se ponašao kao pristojan čovek samo iz krutog osećanja dužnosti koja je kao Damoklov mač visila nad njim. Nećemo reći Damoklov gvozdeni mač, jer bi to, bez sumnje, uznemirilo većinu ljudi odanih dužnosti, već recimo Damoklov drveni mač.

Sada smo kod drugog zemaljskog života. Ono što proističe iz ljubavi kao radost, u trećem životu postaje otvoreno i slobodno srce, kome je svet blizak, srce koje ima smisla za sve lepo, dobro i istinito. Ono što nam dolazi od ravnodušnosti drugih ljudi, odnosno ono što na taj način doživljavamo u jednom zemaljskom životu, čini nas u sledećem životu (to jest u trećem), osobom koja ne zna šta će sa sobom. Takav čovek već u školi nezna šta će sa sobom i učitelj nezna šta će sa njim. Onda, kada malo poodraste, nezna šta će da postane – bravar ili dvorski savetnik ili koji već može da bude slučaj. On nezna šta da radi sa svojim životom, on besciljno luta kroz život. U odnosu na spoljašnji život, on nije tup. Muziku, na primer, sasvim dobro može da razume, ali ne uživa u njoj. Manje – više mu je svejedno da li je muzika dobra ili loša. On oseća lepotu slike ili nekog drugog umetničkog dela, ali u njegovoj duši je uvek nešto što ga podbada, što mu govori. „Šta je tu dobro?  Čemu sve to?“ Takve se stvari onda pojavljuju u trećem životu kao posledica karmičkih odnosa.

Sada pretpostavimo da je čovek naneo zlo drugome iz mržnje ili antipatije. Možemo to da zamislimo na svim mogućim nivoima. Čovek može da povredi druge ljude iz stvarno zločinačkog osećanja mržnje ili – da izostavimo prelazne faze – može biti samo kritičar.. Da biste kritikovali morate bar malo mrzeti – sem ako niste onaj koji hvali, a takvih je danas malo. Nije zanimljivo kada se priznaju zasluge drugih, ali postaje zanimljivo kada zbijamo šale na njihov račun.

Postoje sve vrste prelaznih faza, ali ovde se radi o ljudskim delima koja proizilaze iz hladne antipatije – antipatije koje ljudi vrlo često nisu ni svesni – ili, što je druga krajnost, prave mržnje. Sve ovo je tako upravljeno protiv drugih ljudi ili protiv stvorenja nižih od ljudi – sve to za posledicu ima duševna stanja koja se opet ogledaju u životu između snrti i novog rođenja. Onda, u sledećem zemaljskom životu, iz mržnje se rađa ono što nam dolazi kao iz spoljnjeg sveta prouzrokovana: nevolja, bol, nezadovoljstvo – jednom rečju suprotno od radosti.

Odgovorićete: pa mi doživljavamo toliko mnogo patnje i bola, da li je to baš sve zahvaljujući mržnji – većoj ili manjoj – u našem prethodnom životu? „Ne mogu ni da  zamislim“, ljudi su skloni da kažu, „da sam bio toliko loš da sada moram da doživim toliko patnje jer sam toliko mnogo mrzeo“. Pa, ako razmislite o ovim stvarima bez predrasuda, morate biti svesni koliko je velika iluzija (koja vam godi i kojoj se vi, prema tome, predajete) o ovome. Ljudi sami sebe ubede da nemaju osećaj antipatije prema drugima. Oni se kreću svetom sa mnogo više mržnje nego što misle – bar sa mnogo više antipatije. To je životna činjenica: mržnja pruža zadovoljstvo duši i zato se, po pravilu, ne doživljava odmah svesno. Zanesena je zadovoljstvom koje pruža. Ali kada nam se vrati u vidu bola i patnje, nije više takva, patnja se odmah primećuje.

Zamislite, dragi moji prijatelji samo jednu, ako smem da kažem, sasvim običnu vrstu okupljanja (ima mogo ovakvih prilika), zamislite poslepodnevnu čajanku, odnosno partiju ogovaranja, gde pola tuceta je sasvim dovoljno) tetaka i ujaka – da, i ujaka – sede i raspredaju o drugim ljudima. Pomislite na to. Koliko je mnogo antipatije tu prisutno, kolika količina antipatije je izlivena na druge ljude, recimo za jedan i po sat – ponekad i duže. Dok je izlivaju oni je ne primećuju, ali kada im se ona vrati u sledećem životu, odmah je primete. A ona neminovno dolazi.

Tako, u stvari, jedan deo (ne sve, jer moramo da naučimo i o drugim karmičkim vezama), onoga što doživljavamo kao patnju koja nam od spolja dolazi u jednom zemaljskom životu, može vrlo lako biti određen našim osećanjima antipatije u prethodnim zemaljskim životima. U svemu ovome ne smemo nikada zaboraviti da karma – kakav god da je karmički tok – mora uvek negde da počne.

Uzmimo da je ovo red zemaljskih života:

a b c (d) e f g h

a ovaj (d) je sadašnji život. Ne mora sav bol koji nam dolazi od spolja, biti određen našim prethodnim životima na Zemlji. To može biti izvorni bol, čija će se karma ispoljiti tek u sledećem životu na Zemlji. Ali, kažem da je deo – čak veliki deo – patnje koja nam dolazi od spolja, rezultat mržnje koju smo započeli u prethodnim životima.

A sada, prelazeći u treći život, posledica one patnje koja je proistekla iz mržnje, postaje neka vrsta duhovne tuposti – tuposti u poređenju sa razumnim shvatanjem sveta. To je rezultat patnje koja nas je zadesila iz nagomilane mržnje. Čest je slučaj da je onaj koji posmatra svet s flegmatičnom indiferentnošću, ko ne prilazi stvarima ili drugim ljudima otvorenog srca, stekao tupost duha kroz svoju karmu izazvanu patnjom u poslednjem životu na Zemlji. Jer patnja koja se kasnije izražava na ovakav način, u tuposti duše, sigurno je rezultat osećanja mržnje, bar što se tiče poslednjeg zemaljskog života. U to možete biti sasvim sigurni: tupost u bilo kom životu, rezultat je mržnje u nekom prethodnom životu. Ipak, moji dragi prijatelji, pravo razumevanje karme se ne sme zasnivati samo na ovome, ne može nam ona poslužiti samo zato da bismo tumačili život, već je moramo razumeti kao impuls u životu. Moramo biti svesni da nema samo  a b c d, već takođe  e f g h. Što će reći, postoje i sledeći zemaljski životi, i ono što razvijamo kao sadržinu naše duše u ovom životu, imaće svoj rezultat i posledicu u sledećem životu. Ako neko hoće da bude posebno glup u svom budućem trećem zemaljskom životu, samo je potrebno da mnogo mrzi u ovom životu. Ali i obrnuto je tačno: ako hoće da ima slobodan i otvoren um u trećem budućem životu, samo je potrebno da mnogo voli u ovom.

Ljubav – radost – otvoreno srce.

Antipatija ili mržnja –patnja – glupost, tupost

Pripremio: Mr Đorđe Savić, Pančevo, 2015-09-04